Iako je jun najavljivao „tropski armagedon”, kao najtopliji u istoriji meteoroloških merenja u Srbiji, ostatak leta smo proživeli na nižim prosečnim temperaturama. Ali nije to bilo dovoljno da nam, kada god bismo da izbegnemo razgovor o „aktuelnoj situaciji” ili kad ne bismo imali o čemu da pričamo, jedina zajednička tema bude„strašna vrućina”. I dok mi kukamo, neki tamo u Evropi razmišljaju kako da ozelene svoje gradove i tako spreče čak i umiranje zbog tropskih temperatura na užarenom asfaltu.

Još nam je ostalo nekoliko dana do jeseni, koja ove godine počinje 22. septembra u 20.18, pa je pravi trenutak da se osvrnemo na to i koliko je leto 2025. bilo toplo – jer to je i ove sezone bila glavna tema svih uličnih i kafanskih ćakulanja, pa i rasprava – osim onih posvećenih pokojem sportskm neuspehu ili ekskluzivnim događajima u Srbiji. Skoro svaki susret počinjao je rečima: „Ovo je strašno. Koliko je toplo. Ne može se disati.” Ali da li je ipak bilo toliko strašno?

Gradovi – užarene zamke

Jun jeste bio najtopliji mesec ikada zabeležen u Zapadnoj Evropi, pa i u Srbiji. Na sreću, mi smo kasnije dobro prošli, pa se jul plasirao tek na peto mesto, a prema izveštaju Republičkog hidrometeorološkog zavoda, avgust se nije baš istakao po tropskim vrućinama. Čak i na jugu Srbije, gde je bilo malo toplije, ovaj mesec je u Nišu zauzeo tek šesto mesto od 1925. Reklo bi se da mnogo razloga za kukanje nismo imali. Ali…

– Račun za struju zbog stalnog uključivanja klime još od maja je izrazito veliki. Možda zato što je i struja poskupela, ali i pregled potrošnje u prethodne tri godine mi govori da sam više trošila. Mislim da je to zbog toga što su noći bile izuzetno tople, pa sam čak i tada morala da palim klimu – analizira naša čitateljka Marija.

Teže je sigurno onima koji žive u gradovima.

– Živim na periferiji grada i gledam u polja, a ipak na mojoj terasi, jer imam digitalni termometar, uvek je bilo bar za tri stepena viša temperatura nego u izveštajima s meteoroloških stanica. Još gore je bilo tokom noći. Oni javljaju da je 23 stepena, a kod mene je bilo bar 27 – priča nam Mladenka.

I nije pogrešila – jer gradovi se brže zagrevaju tokom dana, a sporije hlade noću. A da su za sve krive klimatske promene, znaju već i funkcionalno nepismeni. Globalna temperatura već je porasla za 1,3 stepena u poređenju s predindustrijskim vremenom, pri čemu je Evropa više pogođena nego drugi kontinenti, posebno tokom leta. Procenjuje se da će se razlika od tri stepena postići tokom 21. veka ako nastavimo sa ovim tempom upotrebe fosilnih goriva poput nafte, uglja ili gasa. Posledica će biti i sve više smrtnih slučajeva u gradovima u kojima živi većina stanovnika Evrope. Da to nije samo plašenje naroda od tako lako obećanog razvoja, govori i to što se procenjuje da je na Starom kontinentu u leto 2023. godine bilo 47.000 smrtnih slučajeva povezanih s vrućinom.

Pomoć – više zelenila

Ono što može da pomogne jeste više biljaka u gradovima. Ako bi se vegetacija u urbanim područjima širom sveta povećala za 30 procenata, broj smrtnih slučajeva povezanih s vrućinom bi opao za oko trećinu, pokazuju neke studije. Drveće, posebno, hladi gradsku klimu leti i ima i druge prednosti: pruža hlad ljudima, životinjama i drugim biljkama, hladi asfalt i beton, povećava vlažnost isparavanjem, apsorbuje čestice, prigušuje buku i pruža stanište mnogim životinjama poput ptica i insekata.

Na moje pitanje upućeno još proletos nekim od onih koji bi u Pančevu mogli znati koliko zelenih površina imamo u gradu najpre mesec dana nije stizao nikakv odgovor, a onda su mi rekli da je ta tema efemerna u „ovo doba”. I nije da ni meni nije padao na pamet isti ovakav zaključak, ali učinilo mi se da bi to mogla biti tema, ili bar jedna od tema, koja najbolje govori koliko se mi ovde u Srbiji bavimo životom čoveka. U Izveštaju o stanju životne sredine, koji svake godine izdaje Sekretarijat za zaštitu životne sredine, iz godine u godinu, još od 2013. godine, ponavlja se podatak da JKP „Zelenilo” održava 200 hektara javnih zelenih površina. I podaci o broju zasađenog drveća se moraju uzeti s rezervom, jer ima i drugih koji ga sade, a gradskom šumom, s druge strane Tamiša, i ne gazduje niko iz grada. Ono što jeste golim okom vidljivo, bar na asfaltu, jeste da je broj stabala, posebno onih malo većih, prilično desetkovan za nekoliko poslednjih decenija.

Tropske temperature smrtonosne

Ono što može „običan narod” da uradi, ako smo već ubeđeni da na globalne prilike ne možemo da utičemo, jeste da ne uživamo ni u tako lako obećanoj urbanizaciji. Sve više zgrada opterećuje gradove, a zbog većeg broja automobila smanjuju se zelene površine za potrebe parkinga i prateće infrastrukture. Povećava se pritisak na kanalizaciju, enormna potrošnja resursa, poput vode, na vrlo malom području, a sve zarad toga što neko, u naletu oduševljenja tehnologijom Čaplinovog zupčanika, smatra da je najviše dosgitnuće useliti se u neku kulu i posmatrati „sitan svet” od gore. Istovremeno, „ovi sa zapada” basnoslovno plaćaju kuće sa okućnicom u predgrađu i smišljaju načine da povećaju zelene površine i u najurbanijim delovima grada, ako ništa drugo, bar na krovovima i terasama.

– Nedavno sam bila kod brata u Ljubljani koji je prodao kuću i kupio stan. Ali sam se iznenadila što mu je, bez obzira na to što je to privatna imovina, propisano da na terasi, kojs je prilično velika, mora imati „baštu”. Pravu, sa zemljom. Kada sam tamo bila u julu, upravo je tražio ploče trave, ali ih je bilo teško naći jer obaveza važi za sve, u zavisnosti od imovine i kvadrature – ispričala nam je Verica.

Reč je o primeni evropskog Zakona o obnovi prirode, koji je donet prošle godine posle mnogo svađa i rasprava. Da bi se ublažile posledice klimatskih promena i elementarnih nepogoda, ovaj zakon propisuje članicama da do 2030. godine omoguće obnovu najmanje 20 odsto kopnenih i morskih površina, a do 2050. svih ekosistema kojima je potrebna obnova. Kada su u pitanju staništa za koja se smatra da su u lošem stanju, države članice će preduzeti mere za obnovu najmanje 30 odsto površina do kraja decenije, najmanje 60 odsto do 2040. godine i minimum 90 odsto do 2050. godine. Ovaj zakon takođe se bavi i obnovom brojnosti i raznovrsnosti oprašivača, na primer pčela, zatim povećanjem populacije šumskih ptica, obnovom isušenih tresetišta i sadnjom najmanje tri milijarde dodatnih stabala do 2030. godine. A nećete verovati da piše i da do kraja ove decenije u Evropskoj uniji mora biti najmanje 25.000 km reka pretvoreno u reke slobodnog toka, što u prevodu znači da moraju biti uklonjene barijere koje je napravio čovek.

Zato je, ne samo u Sloveniji, u evropskim gradovima primetan trend pošumljavanja centralnih gradskih područja i primena različitih prirodom inspirisanih rešenja. U Parizu je to „mikropošumljavanje” koje će transformisati 50% javnih površina, trgova i parkinga u urbane šume različitih veličina. Madrid je primenio sličan princip povratka prirode duž priobalja reke Manzanares, stvarajući zeleni koridor namenjen građanima. Desau u Nemačkoj se opredelio za ozelenjavanje nekadašnjih industrijskih zona, Barselona u potpunosti transformiše život u čuvenim ortogonalnim blokovima kroz koncept zelenih megablokova u kojima je ukinut automobilski saobraćaj, dok je već pomenuta Ljubljana centar oslobodila od automobila.

Sva sreća što nismo deo te Evropske unije. Bar dok ne dignemo sve solitere od po sto metara.

(Pančevac / Nevena Simendić)

Evo šta se dešava našem organizmu tokom vrućina