ALARMANTNO! Od POČETKA GODINE broj UBIJENIH ŽENA već je dostigao 11! Stručnjaci kažu da je problem i u zakonu

Ubistvo žene na Voždovcu, koju je nevenčani suprug pretukao na smrt, potresla je javnost, ali i ponovo pokrenula brojna pitanja! 

Ove godine, broj ubijenih žena već je dostigao 11, a da li postoji kraj femicidu i da li je moguće zaustaviti nasilnike, u emisiji „Urnak“ na televiziji K1 govorili su Tanja Ignjatović, psiholog Autonomnog ženskog centra i Dragan Vulević, bivši savetnik u Miinistarstvu za rad i socijalna pitanja.

Ona je objasnila i da je problem u kulturi.

– Nije u pitanju biološka razlika između muškarca i žene, problem je u kulturi koja nije nastala juče na jednom kraju sveta, već je preovlađujući kulturni obrazac hiljadama godina unazad. Nasilnici odlično razumeju hijerarhije i znaju gde mogu šta i kako da rade. Svaki nasilnik ima dominantno ponašanje prema onima koji su slabiji od njega i ima suprotstavljeno ponašanje prema onima koji su na višim hijerarhijskim linijama. Onaj koji je na vrhu ili na višim pozicijama, ima više moći da upravlja i odlučuje o životima – objasnila je ona, i dodala:

– Koliko god smo uspeli u proteklih 70 godina i 120 godina unazad, da se izborima odrede određena prava, od subjektivnih prava, da smo bića koja imaju pravo da glasaju i imaju svoje mišljenje, do svih drugih prava za koje su se žene izborile, nikada nismo uspostavili sistem ravnopravnosti u razlikama. Da su one jednako vredne i da niko nema pravo da poseduje tuđi život, tuđe odluke, misli, slobode. To je proces koji nije jednolinijski. Već nekoliko decenija vidimo snažan talas koji nam dolazi iz Amerike i koji je zapljusnuo Evropu, gde su ti procesi najdalje otišli. Gde je to oduzimanje prava i dovođenje u pitanje osnovnih prava ženama, što je do pre dve decenije bilo nezamislivo, iako su postojale neravnopravnosti – objasnila je Tanja Ignjatović.

Ona je dodala da prekid veze i izlazak iz zajednice višestruko povećava rizik od eskalacije nasilja:

– Prekid braka, veze ili vanbračne zajednice i trenutak kada žena želi da izađe iz nasilja, kao i trenutak kada pozove policiju i obrati se institucijama, povećava rizik da nasilje eskalira, više nego dok je bila u zajednici. To je dosta paradoksalno.

Kako kaže, najvažnija je procena rizika.

– Pošto žene često, pored fizičkog nasilja, doživljavaju i psihičko nasilje. Često, kada prijave nasilje, ne mogu policiji objasniti rečima koje bi bile dovoljno snažne da policija, sudija ili tužilac odluče da preduzmu odgovarajuće mere. Imali smo nekoliko slučajeva ubistava gde su postojale hitne mere, ali to nije sprečilo nasilnika da nabavi oružje ili da koristi opasna sredstva i ubije ženu. Govorimo isključivo o situacijama gde su žene prijavile nasilje, gde su institucije morale da procene rizik. Ako procena nije bila adekvatna u datom trenutku, to povećava rizik, s obzirom da su narednih tri do sedam dana najopasniji periodi, kao i naredni meseci. Druga prilika za procenu rizika su grupe za koordinaciju i saradnju koje se sastaju u nekim tužilaštvima, gde se ponovo razmatraju faktori koji drže žrtvu u tom odnosu i koji su njeni drugi strahovi.

ragan Vulević smatra da je neophodno promeniti zakon!

– Bitan element nasilja u porodici je nedostatak poverenja u institucije. Od 2005. godine, kada smo doneli porodični zakon i jasno definisali njegov sadržaj, pa do svih mera koje će se preduzimati, i onda 2013. godine kada smo doneli posebne protokole za zaštitu žena žrtava nasilja u partnerskim odnosima, radio je sistem socijalne zaštite, obrazovanja, policije, zdravstvene zaštite, gde su svi donosili neke svoje zadatke. Onda se postavlja pitanje, zašto se gubi taj stepen poverenja u institucije, tako da žrtva nasilja, kada prijavi nasilje, ne oseća sigurno i zaštićeno? Tu je nekoliko stvari u pitanju: taj celoviti sistem koji je trebao da bude uspostavljen, nije do kraja uspostavljen – kaže i dodaje:

– Potrebno je ne samo menjati određene zakonske propise, mislim tu na porodični zakon, već i uvođenje građansko-pravne odgovornosti za zaštitu od nasilja u porodici, kao i mere koje će se izricati uz već predviđene mere. To uključuje obavezno upućivanje počinioca nasilja na psiho-socijalni tretman u okviru građansko-pravne odgovornosti za počinjeno nasilje. Ideja je suzbijanje onoga što se sada dešava, da tužilac kada uđe u postupak krivično-pravne odgovornosti, primenjuje tu meru kao nešto što ili odloži ili ne pokrene krivični postupak za počinjeno krivično delo, a zašto ga ne bismo uveli u sistem – kaže Dragan Vulević.

On objašnjava put koji pređe žrtva nasilja od momenta prijavljivanja do momenta sigurnosti koji treba da joj se pruži.

– Ja taj put znam, ali da li on garantuje bezbednost, to ne mogu da tvrdim. Mi od 2005. godine pokušavamo da izgradimo određeni sistem zaštite, da bi se žrtva osećala sigurno i da bi pospešili prijavljivanje i predupredili drastične slučajeve koje danas svedočimo, ali sistem još uvek nije zaokružen. Žena pozove policiju i oni odmah izriču hitnu meru sprečavanja nasilja u porodici. Ta hitna mera traje 48 sati, a zatim ide kod tužioca koji može produžiti do 30 dana pritvora ili ulazi u postupak izricanja na duži vremenski period u sudskom postupku. To je zabrana prilaska, daljeg uznemiravanja, iseljenje počinioca. Problem je u tome ko prati izvršenje mere, a to radi sama žrtva. U okviru pretnji i pritisaka koje trpi od nasilnika, ona se dalje više ne usuđuje, jer se oseća nezaštićenom. Ovo izvršenje bi trebalo da prate određene institucije u Srbiji, pre svega mislim na policiju i Centar za socijalni rad – zaključio je Dragan Vulević u emisiji „Uranak“ na televiziji K1.