„JAKE ŽENE” OSAMDESETIH: Zbori kȏ muškarac, a radi kao žena

Smestiti svetonazore o ženama, a i život u našoj tadašnjoj zemlji, pa i u celom svetu, u toku osamdesetih godina prošlog veka u jedan pretinac – nemoguće je. Nikada, osim možda kao kod „generacije zed”, nije se za tako kratko vreme sve okrenulo naglavačke. U deceniji od smrti Tita do raspada Jugoslavije dotad skromne i stidne žene širile su se sve više po položajima. Objašnjenja radi, u prvom šoku, morale su zato da budu jako radne i vredne, prave mučenice, da bi do toga i stigle, ali svakako i dalje „krhke”. S vremenom, ipak, postajaće one i „govorljive” i „gorljive”.

Površnom čitaocu promakla je sigurno tada, u aprilu 1984. godine, reč „predsednica”, kako je u tekstu povodom izbora prve žene koja će biti na čelu grada novinar „Pančevca” imenovao Stanu Mišić. Ipak, možda najmoćnija žena koju je Pančevo iznedrilo – Vera Kažić – ostaće do kraja „predsednik” Poslovodnog odbora „Petrohemije”, što samo svedoči o tome da su političke funkcije, koje su kulminirale i izborom šefa, to jest šefice grada, već bile dozvoljena teritorija za žene, dok su položaji koji su donosili veću moć, a i pare, prirodnom selekcijom ostajali u muškim rukama.

Šefice bez čakšira

Za razliku od jedne Vere Kažić, koju u novinarskim sastavima nisu pratili epiteti ljupka ili krhka, niti je bilo kome padalo na pamet da na njenom licu traži osmejak, tople oči ili već nešto slično – mada je bila velika lafica i vrlo topla osoba – žene koje su uspele da se popnu do mesta bar nekog pomoćnika direktora, uz „menažeriju” za njih uobičajenih atributa, tokom osamdesetih godina prošlog veka, čitalaštvu su skoro uvek predočavane kao vredne i posvećene – skoro mučenice. I kao što već rekosmo, đavolski je ovaj naš jezik, svašta skriva i otkriva. Jer zamislite da je neko muškarce direktore, kad ih je predstavljao, govorio da imaju pronicljiv pogled ili da su vrlo stasiti i naočiti, a možda i da imaju šarmantne brke.

Arhiva Pančevca

Zato je Ksenija Mihajlović, tehnolog u Birou za razvoj Staklare, u tekstu „Rad je mera za sve” od 1. maja 1982. godine, opisana kao „skladno i moderno odevena žena srednjih godina, ali, sa ljupkošću svojstvenom slabijem polu”. Ili je valjda, iako je bila žena koja je dobila zadatak da se bavi poslom na koji su do tada bili pretplaćeni muškarci, trebalo da podriguje, cuga iz čokančića, ili da bude zarozana i da nosi čakšire koje pere jednom u dve nedelje. Ali ni nju, kao ni Gordanu Rasulić iz HIP-a, doktorku nauka tehnologije, Miru Stanišić Gerbe, tehnološkinju, takođe zaduženu za razvoj, ali u „Tesli”, ekonomistkinju Anđeliju Mileusnić, Nedeljku Nikolić, pomoćnicu šefice poslovnice JIK banke u Pančevu, ili na primer Branku Andrić, zamenicu direktora sektora u „Razvoju i inženjeringu”, niko nije pitao kako uspevaju da budu i skladne, i pametne, i šefice, a još da budu i žene u kući. Zato su malo više muškarci bili u foteljama, a žene u „foteljicama”. Zato su u najvećem broju slučajeva bile zadužene za „društvene delatnosti” – čitaj prosvetu i socijalu, ili za računanje poreza, možda i za primenu ustavnih promena… Spisak predsednica i sekretarki raznih komiteta, konferencija, saveta, veća, stručnih saradnica i šefica raznih tela i u sindikatu, Savezu komunista, Crvenom krstu bio je podugačak.

Arhiva Pančevca

Nastavnice! Sestro!

Pošto im je valjda bilo prirođenije da sede na čelu neke škole ili socijalne ustanove, žene na rukovodećim mestima u ustanovama sve češće su nazivane i direktorkama. A ni buljuci „jezikoslovaca” koji su, bez obzira na to što ne znaju da nabroje ni sve padeže, a ni da slože rod i broj u rečenici, penili još u ta vremena na pomen ženskih oblika zanimanja, više nisu primećivali da su žene profesori ili drugarice profesori sve više postajale profesorke. Jer u naletu portreta, što muških, što ženskih, kojima je „Pančevac” obilovao počev od sredine osamdesetih, među ženama su prvi izbor bile baš prosvetne radnice.

Arhiva Pančevca (6. mart 1982. godine)I naravno – profesorka Milica Dromnjaković je za pobedu Obrazovnog centra „Josif Pančić” na „Školskom času” lista „Politika” bila zaslužna zato što je „veliki borac, skromna, odlična drugarica i dobar radnik”. Zorka Jovanov, „nastavnica defektolog” iz Škole „Mara Mandić”, dobitnica svih mogućih prosvetnih nagrada, volela je da, kad ode u kućicu na obali Dunava, kuva ili štrika, ali su joj uvek pred očima bila deca „čije je greške ispravljala”. Čak i Milica Grbić, koja je predavala tada srpskohrvatski jezik i književnost u Medicinskoj školi, ali koja je ostavila traga i kao slikarka, bila je toliko skromna da novinar nije mogao o njoj mnogo da sazna jer „kao svi vredni ljudi i ona malo govori”. A na spisku uzorne ženskadije bile su i medicinske sestre i babice, a sve više i doktorke, koje su listom, od kada su se rodile, sanjale samo da budu humane prema celom svetu. I nema dileme da su stvarno bile humane, to jest dobri ljudi, ili bar neke od njih, te da su čoveku bolesnom lakšale muke, ali je u opisima novinarskim njihov život ostajao suviše skriven.

Milosava Klisurić, medicinska sestra iz Doma zdravlja u Zmaj Jovinoj ulici, za tri decenije službovanja, nikada nije bila na bolovanju. Sestra Iva Margeta sa hirurgije dobila je pismo zahvalnosti od sedam pacijenata iz sobe 115 i preko novina: „Molim vas napišite da je spontana, šarmantna, da sve i najteže poslove obavlja sa osmehom”. A glas joj je bio „tih, dubok, pomalo tužan”. Babica Krista Velimirov, koja je kroz ruke propustila više od osam hiljada beba i koja se po selima banatskim tamo još pedesetih godina svađala sa seljanima da porodilje iz štala prebace u kuće bez obzira na to što će kauče možda i zaprljati i učila ih da čaršave i pelene od čistog rublja kupuju, bila je – „skromna, neobično živahna, sa večitim osmehom na licu”.

Arhiva Pančevca (1989. godina)

Ipak, i „medicinske radnice” postajaće s vremenom životnije zahvaljujući novoj generaciji novinarki i ponekih novinara. Goca Milosavljević, alijas Vlajić, pišući o sestri Mariji Veber u tekstu u prazničnom broju od 7. marta 1986, osim što ju je opisala kao „govorljivu”, prepričala je i anegdotu koja je „sestru Mimicu”, kako ju je ceo grad zvao, inspirisala da se lati učenja stranih jezika. „U bolnici je ležala jedna Rumunka i počela je da plače i da viče ’Madori pišori’. Pomislila sam da želi da ide u toalet i uporno sam je pomerala, da bih joj podmetnula lopatu, a ova sirotica je sve više jaukala. Onda je utrčala jedna žena i rekla da ’Madori pišori’ znači ’Boli me noga’. A ja sam u svom neznanju ovu bolesnicu još više ozledila.” Bilo je to dovoljno sestri Mimici da uzme rečnike i da nauči, kako reče, bar neke osnovne izraze iz rumunskog i mađarskog, jezika koji se na ovom području govore. A ona je bila Slovenka.

One psuju, one žele…

Posebnu pažnju uglavnom i dalje brojnije muške novinarske bratije privlačile su često i žene sa obično muškim zaduženjima i u muškim okruženjima. Iako Dreni Vulin iz Omoljice nije bila potrebna nikakva snaga, a kamoli snaga drvoseče, da zapisuje koliko teži repa na vagi, jer je ona nije nosala, moralo se potcrtati da je u pitanju „krhka plavuša”. Ova diplomirana ekonomistkinja, portretisana u tekstu pod nazivom „Živeti u zajednici” od 30. oktobra 1982, dobar je primer i za to koliko su i same žene bile dresirane da igraju dodeljene uloge, kako napisa u jednom drugom tekstu Goca Vlajić, te da govore muškim jezikom. Jer je Drena na pitanje ima li vremena i za sebe odgovorila da i ne razmišlja o svom slobodnom vremenu jer „uludo je rasipati vreme na sebe, nije li to egoizam?”. Jer se smatralo da žene do uspeha stižu samo danonoćnim radom, ili da bar tako treba, jer su ograničene – ponekad ne samo kućom. Uz dužno poštovanje tako potrebnom radu, razmislite da li bi neko kod uspešnog muškog sveta toliko naglašavao njihovo mučeništvo.

Malo manja mučenica ipak je bila Ana Omasta iz Vojlovice, iako „sitna žena”, koja je uspela da za jedan dan ulovi 11 kilograma šarana i bucova. Pride, u tekstu „Svakodnevno pored reke” od 29. avgusta 1981. priznala je da „psuje i priča bezobrazno” kada je sa svojim pajtašima. Ipak, da javnost sve to ne protumači kako ne treba, novinarka je morala da doda: „Možda je Ana galamdžija, ali je iznad svega nežnog srca”. A svemoguća Ana bila je socijalni radnik, ali isto tako bi i „majstori mogli da uče kod nje, kako se popravlja šivaća mašina, električni aparati i slično, pa sve tako redom do fiće kome sama menja sajlu, ulje, i već po zvuku zna šta mu fali”. I tu nije kraj – „osim toga, ume i da sašije, napravi dobar fotografski snimak, napiše koju vest za slovačke novine”.

Arhiva Pančevca (1. oktobar 1981. godine)

I Dragica Banjac, prvi „referent” za opštenarodnu odbranu ženskog pola u Pančevu, u tekstu „Tlo pod nogama” samo mesec dana kasnije, u novembru 1982, okarakterisana je kao „okretna devojka, živog, otvorenog pogleda, lake reči i širokog duha i jedino je čvrstina stiska ruke prilikom pozdrava, mogla da se proglasi za nešto što bi imalo veze sa mojom predstavom o ljudima iz Dragičine branše”. A bila je to predstava novinara Žike Miloradovića, čiji su se tekstovi o ženama nepogrešivo mogli prepoznati po tome što tu uopšte nije bilo poželjno krhkih, skromnih – koje bi toliko malo govorile da bi čovek mogao pomisliti da su mutave.

A sve su više govorile. U tekstu o Maji Milanović od 24. juna 1983. pod naslovom „Nove snage na sceni” tada talentovana četrnaestogodišnja balerina nije se ustezala da izjavi da uvek kada igra, zamišlja sebe na sceni „Boljšog teatra” zato što je „ruska škola baleta najbolja na svetu, a ko stigne na scenu ’Boljšog’, taj mora da je klasa”. Već pomenuti novinar Žika, potpisnik i ovog teksta, zapisao je potom: „U ovakvim prilikama oči bi trebalo da blistaju ’nekim čudnim sjajem’, a valjalo bi i duboko disati. Sa Majom se ništa od toga nije zbilo. Rekla je to mirno kao da pravi plan za današnje popodne”. Isplanirano – učinjeno. Maja je kao klasa postala primabalerina Narodnog pozorišta.

(Pančevac / Nevena Simendić)

FELJTON: „Jake žene” sedamdesetih – busije za budućnost (5)

FELJTON: „Jake žene” 60-tih, voz i za servirke i za doktorke nauka (4)

FELJTON: Otkrivanje „jakih žena” 50-tih godina prošlog veka (3)

FELJTON: Narodne herojke – prve „jake žene” posle Drugog svetskog rata (2)

FELJTON „Jake žene” – titula ili predrasuda (1)