VRELI KUKURUZ i HLADNE LUBENICE na pančevačkoj Zelenoj pijaci

Zamirisali su kuvani kukuruzi na glavnoj „auto-stradi“, to jest glavnom putu od Nemanjine do Zmaj Jovine ulice, na pančevačkoj Zelenoj pijaci u subotu oko podneva. Nije bio potreban poseban poziv.

Jer dok je nasmejana Ivana vadila žute klipove iz lonca gde su se kuvali već oko sat vremena, njena svekrva Violeta kupcima je objašnjavala da iz donje gajbe mogu da kupe sirovi „tri za 100“, dok je jedan kuvani „samo 50 dinara“.

– Bolje je da kupe ovde za tu cenu, nego da troše struju kod kuće. Šta će jedna penzionerka, da kuva dva kukuruza sat vremena samo za sebe i svog penzionera kod kuće? – objašnjava prostu računicu Violeta.

A računica je očigledno bila dobra ne samo za penzionere. Red se očas napravio iako već druga tura odlazi. Tata Jovan kupovao je za sina i kćerku. Baka Andrijana traži da budu dva ista jer ih nosi unucima. „A šta možeš da kupiš za 50 dinara“. „Ništa lepše od kuvana kukuruza“. „Kako mi je zamirisao“ – komentariše narod. Sused Sale iz biciklističke radnje već je pojeo svoju porciju u prvoj turi.

– Više volim pečeni. Ali mi je i ovaj sladak. – kaže Sale.

Tražio se komad više, pa ni druga tura kukuruza u loncu od 30 litara nije bila dovoljnaPančevac / N. S.

Po svemu sudeći, Ivana će morati da pristavi i treću turu, iako podosta stane u lonac od 30 litara. A ona ne staje ni za tren. Samo opominje publiku da se ne približava suviše blizu dok mašicama vadi klipove.

– Da vas ne ispečem. Vreli su. Isprskaću vas – ponavlja Ivana.

Sva sreća što je „malo za’ladilo“, jer bi joj nad loncom sigurno bilo još toplije. A klipovi su najpre išli u foliju, pa u salvetu, da se kese ne otope. Usput mi priča i kako su došle na ideju da ih kuvaju tu na pijaci.

– Vidiš, neki su manji, neka zrna nisu sazrela. Nisu jednaki, malo su i falični. Bio je grad, onda ga suša ubila, a dotukla ga ova vrućina. I onda smo razmišljali. Nije za oko više, pa nije za kvantaš. I rešili smo, daj da počnemo da ga kuvamo. Daš jedan viška, pošto su neki manji. Nećemo zbog toga da propadnemo – priča Ivana dok neprestano vadi kukuruze za novog kupca.

Za to vreme Violeta objašnjava jednoj gospođi da je štrudlu od maka noćas mesila i da „cela“ košta 800 dinara. Ali gospođa bi pola. Ipak u ovom slučaju trgovine nema, jer bi se ostatak osušio, kaže Violeta. Pokazuje mi i fotografije od tri sata ujutru kao dokaz da su sveže, da je u pitanju domaće brašno, a i o pristojnoj količini maka. Ima ih i od orasa. U frižideru je i domaći beskvasni hleb, razni kolači, pa i vanilice (odlične, pouzdano utvrđeno), a na policama pekmezi, sirupi za sokove, sušena kamilica, rezanci… A sve je „domaće“, govori Violeta, koja je sa snajkom Ivanom, u stvari, predstavnica gazdinstva „Ivkov“ iz Bavanšta. Vidi se da tu ima dosta iskustva u kuhinji kod 52-godišnje Violete, dok snaja Ivana, pored poslova na gazdinstvu, predaje i kulinarstvo u Kovinu.

– Sve je naše, domaće. Prirodno. Pa smo rešile da i ovim putem ponudimo svoje proizvode. Otvorile smo radnju za Vrbicu. I ide za sada. Ali, treba još vremena da narod stekne poverenje, da nas upozna – govori mi Violeta.

A i ja sam ih uočila tek za Ivanjdan, dok sam ćakulala sa prodavačicama ivanjskih venčića. Pitale su me tada da i o njima nešto napišem, dok sam ja, kao iz topa, odgovorila da „reklamu treba da plate“ i da mora da postoji „novinarski povod“. Ali u razgovoru koji je usledio oduševile su me svojom energijom, otvorenošću, pameću i samo onom ženama svojstvenom agilnošču i željom da uspeju i da stvari uzmu u svoje ruke. Na kraju sam im rekla da će biti sigurno prilike da se i na njih osvrnem. I nije trebalo dugo – zbog kukuruza.

Cela ekipa: Milan, Stevan, Violeta i Ivana ispred radnje Gazdinstva „Ivkov“Pančevac / N. S.

Ako ništa drugo jer su najmanje duplo bile jeftinije od druga dva prodavca na pijaci, pa su i cenom, ali i prijemčivošću, priredile pravi pijačni hepening. Neki klinci su kod njih možda i prvi put u životu spoznali čari jedenja kukuruza na ulici. Jer nekada – i ovi kuvani, a i pecari, uz pečeno kestenje – bili su nezaobilazni mirisni pratilac kasnog leta i jeseni. Doduše, sada stižu malo ili mnogo ranije jer se i klima u međuvremenu skroz izmetnula. A na kraju, kod Violete i Ivane, stigao je i muški deo ekipe Ivkov – „da pomogne“ – Ivanin suprug Milan i rođak Stevan, a ženska ekipa im je velikodušno ponudio da se „preko veze“ slikaju za novine.

Lubenica je lubenica

I dok je kod Ivane i Violete boravak, pa i posao, to jest pravljenje novinarske priče, bio pravi melem za dušu, subotnji odlazak na pančevačku pijacu sa namerom da u stvari nešto prozborimo sa prodavcima bostana o tome kako se bira dobra lubenica jer ovih vrelih dana ništa nije lepše od osvežavajućeg ukusa ovog, kako botaničari tvrde povrća, dok je kulinari i narod smatraju voćem – zaličio je pre na konferenciju za novinare sa nekim nabusitim političarem, nego na ugodno ćaskanje na glavnom okupljalištu Pančevaca subotom.

Skoro svi su odmahivali rukom na moje pitanje: „Kako se prepoznaje dobra lubenica?“ ili su mi kratko odgovarali da je to stvar samo sreće. Ali me ratno okruženje dočekalo tek kod Stojanke koja je posumnjala da je „tajno snimam“ dok sam je sa telefonom u ruci pitala da li bi sa mnom da porazgovara. Nije pomoglo ni moje razuveravanje, pa ni racionalnost – jer teško je poverovati da ćeš po torbi da tražiš telefon tek kada saznaš da je neko raspoložen da „nešto kaže za novine“. A izem ti i pitanje – jer kao da je trebalo prokomentarisati kopanje litijuma ili rat u Ukrajini. Pa je možda Stojanka mene sačekala da saspe sav nakupljeni bes protiv nekih primeraka novinarske bratije – koje vrste nije otkrila. Malo ljubazniji je bio par Roma nekoliko tezgi dalje, ali su me na kraju zamolili da ih ne citiram jer se trenutno bore za dete.

Ali ko traži, taj nađe. Slobodan Janačković iz Topole odmah mi je objasnio da je on trgovac, a ne odgajivač, ali da je dosta naučio o tome kako znati koja je lubenica dovoljno zrela, a tako i slatka, od jednog odgajivača još davno kada je počeo da se bavi obim poslom. Odmahnuo je rukom kada sam ga upitala da li se zrelost prepoznajte po tome da li je drška suva.

– Nema to veze. Nego kad presečeš dršku, vidiš kako treba da izgleda – pokazivao mi je Slobodan neposredno na primeru jednog primerka od bar 12 kila.

Slobodan Janačković za svojom tezgom:: „Slatkoća ne zavisi od vrste“Odmahnuo je rukom i kada sam rekla da bih to mogla da snimim, pa da pokažem narodu. Rekao mi je da to ne može tako da se vidi pošto mora da se uporedi sa drugima. A ja ću ipak pokušati da zapamtim izgled – koren presečene drške nije bio ni suv, ni zelen, nego nekako „beličast“.

– Na mestu na kojem je ležala, što je žuća, to je zrelija. I naravno, da li je zrela, raspoznaje se i po kuckanju. Kada ima čist rezak zvuk, onda je zrela. A kad je tup, onda je ili prezrela, ili zelena – objašnjavao je dalje Slobodan dok je jedna Pančevka tražila „žensku“ lubenicu, jer je navodno slađa.

Zrelost se prepoznaje kada se drška odsečePanečvac / N. S.

Slobodan je i to negirao, tvrdeći da je svejedno da li su muške ili ženske, kao što je odrečno odgovorio i na moje pitanje da li se u ukusu lubenice oseća kada je kalemljena sa bundevom.

– Zašto onda kajsija ne vuče na divlju šljivu, džanariku, kada se sa njom kalemi? A lubenica se kalemi se zato što bundeva ima jači, razvijeniji koren. Nema veze ni to da li su crne, šarene… Nema nikakve razlike. Lubenica je lubenica – kratko je zaključio Slobodan.

Skoro da nije bilo lubenice manje od 10 kila na njegovoj tezgi. Ali mogle su da se kupe i četvrtke, a ne samo polovine. A cena, kao i kod svih drugih, za kilo bila je 50 dinara.

(Pančevac / Nevena Simendić)

POSLE LUBENICE OMILJENA SRPSKA “POSLASTICA” TOKOM LETA Evo zašto je kuvani kukuruz dragocen za ljudski organizam

Bez IVANJSKOG VENČIĆA ni u Pančevu