Da se ne zaboravi ekocid Pančeva 1999.

„Poštovani prijatelji, kolege, saborci iz teškog vremena, draga porodico, dobro došli na promociju knjige o jednom periodu izuzetno velikog stradanja, ogromnog razaranja, ali i vremenu velikog herojstva, visprenosti, znanja, umešnosti i nadasve neverovatne energije i optimizma u bolje sutra. Otvaranjem Pandorine kutije zla nad jednim narodom NATO alijansa je pokazala sve licemerje zapadnih demokratskih vrednosti jer je već nakon prvog bombardovanja rafinerijske Energane, kada su trojica radnika izgubila život, a četvorica teško povređena, bilo jasno da je fabrika onesposobljena za duži vremenski period. Ali iživljavanje nad već ugašenom Rafinerijom trajalo je tokom sedam udara, tako da je skoro 70 odsto fabrike na kraju bilo uništeno.”

Više od 25 godina kasnije ovim rečima Živojin Žika Milanović je pozdravio goste u dupke punoj čitaonici Gradske biblioteke u utorak, 10. decembra, na promociji svoje knjige koja nosi naslov „Operation Allied Force – Obrisi sećanja za nezaborav”. Od više stotina fotografija o razaranju Rafinerije, koje je načinio od 4. aprila do 8. juna 1999, mogla je na sto strana stati tek koja desetina. Osim apokaliptičnih slika zgužvanog metala nekadašnjih pogona, još veći osećaj besmisla i tuge kod čitalaca bude fotografije i izvodi iz života Mirka Dmitrovića, Duška Bogosavljeva i Dejana Bojkovića, koji su izgubili živote prilikom prvog gađanja, kada je pogođena Energana. A uz propratni tekst o tome šta je i kada pogođeno Žikina knjiga je i svedočenje o jedinstvenom ekološkom zločinu koji je tada počinjen u Pančevu.

Iz knjige Živojina Milanovića „Operation Allied Force – Obrisi sećanja za nezaborav”

Tajne – strane

Sudeći po onome što se moglo čuti na promociji, značaj Žikine foto-monografije očigledno će biti i u tome što će se javno više i otvorenije govoriti o bar deliću onoga što je tada zadesilo Pančevo. Za zapitanost je i to zašto je ova knjiga morala da čeka finansijsku podršku od dijaspore. Dogovor da se ona pripremi i štampa pao je nakon Žikinog susreta s doktorkom medicine Ljiljanom Verner, predsednicom Upravnog odbora Fonda „Dijaspora za maticu”. Došla je iz Hanovera ponovo u Pančevo u martu ove godine, sada da dopuni dokumentarni materijal koji je snimila u junu 1999.

Na promociji: bivši rukovodioci Rafinerije Todor Nikolić i Slobodan Bosiljkov, autor knjige Živojin Milanović, književnica Snežana Lekan i dr Ljiljana Verner iz „Dijaspore za maticu”Foto: N. S.

– Razlog tadašnjeg dolaska bila je strahovita medijska blokada o posledicama NATO agresije, ne samo ekonomskim nego i socijalnim i zdravstvenim. Sada smo taj materijal dopunili podacima o posledicama bombardovanja. Pančevo je bilo žrtva ekološkog genocida. O zdravstvenim posledicama se vrlo malo zna. Ali se nadam da će grupama naučnih radnika, stručnjaka, biti omogućeno da uskoro, i uz podršku naše vlade, objave rezultate svojih istraživanja – rekla je u svom izlaganju doktorka Ljiljana Verner.

Tajne – domaće

Da političke okolnosti nisu išle naruku da se u javnosti više čuje o tome šta se zbivalo tokom bombardovanja, ali i kako je Rafinerija obnovljena u roku od samo šesnaest meseci, uveren je i Slobodan Bosiljkov, koji je u vreme bombardovanja bio direktor Rafinerije.

– Zato je ova monografija izvanredan dokument. Žikine fotografije svedoče o tome kakav je to užas bio, da je to bilo razaranje koje podseća na Danteov pakao. Mali broj ljudi je bio osposobljen za ono što će se dešavati tokom tih 78 dana – uveren je Slobodan Bosiljkov.

A ćutalo se i o tome kako su se donosile odluke. Jer, iako se Kolegijum Rafinerije u večernjim satima 24. marta, kada je bombardovanje počelo, saglasio da pogoni počnu da se isključuju, „odgore” je sutradan u deset sati stigao faks: prekinuti zaustavljanje fabrike i nastaviti rad. A onda je, prema rečima Slobodana Bosiljkova, usledila borba u kojoj su „naše mogućnosti da pariramo bile minimalne”.

– Ipak, naš motiv je bio izgubiti što manje, a što više spasti, iako se Rafinerija uopšte nije pripremala za tako nešto. A po informacijama koje sam tek kasnije saznao, da će se tako nešto dogoditi, znalo se još 1998. Takođe sam kasnije čuo od prethodnog direktora Radovana Pešikana da je on predlagao, za vreme svog mandata, da Rafinerija stane i da se isprazne postrojenja i da se tako dočeka ono što će biti. Žao mi je što nisam ni za to znao, jer bih se verovatno drugačije ponašao. A i meni su nuđene neke varijante koje su bile krajnje nekorektne – da se tokom bombardovanja ono malo derivata koje smo imali spakuje i pošalje u pančevačka sela. Moje pitanje i pred načelnikom SUP-a i načelnikom Okruga bilo je ko će to da prati i čuva. Odgovorili su mi da to nije bitno. Da sam to uradio, verovatno bih stigao u zatvor jer posle toga bi sve nestalo – svedočio je takođe Bosiljkov.

Više dana nego kobasica

Ljudski životi ipak nisu nikada mogli da se nadoknade. Sećanja na nastradale Dejana i Mirka, tridesetogodišnjake, i njegovog tada generacijskog parnjaka Duška posebno je bolno za Todora Nikolića, koji je tada rukovodio Energetikom u Rafineriji.

– Odlazak kod roditelja ubijao me je jače od svih bombi. Odgovornost u javnosti se tada tražila u rukovodstvu Rafinerije. Ali i mi koji smo vodili tu fabriku bili smo radnici te fabrike i dolazili smo na posao. Naređeno nam je da radimo jer smo bili podređeni u lancu rukovođenja, ali smo se mi u fabrici dogovorili da uvedemo dežurstva i za rukovodioce. I ja sam dolazio nekoliko puta – i to noću. S kolegom Anđelkovićem sam sedeo u Energani pre nego što je bombardovana. Vodili smo računa o našim momcima i živeli smo s njima. Tuga zbog njihove pogibije je strašna – ophrvan emocijama koje i dalje traju ispričao je Todor Nikolić.

U redu za potpis Živojina Milanovića na promociji knjige

A Tošu, kako su ga svi radnici zvali, neće zaboraviti ni Žika Milanović.

– Zahvaljujući njemu moj bivši šef Aca Manić i ja danas smo živi. Jer baš te noći kada je pogođena Energana trebalo je da dođemo u treću smenu da napravimo „ono čuveno – vi nas bombardujete, nas baš briga”. Međutim, tri dana pre toga Toša nam je rekao: „Nemojte, molim vas. Dižemo kapacitete. Moramo da radimo. Nemojte, ima dana više nego kobasica”. I toga ću se sećati za ceo život. A u svesti iz tog vremena su mi duboko urezane još tri stvari: vera da ne može postojati takav zločinački um koji će bombardovati petrohemijski kompleks u srcu Evrope, glasna tišina na postrojenju Energane prilikom obeležavanja prve godišnjice bombardovanja i rađanje sina par dana posle pogibije oca Dejana – ispričao je Žika, uz podršku aplauzom iz publike, dok je ganut jedva zaustavljao suze.

A za sećanje svima nama sada ostaje Žikina knjiga.

– Mislim da je to ravno herojskom podvigu. Trebalo je zaista imati hrabrosti da se u tim okolnostima dođe na mesto događaja i da se to i trajno zabeleži – kazala je Snežana Lekan, književnica i autorka recenzije.

A o tome da nijednom Pančevcu koji je doživeo vreme bombardovanja ne čile lako sećanja na to vreme, svedočio je glumac Miroslav Žužić, podsetivši se i igranja u „Ateljeu 212” i klađenja nekih mladih ljudi u gradu o tome šta će biti gađano sledeće noći. Ali, kako reče, ono što sigurno ostaje za istoriju jeste to što se Žika Milanović svojim „besprekornim fotografijama”, pored Zorana Jovanovića Mačka i Bogdana Boce Petrova, upisao u tri najveća hroničara crne istorije Pančeva.

– To šta su uradila ta tri gospodina, to je prilog tome da nikada ne zaboravimo najteži period u 890 godina dugoj istoriji ovog grada. Hoću da zahvalim Žiki u ime svih nas Pančevaca. Svi treba da imamo ovu knjigu kao opomenu da se nikada, ali nikada više nikome ne dogodi ono što se nama Pančevcima tih godina događalo – bila je Žuletova poruka.

A Žika? Najmanje je o sebi govorio. Iako se ispostavilo da ni ovakvu knjigu kod nas nije lako izdati, na to se nije žalio. Ali traume i rane iz vremena bombardovanja nije mogao sakriti, iako je rekao da je ova knjiga samo njegov „intimni skromni pokušaj da od zaborava otrgne i ostavi pisano svedočanstvo o jednom vremenu, o ljudima, o optimizmu, o solidarnosti, o pameti, o umeću”. Dobra vest je da će knjiga biti prevedena i na engleski i na nemački. Ali bilo bi dobro da bar za sledeću okruglu godišnjicu svetlo dana ugleda i neka knjiga sa svedočenjima i onih koji su malo znali, a i onih koji su malo više znali o tome šta se tada u našem gradu zbivalo.

Ako poželite da imate ovu knjigu, možete je naručiti preko imejla autora Živojina Milanovića: photohorse51@gmail.com ili preko njegovog „Instagram” naloga photohorse51, kao i putem portala „Kupujem – prodajem”. Cena je 2.500 dinara, a za kupovinu više primeraka moguć je i popust.

(Pančevac / Nevena Simendić)

Grujičić na godišnjicu iznela CRNI BILANS! Sve veći porast novoobolelih od RAKA je posledica NATO bombardovanja

Pre 25 godina OKONČANO BOMBARDOVANJE SR Jugoslavije! Ovde su pali POSLEDNJI PROJEKTILI NATO agresora