Kilometri koji spajaju generacije: Maratonci Slavomir i Mihajlo Borka

U vremenu kada je sve manje zajedničkih trenutaka, jedan otac i njegov sin pronašli su način da ih stvaraju – trčeći. Od prvih zajedničkih kilometara do trejl izazova, polumaratona i maratona, njihova sportska priča govori o istrajnosti, međusobnoj podršci i tome kako ljubav prema trčanju može da poveže generacije.

Na startu su, kao i stotine drugih trkača. Ali njih dvojicu povezuje nešto više od startnog broja – povezuju ih porodična veza i ljubav prema trčanju. Dok većina roditelja i dece zajedničko vreme provodi u šetnji ili na izletima, oni ga provode na kilometrima dugim stazama, u ritmu koraka koji vodi ka cilju. Svaka istrčana deonica je samo još jedna potvrda da se najlepše uspomene često stvaraju upravo kroz zajednički napor. Pred vama je priča o Slavomiru i Mihajlu Borki, ocu i sinu koji svoje živote obogaćuju na najlepši način – uživanjem u rekreaciji i zajedničkim putovanjima i sportskim iskušnjima.

—————————————————————————————

Slavomir je rođen 24. marta 1970. godine, pola svog života proveo je u rodnoj Omoljici, a pola u Pančevu. Već dvadeset godina je viši konsultant za neživotno osiguranje, a trčanjem na dugim stazama zarazio se pre jedne decenije.

– Oduvek sam voleo sport. Ceo život sam igrao mali fudbal, rekreativno, ali imali smo sjajnu ekipu koja je učestvovala na mnogim turnirima i osvajala pehare. Kada sam povredio zadnje ukrštene ligamente, dobio sam prepuruku od lekara – samo plivanje, trčanje ili vožnja bicikla. Poslušao sam savete doktora, mada nikada nisam voleo da trčim. Upoznao sam se sa ekipom pančevačkih maratonaca, sa Željkom, Nešom, Mirkom i Ljiljom, i tako je počelo. Oni su me zarazili. Umesto na kafu, odlazili smo na trčanje, u Narodnu baštu ili na kej – počeo je svoju priču jedan od junaka naše priče, dok je Mihajlo slušao i strpljivo čekao svoj red.

Vrlo brzo, trčanje na dugim distancama postalo je svakodnevnica, adrenalin je rastao, pa se savlađivanje novih izazova nametalo kao nešto sasvim normalno i prirodno.

– Prvu trku sam istrčao pre desetak godina, 2017, na Beogradskom maratonu. Učestvovao sam na polumaratonu, nadmetanju na 21 kilometar, i to prvo iskustvo je bilo veoma bolno za noge, ali mi se svidelo. Sećam se, kod Doma sindikata je bio promo štand Banjalučkog maratona, pomislio sam kako nikada nisam bio u tom gradu i eto, ubrzo sam se obreo u glavnom gradu Republike Srpske. Trčeći ulicama Banjaluke, video sam promo štand Plitvičkog polumaratona, nikada nisam bio ni tamo i eto, tako je sve počelo. Za svega tri meseca istrčao sam tri polumaratona, sve na distancama od 21 kilometar – prepričava Slavomir svoja prva učešća na ozbiljnim trkačkim manifestacijama.Želju za trčanjem više ništa nije moglo da zaustavi. Ciljevi su postajali sve viši.

– Neša me je ubedio da učestvujemo na Atinskom maratonu, onom pravom, izvornom. Od Maratonskog polja do Atine, na distanci od 42 kilometra. Imao sam lepo vreme za početnika, stazu sam savladao za četiri sata i 39 minuta. Tako se zavrtela ta priča. Sada u nogama imam oko sto velikih trka i četiri maratona: Beograd, Atina, Istanbul i Barselona. U najlepšem sećanju mi je ostala trka u Španiji. Barselona je prelep grad, videli smo najlepše i najvrednije spomenike, blizina mora, svež vazduh koji daje snagu trkačima… Isto tako, sećam se i najtežeg iskušenja. Bilo je to u Šapcu, na polumaratonu. Na pola trke počela je oluja, ali nije bilo prekida. Trčiš ka cilju i moliš boga da te ne udari grom – sa osmehom prepričava svoje avanture Slavomir.

U razgovor se uključio i Mihajlo. Momčina koja je rođena 24. novembra 2001. godine, a koji je nedavno diplomirao na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu.– Ne mogu tačno da se setim godine, mislim da je bilo pre pandemije koronavirusa. Bili smo u obilasku Trebinja, a tata je skoknuo do Dubrovnika na trku. Imao sam prijavu za učešće, ali nisam se usudio tada da se oprobam. Usledilo je vreme pandemije, sve je stalo i ja sam s društvom, iz dosade, počeo da trčim po keju i Narodnoj bašti. Ubrzo je tata učestvovao u Sarajevu na trci od deset kilometara, mene je prijavio za nadmetanje na duplo kraćoj distanci i to je bila moja prva zvanična trka. Posle nadmetanja u glavnom gradu Bosne i Hercegovine učestvovao sam u trci na deset kolimetara u Kruševcu, bio sam zadovoljan svojim vremenom, pa sam počeo da se spremam za učešće na polumaratonu u Beogradu. Distancu od 21 kilometra sam istrčao za oko dva sata, a to je ujedno bila i moja prva zajednička trka sa ocem. Imao sam bolje vreme od njega, ali… – prepričava Mihajlo svoja iskustva, kada se od‌jednom u razgovor ubacio Slavomir.

– Na ciljnoj ravnini na Terazijama jedan od učesnika je pao i Mihajlo je stao da mu pomogne. Bilo je tu još nekoliko trkača koji su zastali da pruže pomoć, pa sam video da moje angažovanje nije potrebno. To sam iskoristio da protrčim kroz cilj pre sina. Nisam smeo da dozvolim da me pobedi – kroz smeh priča stariji Borka.

Jasno je bilo da je trčanjem postao zaražen i Mihajlo. Iskušenja su počela da se smenjuju kao na traci.

– Trčali smo na Srebrnom jezeru, u Kranjskoj gori, u Istanbulu sam se nadmetao na 15 kilometara, dok je tata trčao maraton od 42 kilometra. Sve je to bio uvod u moje najveće iskušenje. Kroz te trke sam poželeo da i ja učestvujem na Beogradskom maratonu. Živeo sam u Novom Sadu, sam sam trenirao i pripremao se za veliko iskušenje na 42 kilometra. Spremao sam se oko tri meseca, a krajnji domet mog treninga bio je oko 33 kilometara. Mislio sam da je to to, da sam spreman. I došao je dan trke. Nisam jurio vreme, trčao sam lagano, ali posle tridesetak pretrčanih kilometara počeo je lom. Vrućina upekla, imao sam utisak da gore blokovi na Novom Beogradu, počeli su da me hvataju grčevi, počeo sam da se raspadam. Tata je trčao sa mnom do hotela „Jugoslavija”, onda je otrčao do Trga republike na svoju trku od deset kilometara, pa je ponovo dotrčao do Sava centra da mi pomogne da završim svoj maraton. Ne bih odustao svakako, makar bih prepešačio do cilja, ali otac me je gurao i vukao da izdržim. I uspeo sam. Istrčao sam ceo maraton – ponosan je Mihajlo na veliki uspeh.

U razgovor se ponovo ubacio i Slavomir:

– Posle trke sin mi je rekao: „Tata, sad sam trčao maraton i nikad više.” Odgovorio sam kroz smeh – svako od nas je to rekao posle prvog mratona – ne skidajući osmeh s lica, dodao je Slavomir.

Zajedno su trčali i na Zimskom polumaratonu u Beogradu, na Fruškoj gori, na Foks trejlu u Deliblatskoj peščari, ali i na polumaratonu u Rimu.

– To je baš bila loša organizacija trke. Italijani su obećali da će nam poslati medalje, ali to nikada nisu učinili – dodaje Mihajlo.

Nije tu bio kraj avanturama oca i sina. Bilo je još iskušenja, a prave se i veliki planovi za nove izazove.

– Ove godine smo na Beogradskom maratonu trčali štafetu, Teodora, Vukašin, Stefan i ja. Svako od nas je pretrčao po pet kilometara, svi su dali sve od sebe i na kraju smo zauzeli drugo mesto sa ukupnim vremenom jedan sat i 51 minut. Što se mene tiče, oborio sam rekord iz Sarajeva, pa sam svoju distancu istrčao za 22 minuta i 30 sekundi. Nastavljamo dalje. Prijavili smo se za trku u Radmilovcu, a nadam se da ću u decembru učestvovati na polumaratonu u Boki Kotorskoj. Želja mi je da se oprobam i u triatlonu, pa čak i da savladam ajronmen, ali polako, za to će trebati mnogo vremena i treninga – dodaje Mihajlo.

Lepa priča, divne uspomene i nezaboravna iskustva. Sve to donosi učešće na trkama.

– Trčao sam u svim glavnim gradovima bivše Jugoslavije kada sam shvatio da mi je kao neispunjen cilj ostalo učešće na trci u Prištini. Otišli smo na Kosovo i Metohiju, a dan pre trke desila se Banjska. Nije nam bilo prijatno, ali ponašali smo se normalno i nismo imali nikakvih problema. Doduše, imali smo malo problema da se vratimo, ali sve je na kraju ispalo dobro. A posle tog iskustva upalila se nova lampica u glavi. Shvatio sam da mi nedostaje učešće na polumaratonu u Tirani kako bih zaokružio ceo Balkan. Taj poduhvat sam ostvario prošle godine – s ponosom koji izbija iz pogleda govori Slavomir.Pokušao je Borka i svog mlađeg sina Nikolu da uvede u svet maratona, ali nije supeo.

– Bilo smo na trci u Višnjici. Nikolu sam prijavio za trku omladinaca, gde su bila samo tri učesnika. Druga dvojica, znatno viši i jači od Nikole, promašili su skretanje na stazi, te je Nikola pobedio. Dobio je lepu novčanu nagradu i pehar, ali nije želeo više da trči – kaže na kraju Slavomir.

Posle svih istrčanih kilometara, osvojenih medalja i obilaska gradova, utisak je da Slavomiru i Mihajlu Borki trčanje nikada nije bilo samo borba sa štopericom. Ono im je donelo mnogo više – zajedničke treninge, putovanja, nova prijateljstva i uspomene koje će pamtiti mnogo duže od vremena upisanih u rezultate. Jer kada otac i sin zajedno prođu kroz cilj, medalja oko vrata postaje samo simbol. Prava nagrada su kilometri koje su prešli zajedno.

(Pančevac/A. Živković)