Kad su bumerke obrazovanja osvojile i pančevačka sela

„I neću nikada da postanem prosjak / što u nebo gleda i za sreću moli.”

Ove stihove spevala je Ružica Dimitrijević, koja je 1954. pohađala sedmi razred Gimnazije, što bi danas odgovaralo drugom razredu jer je osnovna škola trajala četiri razreda sve do 1958. godine. Malo se tada pisalo uopšte o gimnazijalkama, osim, kao u ovom primeru, kada bi se eventualno citirao neki njihov literarni rad. Ne znamo da li je Ružica bila sa sela ili ne, jer kada bi se govorilo o obrazovanju žena sa sela, isključivo bi se preporučivalo „zdravstveno prosvećivanje”.

Ne znamo ni da li je sa sela bila i „drugarica Leposava Jović, završena učenica Više gimnazije ‘Uroš Predić’” koja je uspela da postane „komandant” Omladinske radne brigade „Marko Kulić”. „Snažna devojka, izašla je pred stroj. (…) Onda je komandovala: – Brigada mirno! Komandiri četa ovamo! Četiri mladića su stajala mirno pred devojkom komandantom”, prepričao je Vita Sudarski doživljaj s postrojavanja brigada pred odlazak na radnu akciju, koji se odigrao kod Doma omladine, u broju od 3. avgusta 1953. godine. Sa sela ili ne, i ova dva teksta govore o tome šta su bili uzori u obrazovanju žena.

Od udarnice do studentkinje tehnike

I najzad, u broju od  5. decembra junakinja jednog teksta u „Pančevcu”  biće i jedna studentkinja tehnike, doduše pod čudnim naslovom „Hej čoveče, buntovniče!”, za koji nismo dobili nikakvo objašnjenje. Reč je bila o Milesi Jordanović, briljantnoj učenici Gimnazije, čiji je maturski rad iz srpskohrvatskog jezika proglašen za najbolji na području čitave tadašnje Jugoslavije na konkursu lista „Mladost”. Usput, bila je prvak škole u skoku udalj, aero-modelar, dva puta udarnik na radnim akcijama.., da bi na kraju na Beogradskom univerzitetu upisala elektrotehniku. A takvih je, po popisu iz 1953. godine, bilo samo sedam iz Pančeva. Naravno, ni za Leposavu ne znamo da li je bila sa sela ili ne – valjda i zato što to ne bi trebalo da bude bitno.

Ali zašto je po selima i dalje bilo više nepismenih, posebno žena? Bar do poslednjeg popisa iz 2022. godina, kada će se stvari obrnuti.

Neću zemlju, hoću školu

Istina je, doduše, da i danas ima više nepismenih žena nego muškaraca i u gradu i po selima Pančeva, ali to je samo zahvaljujući starijoj generaciji. Iako je o tome malo ko zborio, a gradski medij nikako, sudeći po podatku iz statistike i u dobi od 35 do 49 godine i dalje ima više nepismenih žena nego muškaraca, te je jasno da su se manje školovale i tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, a na samo sredinom prošlog veka (videti grafiku). Sudeći bar po nepismenima, situacija se promenila tek pred kraj prošlog veka, jer će popis iz 2022. godine konstatovati da je broj nepismenih žena manji tek u dobi od 20. do 35. godine, to jest da je reč o generaciji koja je rođena posle 1985. godine. Istovremeno, kako se smanjivala nepismenost, žene su osvajale sve više i najviše stepenice u obrazovanju.

– Znala sam još od osnovne škole da moram da završim fakultet da bih mogla da nađem posao od kojeg mogu možda da se izdržavam sama, a ne da tražim muža. Znala sam i da ne želim da ostanem na selu. I moji su me u tome podržavali jer nisu ni očekivali da ostanem na imanju pošto je ono bilo rezervisano za brata – kazala nam je Lidija, koja je završila Mašinski fakultet, nekada Kačarevka, danas Beograđanka, takođe i udata.

  • A da li je razlog da se ženskadija šalje na visoke škole bio da ih odvoje od zemlje?

– Nisam sigurna da je baš tako. Možda bi mi moji dali i komad zemlje da sam bila spremna da je obrađujem. Možda pre toga nije bilo toliko devojaka po školama jer je trebalo i zaraditi za svu decu. Na primer, moja majka je htela da ide u Višu pedagošku, ali nije bilo para i za nju i za njenog brata da se školuju dalje. Moj ujak je tako završio neku višu tehničku, a mama je ostala samo sa srednjom školom, iako je bila bolji đak. A i mog brata su hteli da šalju na fakultet, ako on hoće, ali on nije hteo da uči. Sad radi zemlju. Šta ću mu ja, Ali ima više para nego ja – nasmejala se Lidija dok nam je objašnjavala kako se promenio odnos prema školovanju žena i muškaraca, bar u njenom slučaju.

Da i u selima, to jest „ostalim sredinama” kako se u statistici nazivaju, žene sve više šansu vide u školovanju, svedoči i to što su i one, po popisu iz 2022, prešišale muškarce po najvišem obrazovanju – u odnosu na svoju populaciju sedam odsto ima diplomu neke visoke škole, a muškaraca svega pet odsto. Pri čitanju naših grafikona treba imati u vidu da se u „gradske sredine” računaju, pored grada, i Starčevo i Kačarevo, a da u „ostale sredine” spadaju Glogonj, Jabuka, Omoljica, Banatsko Novo Selo, Banatski Brestovac, Ivanovo i Dolovo.

Ipak, po selima je daleko manje obrazovanih i žena i muškaraca nego u gradskim sredinama. A da bismo znali zašto je to tako – da li zbog starijeg stanovništva koje se ipak po selima ranije manje školovalo ili možda zbog migracija jer obrazovaniji idu ka „svetlostima velegrada”, poput naše sagovornice Lidije, morali bismo ukrstiti podatke s popisa.

Ipak, jasno je da je napredak po selima u poslednjih pedeset godina bio brz. Jer iako se još mnogi dobro sećaju osamdesetih godina prošlog veka, teško bi poveravali da je tada i dalje bilo samo 12 odsto žena na selu sa srednjom, uz još nešto manje od dva odsto s višom ili visokom školom. Danas srednju školu ima više od polovine, a akademsku diplomu skoro 12 odsto meštanki sela.

/Pančevac / Nevena Simendić)

Devojčice u žoku umesto u školi

Školovanje za pristojne učiteljice-domaćice