Da li primećujemo slabije. Da li reagujemo. I da li verujemo da se nečije preživljavanje tiče i nas. Ili, kao i većina ovog užurbanog i pohlepnog sveta, gledamo samo sebe – isključivo sebe i sopstvene interese.

Iako najtoplije godišnje doba još uvek nije zvanično stiglo, letnja temperatura je tu, tek je počela da raste. Nema još uvek one nesnosne vrućine, ali svi znamo šta sledi. Nekoliko dana preko trideset stepeni i grad će u potpunosti promeniti svoj ritam. Ulice će opusteti, ljudi će tražiti hlad, a oni koji ne moraju – neće izlaziti bez potrebe.

U takvim danima ono što je obično lako postane veoma teško, a ono što inače ne primećujemo postane vrlo važno. Ulične životinje, pored kojih većinu godine prolazimo bez mnogo razmišljanja, tada postaju prisutne i vidljive. Jer nemaju krov nad glavom, nemaju vodu, nemaju način da potraže pomoć. Imaju nas – ako nas imaju.

Ostavljena činija vode ispred zgrade ili u parku možda deluje kao sitnica. Ali to je upravo ono po čemu se prepoznaje kakvi smo ljudi. Koliko smo svesni vremena u kome živimo. Da li primećujemo slabije. Da li reagujemo. I da li verujemo da se nečije preživljavanje tiče i nas. Ili, kao i većina ovog užurbanog i pohlepnog sveta, gledamo samo sebe – isključivo sebe i sopstvene interese.

To, naravno, ne važi samo za životinje. Letnji dani nas podsećaju i na sopstvene granice. Koliko trpimo, koliko jurimo, koliko zaboravljamo da se zaustavimo. A svima nam je, kad se sve sabere, potrebna slična stvar – malo odmora, malo tišine, nečega što će nas „rashladiti” iznutra. Neko parče slobode, vremena u kome ćemo se „resetovati”, vratiti sebi.

Možda je i zato leto pravi trenutak da vežbamo sopstvenu pažnju. Ne onu koja se deklariše, već onu koja se pokazuje u stvarnosti. U malim gestovima. Prema drugima i prema sebi. Setimo se i starih prijatelja, evocirajmo uspomene, nađimo malo vremena za sebe. I druge.

Jer civilizacija se ne meri onim što govorimo, već onim što radimo kada niko ne traži da to uradimo.

Aleksandar Živković