Građanska promatračnica: Umetnost laganog leta

„Nigde čovek ne nalazi mirnije utočište nego u sopstvenoj duši, pisao je Seneka pre skoro dve hiljade godina. A i danas, dok u julu svet ubrzava kao da beži od samog sebe, ta rečenica zvuči tačno kao prvog dana.
A u suštini, mnogo toga se izmenilo i menja se munjevito u poslednje vreme. Sada smo naučili da se odmor meri brojem pređenih kilometara, cenom hotelskog smeštaja ili dužinom letovanja. Život smo navikli da merimo brojem mesta na kojima nismo bili umesto snagom trenutaka koje smo zaista proživeli. Pa tako i leto, to lenjo godišnje doba, nekada simbol usporavanja i odmora od svega, sve češće postaje nova trka – za što boljom (i daljom) destinacijom, neobičnom ili bar drugačijom fotografijom, objavom na društvenim mrežama, statusom u društvu.
A istina je verovatno sasvim jednostavna. I suprotna očekivanjima koja smo sami sebi nabacili kao breme. Istina je kada želje i mogućnosti nisu baš dijametralno suprotne.
Odmor počinje onda kada shvatimo da nam za njega ne treba ništa više osim sposobnosti da zaustavimo najpre sebe. Da pritisnemo sopstveno dugme za pauzu. Da se odupremo ideji da moramo stalno nešto stizati, dokazivati, planirati, uspeti…
U vremenu u kojem se čak i tišina mora opravdavati, pravo umeće je usuditi se na mir. Na razgovor bez telefona. Na dan bez plana. Na trenutak bez fotografije.
Letnji odmor, ako ima smisla, onda je to možda prilika da se čovek vrati sebi – da oslušne šta mu zaista treba, da bude prisutan, budan, svoj. To ne mora biti ni daleko ni skupo, ne mora biti čak ni dugo. Dovoljno je samo da bude iskreno.
Jer kako je pisao i Alber Kami: „U srcu zime otkrio sam da u meni postoji nepobedivo leto.” Možda je leto baš to – ne godišnje doba nego stanje duha.
A odmor?
Odmor je veština, ne destinacija. I svaki put kada to zaboravimo, život nas pre ili kasnije na to podseti.

(Pančevac/Aleksandar Živković)