Zahvaljujući i časovničaru Miši Šeremetoviću, na Dan pobede ponovo se začuo sat na Magistratu, a možda će, po njegovoj zamisli, jednom i procvetati neki sat u Pančevu
Verovatno da je nesuđenom saobraćajnom inženjeru Miši Šeremetoviću, za čiju radnju u Ulici Radomira Putnika malo ko ne zna, bilo suđeno da postane časovničar iako ga otac nije navodio da nastavi zanat koji je započeo još Mišin deda.
Navodno, „krive su devedesete” kada je bilo besmisleno da sanja posao u nekoj državnoj firmi, ali povremena ispomoć u očevoj radnji za vreme raspusta, a zatim i detaljnije upućivanje u tajne preciznih mehanizama, polako se pretvaralo u strast. Posebno prema zidnim satovima jer mnoge stare porodične relikvije zakucale su, kao i Mišino srce, posle decenija ćutanja. Jer pošto najzad shvatiš kako okretaji zupčanika i ritam tegova u raspadnutim mehanizmima pokreće mrtve skazaljke. čak i kada nešto nedostaje, trebalo je taj nedostajući deo ponovo napraviti – baš onakav kakav ga je zamislio neki stari majstor i pre više od sto godina.
Posle dugog ćutanja proradio gradski sat na zgradi Magistrata, današnjeg Narodnog muzejaFoto: Pančevac / Radovan Đerić
Popravljao je Miša i mnoge javne satove u Pančevu. Većina njih ne bi potom dugo radila jer „neko” je trebalo svakodnevno da ih navija, briše, podmazuje a ponekad pozove i majstora da ga pregleda. Vremena i neki neprijatni događaji su nad nama u međuvremenu zavladali, pa su čak i dva digitalna sata u centru stala. A kako napisa svojevremeno Vilijam Fokner „vreme je mrtvo dok god ga odbrojavaju mali zupčanici; tek kad sat stane, vreme oživljava.” Zato smo valjda bili dečje razdragani kada se za Dan pobede začuo sat sa naše „gradske kuće” u kojoj danas prošlost čuva Narodni muzej. I nije ovo prvi put da ga je Miša opravljao. Prošli put nije mu dugo trebalo da ponovo stane.
– Mislim da je to bilo negde 2003, kada sam ga pokrenuo uz pomoć mog oca. Poučio sam tada ljude iz Muzeja kako da ga navijaju svakog dana. Predlagao sam opštinarima da ja to radim zauzvrat za izvesno smanjenje troškova za zakup lokala. Međutim, nismo se dogovorili jer je poslovnim prostorom gazdovala Direkcija, a ne Muzej. I ubrzo je ponovo prestao da radi. Najverovatnije zato što su ga ili nestručno navijali ili potpuno zapustili. Valjda dođe novi direktor, novi domar ili ode neko ko ga je navijao, a novi zaborave da o njemu brinu. I sada sam ljude u Muzeju poučio kako njime da rukuju a nije to neka velika filozofija, pa se nadam da se istorija neće ponoviti. Nastojali smo da se ne čuje prejako. Da gong bude više simboličan jer treba imati u vidu da u dvanaest sati otkucava šesnaest puta – četiri puta za pun sat i još dvanaest puta za broj sati. U petnaest minuta posle punog sata čuje se jedan otkucaj, na pola sata dva i u petnaest minuta do punog sata tri.
Foto: Pančevac / Radovan Đerić
Foto: Pančevac / Radovan Đerić
Foto: Pančevac / Radovan Đerić
Foto: Pančevac / Radovan Đerić
• Ko je došao na ideju da se ova gradska relikvija ponovo pokrene?
– Rusi iz „Gaspromnjefta” su hteli da naprave izložbu povodom 80 godina oslobođenja od fašizma, a direktor Muzeja se, kada su ponudili nešto zauzvrat, setio sata, pa su me pozvali. Ispostavilo se da je potrebna temeljna rekonstrukcija u kojoj je učestvovala cela porodica Šeremetović – i moja supruga Ana i brat Andreja. Radili smo, pored sata koji se vidi iz Gradskog parka, i na brojčaniku s druge strane, iz Ulice braće Jovanovića. Najpre smo čitav mehanizam izvadili iz drvene kutije, to jest ormana, i odneli ga u radionicu. Neke delove smo iznova pravili. Bio je to zaista zahtevan posao, pa ne mogu da kažem da nije bilo velike radosti, kada je najzad posle mesec i po dana proradio „kao sat”. Ovaj mehanizma je specifičan po tome što se tegovi nalaze u gornjem delu, pa su tamo i prenosnici. Još 1900. ga je napravila livnica „Pantelić” iz Zemuna koja se nažalost ugasila jer nije imao ko da nasledi osnivače. Šteta je što danas ne postoji bar muzej ove livnice, koja je po svojim nacrtima pravila prava remek dela od satova širom Srbije.
• Radio si i na nekim drugim satovima u gradu. Kakva je njihova sudbina?
– Radio sam na satu na Katoličkoj crkvi koji nažalost nije baš tačan danas. Za razliku od ovog na Muzeju u pitanju je klasičan mehanizam gde se tegovi nalaze u donjem delu. Svojevremeno sam 2013. godine osmislio takav sistem da sveštenici ne moraju da se svakodnevno penju u toranj da bi ga navijali. Ali problemi su nastupali kada bi nestalo struje, a niko ga naknadno nije štelovao. U međuvremenu povezali su ga radio-vezom sa centralom u Frankfurtu koja svim satovima u Evropi šalje signal za tačno vreme. Ali, izgleda da veze sa Srbijom nisu baš uvek pouzdane, pa sam primetio da zna da pokazuje i netačno vreme. Njegov mehanizam je isti kao i onaj na satu na Uspenskoj crkvi jer su oba nastala još u doba Austrougarske. Što se tiče sata na bolnici, tamo ga praktično i nema. Postoji samo brojčanik sa skazaljkama sa spoljne strane a unutrašnji mehanizam je netragom nestao u nepoznatom trenutku. Ali ne rade ni digitalni satovi na platou Zorana Đinđića i na zgradi Gradske uprave.
A ja sve ovo vreme sanjam da u Pančevu napravim još jedan „javni sat” – cvetni, nalik onima širom Evrope. Reč je o satu čiji se mehanizam nalazi u zemlji, na padini kako bi mogao da se vidi, a brojčanik čine kreativni cvetni aranžmani. Ne sumnjam da bi i bolje nego tamo u Evropi takav aranžman moglo da osmisli naše „Zelenilo”.
• Zanemarivanje novijih javnih satova govori da ne posedujemo kulturu prilagođavanja javnih prostora potrebama građana a sudbina starih da ne umemo da čuvamo baštinu. Ali ljudi vole da kod kuće bar imaju vredne zidne satove. Upravo zbog radosti njihovih vlasnika, kada uspeš da ih popraviš, prvi put sam i čula za tvoje ime još devedesetih godina.
– Moja ljubav i jesu zidni satovi i veliki su izazov s obzirom na to da su stari i „sto plus” godina. Kada mu daš mogućnost da radi kao da si mu dao dušu. Dolaze mi ljudi koji imaju satove koji nisu kucali i po pedeset godina, pa njihovoj radosti nema kraja kada prorade jer ih to vraća i u detinjstvo. To me najviše ispunjava. Radio sam takve satove i za neke poznate ljude u Srbiji, a i danas sam zadužen za njihovo održavanje. Podstiče me rad na njima, posebno kada treba ponovo da napravim neki deo, na strugu ili „peške”. Zahvaljujući tome prošle godine stekao sam i sertifikat za majstora „starog zanata”.
Foto: Pančevac / Radovan Đerić
Foto: Pančevac / Radovan Đerić
Foto: Pančevac / Radovan Đerić
• Jesi li odmalena sanjao da budeš „sajdžija”?
– Ne. Otac me je podsticao da završim fakultet, kao i brata Andreja. Ali devedesetih godina kada sam došao da apsolventa Saobraćajnog fakulteta shvatio sam da hleba nema u nekoj državnoj firmi, pa sam rekao: „Ćale, hajde ja tebi da malo pomognem u radnji”. Mada, uvodio je on mene u posao i tokom ranijih raspusta. Još deda Andrej, koji je dvadesetih godina prošlog veka iz Dubrovnika došao u Beograd, ustanovio je časovničarski zanat u porodici. Majstorsko pismo stekao je pre toga u Sarajevu, a rodom je bio iz Livna. I kada je najzad stigao na Dorćol, tu je upoznao moju babu koja je potekla iz Slovenije. Dobili su dvoje dece – ćerku Milu i sina Srboljuba – mog oca koji jeste izučio časovničarski zanat, ali je bio i jako dobar fudbaler. Igrao je u prvoj ligi kao golman u beogradskom „Radničkom” tokom šezdesetih godina. A kada su mu Pančevci ponudili da sportsku karijeru okonča ovde, u gradu koji je baš tada počeo da se intenzivno razvija zahvaljujući izgradnji fabrika u „južnoj zoni”,, nije mu dugo trebalo da se odluči. Udica je bila i to što su mu otvorili samostalnu časovničarsku radnju koja se nalazila na mestu gde je danas Hotel „Tamiš”. Pošto sam rođen 1968, u Pančevo sam stigao sa četiri godine, a moj brat se potom ovde rodio. Majka mi je iz Šapca i godinama je radila kao zubni tehničar u Domu zdravlja koji je tada bio u Zmaj Jovinoj ulici. Mi često u familiji kažemo da smo se svi bavili nekom „preciznom mehanikom” jer je i ona, kada je pravila zube, često koristila iste alate i instrumente, kao i mi.
• Imaš li ti svog naslednika?
– Imam kćerku koja ne namerava da nastavi ovaj posao. Ali sada su mi u radnji dva učenika, koji su došli na svoju inicijativu, pa ćemo da vidimo šta će od njih da bude.
• A da li kao „doktor za satove” imaš savet za one koji bi da na buvljaku kupe zidni sat? A i na šta da gledamo kada kupujemo ručni sat a imamo para?
– Za procenu zidnog sata na nekom buvljaku treba biti stručnjak. Takva kupovina je obično mačka u džaku i retko se tu nađe nešto što je izuzetno vredno. I ja tamo ponekad odem, ali satove koje kupim koristim isključivo za delove. Ako neki želi vredan zidni sat bolje je da to uradi uz pomoć stručnjaka i da ga potraži preko interneta. Što se tiče ručnih satova, za veliki broj ljudi oni su samo ukras jer neki čak i boju kaiša uklapaju sa farbom pantalona. Mada, ima sve više i onih koji ulažu u vredne satove kao investiciju. Najbitniji je dobar mehanizam iako se ceni i da su i brojčanik i skazaljke dobro dizajnirane. Ali dizajn su uglavnom svi savladali, ale ne i mehanizam. Dobro bi bilo da je sat mehanički i da je štoper, to jest da ima štopericu. U pitanju je tada komplikovaniji mehanizam koji ne može svako da napravi. A vredan sat stvarno para vredi.
(Pančevac / Nevena Simendić)
NAŠ GOST: Živojin Milanović, fotograf svedok razaranja Rafinerije 1999.
NAŠ GOST ĐORĐE DRAGAN: Ljubav, znanje i prirodni sastojci stvaraju dobro vino
Zahvaljujući i časovničaru Miši Šeremetoviću, na Dan pobede ponovo se začuo sat na Magistratu, a možda će, po njegovoj zamisli, jednom i procvetati neki sat u Pančevu
Zahvaljujući i časovničaru Miši Šeremetoviću, na Dan pobede ponovo se začuo sat na Magistratu, a možda će, po njegovoj zamisli, jednom i procvetati neki sat u Pančevu
Zahvaljujući i časovničaru Miši Šeremetoviću, na Dan pobede ponovo se začuo sat na Magistratu, a možda će, po njegovoj zamisli, jednom i procvetati neki sat u Pančevu
Zahvaljujući i časovničaru Miši Šeremetoviću, na Dan pobede ponovo se začuo sat na Magistratu, a možda će, po njegovoj zamisli, jednom i procvetati neki sat u Pančevu
Zahvaljujući i časovničaru Miši Šeremetoviću, na Dan pobede ponovo se začuo sat na Magistratu, a možda će, po njegovoj zamisli, jednom i procvetati neki sat u Pančevu
Zahvaljujući i časovničaru Miši Šeremetoviću, na Dan pobede ponovo se začuo sat na Magistratu, a možda će, po njegovoj zamisli, jednom i procvetati neki sat u Pančevu
Zahvaljujući i časovničaru Miši Šeremetoviću, na Dan pobede ponovo se začuo sat na Magistratu, a možda će, po njegovoj zamisli, jednom i procvetati neki sat u Pančevu
Zahvaljujući i časovničaru Miši Šeremetoviću, na Dan pobede ponovo se začuo sat na Magistratu, a možda će, po njegovoj zamisli, jednom i procvetati neki sat u Pančevu
Zahvaljujući i časovničaru Miši Šeremetoviću, na Dan pobede ponovo se začuo sat na Magistratu, a možda će, po njegovoj zamisli, jednom i procvetati neki sat u Pančevu
Zahvaljujući i časovničaru Miši Šeremetoviću, na Dan pobede ponovo se začuo sat na Magistratu, a možda će, po njegovoj zamisli, jednom i procvetati neki sat u Pančevu
eur
117.41 RSD
aud
66.53 RSD
cad
72.12 RSD
sek
10.73 RSD
chf
125.71 RSD
gbp
134.28 RSD
usd
100.71 RSD
bam
60.03 RSD
Kulturni centar Pančeva, bio je mesto okupljanja svih ljudi dobre volje na Humanitarnom koncertu i bazaru za Konstantina Nečeskog (2005) iz Pančeva, kome je potrebna operacija lečenja slepila. Događaj je drugi u nizu koji Učenički parlament Tehničke škole „23. maj“organizuje uz podršku direktorke i profesora ove obrazovne ustanove.
Novo izdanje vašeg i našeg lista donosi sve najvažnije vesti, informacije o događajima u gradu i okolini, kao i fotoreportaže i intervjue
