Dragan Lečić je rođen 30. septembra 1965. godine u Kačarevu, u porodici koja je jedna od prvih došla u Kačarevo nakon završetka Drugog svetskog rata i odlaska lokalnih Nemaca. Veoma brzo je, onako stamen, stasit i visok, upao u oko trenerima u Rukometnom klubu „Jedinstvo”, u kojem je potom blistao tačno četvrt veka i postao prava legenda u selu i okolini. Izuzetno brzo ušao je i u trenerske vode, u kojima je takođe postigao zavidne rezultate. Radni vek je proveo u Mesnoj zajednici i lokalnom komunalnom preduzeću, a spada i u organizatore „Slaninijade”. Kako sam kaže, pored porodice s troje dece, dve najveće ljubavi su mu pomenuti sport i rodno mesto, o kojima već decenijama sakuplja materijal i sada sprema da to ukoriči i predoči javnosti.

PANČEVAC: Kako je teklo odrastanje u Kačarevu?

DRAGAN LEČIĆ: Moja porodica je jedna od prvih koje su se doselile u Kačarevo odmah nakon Drugog svetskog rata 1945. godine, a ja sam rođen tri godine kasnije. Roditelji su se nastanili u kući u kojoj su živeli lokalni Nemci i čak neko vreme s njima veoma dobro sarađivali. Recimo, s obzirom na to da moja majka dotad nije imala prilike da kopa i nije znala, podučavala ju je Nemica, bivša vlasnica kuće. NJu je nova komunistička vlast, zajedno s drugim sunarodnicima, smestila u logor. Dobro su se slagale sve dok nisu otišle u Knićanin. Inače, otac mi je bio poljoprivrednik i da me rukomet nije odvukao na drugu stranu, i ja bih sasvim sigurno to bio. Žao mi je što nisam, iako sam zadovoljan svojom sportskom i radnom karijerom, a naročito porodicom.

• Rukomet je, dakle, jedna od nekoliko vaših ljubavi?

– Kao veoma mlad, s jedva dvanaest godina, priključio sam se kačarevačkom Rukometnom klubu „Jedinstvo”. Interesantno je da je tada bila organizovana neka vrsta selekcije, kada je među nekoliko stotina kandidata odabrano svega nas dvadesetak. Šansu sam ozbiljno shvatio i odmah sam počeo žestoko i uporno da treniram. Uskoro sam odigrao prvu utakmicu, i to protiv Crepaje, kada sam ušao u drugom poluvremenu i postigao tri gola. Otada pa do kraja karijere, koja je potrajala čitavih 25 godina, uvek sam bio u prvom timu. Šta da kažem, nego da su se u meni sklopili fizičke predispozicije, talenat, upornost i rad. Primera radi, nemam nijedan izostanak s treninga, čak sam se i oženio kada je bila pauza u sezoni. Zato nikada nisam bio povređen, jer sam uvek bio fizički besprekorno pripremljen.

• Bilo je i kraćih izleta u druge sredine?

– Pored toga što sam igrački dobro i brzo napredovao, za kratko vreme sam naučio i kako se klub vodi. To mi je mnogo značilo i pomoglo kada sam 1970. godine otišao u tadašnju JNA, u danas hrvatski Gospić. Naime, i tamo je bio dobar rukometni klub, gde sam se veoma brzo snašao kao igrač. Nedugo zatim postao sam i trener i učestvovao u uvođenju kluba u Prvu hrvatsku ligu. I to je bilo divno vreme, a s tim dobrim ljudima i dan-danas imam kontakt. Proveo sam i određeni period u „Dinamu”, a završio sam i trenersku školu.

• Usledio je i zenit razvoja kluba…

– Po povratku u Kačarevo zatekao sam dobre trenere, koji su doprineli daljem usponu kluba. Dolazi i do sređivanja terena u centru, na kojem je postavljeno i osvetljenje, pa uslovi postaju sve bolji. Klub se tako veoma stabilno pozicionirao u Drugoj saveznoj ligi Jugoslavije, što je bio nekad drugi, nekad treći rang te velike zemlje. Mahom smo se kotirali na sredini tabele i često uspešno izlazili na megdan s „Partizanom” i pančevačkim „Dinamom”, a pamtim i lepa gostovanja u Sarajevu, Beranama, Cetinju, Mostaru…

privatna arhiva

• Šta je bio ključ tako duge i uspešne karijere?

– Bio sam i dugogodišnji kapiten i trener kluba, a kao igrač u ono vreme bio sam veoma specifičan kao jedan od najviših pivota u Jugoslaviji. Tada su na toj poziciji igrali uglavnom mali i zdepasti, a ja sam bio visok 187 centimetara, što je onda bilo nezamislivo, dok danas maltene svi imaju preko dva metra. Igrao sam tačno do četrdesete godine života, a ostala mi urezana oproštajna utakmica nakon 25 godina karijere. Bilo je to 1988. godine protiv „Slobode” iz Tuzle. I kada sam u 54. minutu dao gol iz penala, skinuo sam dres i cela hala je plakala, a i ja s njima. Dobio sam više poklona nego kada sam se useljavao u kuću. Iako sam plakao, nisam bio tužan, sigurno ne kao 26. septembra 2014. godine, tačno u 11.17, kada je klub ugašen nakon sedamdeset godina od formiranja 12. septembra 1944. godine. Iako mi je neizmerno žao i teško zbog toga, nemoćan sam da bilo šta drugo uradim, izuzev da napravim monografiju istorije kluba. Tako već dugo sakupljam dokumentaciju za knjigu koja će veoma brzo biti gotova. Verovatno dogodine, na deset godina od gašenja kluba.

• Veliki deo sebe dali ste i drugoj velikoj ljubavi – Kačarevu…

– Bila mi je želja da radim u prosveti, ali sam se veoma rano zaposlio u Mesnoj zajednici i celog života ostao vezan za selo. Krenuo sam kao referent za opštenarodnu odbranu, zatim sam bio sekretar Mesne zajednice i direktor Javnog komunalnog preduzeća, u kojem sam ostao da radim do penzije, tačnije otišao sam dve godine ranije. Za to vreme uspeli smo kao selo da se izdignemo u svim segmentima napretka – od infrastrukture do društvene nadgradnje. Da ne nabrajam, ali sve je kompletno izgrađeno, izuzev kanalizacije, i to većinom od samodoprinosa. Veliki doprinos razvoju sela dala je izgradnja hale, a apostrofiram prolećnu akciju „Mesec uređenja Kačareva”, što je potom ukinuto, iako mislim da je imalo mnogo pozitivnih efekata. S tim u vezi radim knjigu pod radnim nazivom „Kačarevo – ljubav i zabluda”. Sve u svemu, rodno mesto i rukomet moje su velike ljubavi i pasije, pa čuvam sve isečke iz novina i imam 700 fotografija.

• Učestvovali ste i u rađanju možda najvećeg kačarevačkog brenda.

– Tada nije moglo ništa da se dogodi a da ja nisam prisutan. Što se tiče „Slaninijade”, sve je počelo kada su neki naši momci sedeli u kafani i raspravljali o tome ko ima bolju slaninu. I tako se, kao i uvek u takvim situacijama, sasvim spontano rodila ideja o, ispostavilo se, velikoj manifestaciji. Sve se odvijalo kao na filmskoj traci: u „Politici” je izašao članak novinara Šakića, a sutradan je došla televizija kod mene u kancelariju da napravi prilog, da bi uveče glavni urednik RTB-a Ivan Krivec objavio da San Remo ima „ovo”, Monte Karlo „ono”, a Kačarevo svetsku „Slaninijadu”. I već narednog dana, u subotu, bilo je 20 uzoraka, a kod mene u nedelju na svinjokolju masa ljudi. Već druga „Slaninijada” postala je institucija i videlo se da prerasta u jednu od najvećih manifestacija tog tipa. Treće godine bilo je pedesetak tezgi, a predstavila se i velika klanica „Banat”, kao i firma iz Zemuna koja je prodavala opremu za svinjokolj. Na početku je sve trajalo dva dana za vikend, a od pete-šeste to je preraslo na četiri.

• „Slaninijada” je svakako veliki događaj?

– Mi smo dali sve što je u našoj moći da tako bude, iako mislim da nikad nije dokraja prihvaćena kod naših meštana, nažalost, iako je ona najrentabilnija firma u selu kada je reč o koristi za same Kačerevce, jer mi od drugih firmi nemamo ništa. Turistička organizacija „Slaninijada” sve plati – od parkinga do preko 400 dnevnica dnevno, što će reći da su troškovi ogromni. Mi smo naše udruženje zaštitili u Privrednoj komori i Ustavnom sudu Srbije, kao prava firma, a što se tiče finansijske policije, ona može da dođe kad god hoće, jer sve radimo čisto i po zakonu. Inače, na početku nas je bilo četrnaest, a sada smo ostali samo nas četvorica. Neki su odustali već na početku, neki su se odselili, a neki su nažalost umrli. Tako sada radimo sami, uz pomoć dece i drugih članova porodice.

• Trudite se i da manifestacija bude što prijemčivija posetiocima?

– Ove godine bio je rekordan broj gostiju, čemu su pomogli i lepo vreme i praznici, a mi smo se sa svoje strane trudili da im obezbedimo što bolje uslove. Sugerisali smo izglagačima da im proizvodi budu što jeftiniji, ali teško je uticati na njih kada je kvalitet u pitanju. Stoga smo tražili od njih da imaju vizitkarte i da ih dele posetiocima kada kupuju robu. Na taj način kupci mogu da kontrolišu kvalitet, tako što pozovu prodavce da ih pohvale ili pokude.

(Pančevac/J. Filipović)