I to je Pančevo: Rečito komešanje do praga doma

Rečito

Mnogo je dobro kada je svaka reč na svom mestu.
Onda je svaki svojeručno popunjen list papira gde treba.
U fascikli, ili na njoj, čekajući da se konačno smesti.
Jednako – ume da nas zadivi isčeprkano u knjigama.
Odnese, zamisli, oduva.
Tada se zapitamo gde je mesto našoj spisaniji.
Sumnja zna da bude i neprijateljica i dobra drugarica.
Natera nas da stvari spoznamo bolje.

Komešanje

Mnoštvo figura, manjak poteza, neophodnost realizacije.
Kako mrdnuti nekog iz pozicije u kojoj se oseća lagodno?
Dobronamerno, jer je ta lagodnost nepostojani mehur.
Postoji li način da budemo pravi prijatelji…
To se ne radi na silu, kontradiktorno bi bilo.
A ako se krene s otvorenošću ispadamo, najpre, naivni.
Ko će da nas shvati ozbiljno?
Pa onda, svesni komešanja, otćutimo. Pogrešno.

Do praga doma

Izbegli od mnogo toga što bi se moglo nazvati samosvojnim.
Razlog nije dalek od pameti: prilagođavanje.
U turbulenciji tolerancije gubimo se, opet.
Lastiš širimo, a ta širina nije beskonačna.
Momenat pucanja uvek je daleko koliko je i blizu.
Ne mislimo o njemu, ali kakve to veze ima…
Tu je, samo što nije.
Potom, preostaće samo hvatanje za sopstveni prag.

(Pančevac / Siniša Trajković)

I to je Pančevo: Na brzaka poređane figure