Istorijska odluka komunističkih vlasti iz 1948. godine trajno je promenila demografsku i ekonomsku sliku jugoslovenskog krša, ostavljajući stotine hiljada porodica bez osnovnog izvora egzistencije.
Neposredno nakon Drugog svetskog rata, dok se ratom razorena Jugoslavija suočavala sa siromaštvom i obnovom, vlasti u Beogradu donele su odluku koja će u decenijama koje dolaze postati jedan od najkontroverznijih ekonomskih poteza tog doba. Saveznim zakonom iz 1948. godine, režim Josipa Broza Tita zvanično je zabranio držanje koza na slobodnoj ispaši. Životinja koja je vekovima važila za jedini spas od gladi u najpasivnijim krajevima zemlje, preko noći je proglašena državnim neprijateljem broj jedan.

Ekološki izgovor za ideološki rat sa selom
Zvanično obrazloženje tadašnjih vlasti bilo je ekološke prirode. Komunistička partija je tvrdila da koze uništavaju šumski fond, brste mlade izdanke i ogoljavaju krš, čime direktno sprečavaju masovnu akciju posleratnog pošumljavanja. Ipak, iza ekoloških argumenata krila se dublja ideološka namera: prisilna modernizacija i industrijalizacija zemlje.
U očima tadašnjih planera, koza je bila simbol primitivnog balkanskog sela i zaostalosti. Uništavanjem kozarstva, vlasti su želele da nateraju seljake da pređu na uzgoj krupne stoke ili, što je bio primarni cilj, da napuste ruralne krajeve i postanu nova radnička klasa u fabrikama i gradovima koji su nicali širom zemlje.

Stradanje Dinarida: Zakon koji nije birao naciju
Iako se zakon primenjivao na teritoriji cele Jugoslavije, udarac su najžešće osetili ekonomski najsiromašniji i krševiti predeli u sistemu planina Dinarida. Regije poput Istočne i Zapadne Hercegovine, Dalmatinske zagore, crnogorskog krša, Sandžaka i planinskih delova Bosne i zapadne Srbije pretrpele su katastrofalne gubitke.
Na kamenitom i škrtom terenu gde krave i ovce nisu mogle da opstanu, koza je bila jedina sposobna da od oskudnog trnja i makije stvori mleko i meso. Zabrana je pogodila stotine hiljada porodica bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. Na istom surovom kamenu, od gladi su podjednako stradali i Srbi i Hrvati i Muslimani.

Brutalno sprovođenje i masovni egzodus
Sprovođenje zakona na terenu bilo je nemilosrdno. Milicionari i lugari imali su ovlašćenja da na licu mesta ustrele svaku kozu zatečenu na slobodnoj ispaši, dok su se vlasnici suočavali sa rigoroznim novčanim, pa čak i zatvorskim kaznama. Broj koza u Jugoslaviji je sa predratnih skoro tri miliona drastično pao na svega stotinak hiljada.
Koliko je režim bio istrajan u ovoj nameri, svedoči i istorijski podatak da je sam Josip Broz Tito tokom svog govora u Trebinju 1954. godine javno izjavio da je „sretan što su koze uništene“ jer će se brda konačno ozeleneti.
Direktna posledica ove odluke bio je masovni egzodus stanovništva. Ostavši bez „sirotinjske majke“, kako su kozu u narodu odmilja zvali, stotine sela širom Hercegovine, Crne Gore i Dalmacije je opustelo. Porodice su bile primorane da spakuju ono malo sirotinje i krenu u talasima kolonizacije ka plodnijim ravnicama Vojvodine ili ka industrijskim centrima, čime je trajno promenjena demografska mapa ovih prostora. Zabrana je počela da slabi tek šezdesetih godina prošlog veka, ali posledice ovog ekonomskog i socijalnog šoka osećale su se decenijama kasnije.

Foto: Pexels

Tragikomične anegdote: Farbani rogovi i koze na tavanu
Narod, suočen sa brutalnim zakonom, pokazao je neverovatnu domišljatost kako bi spasao svoju „hraniteljku“. Iz tog perioda ostale su zabeležene brojne tragikomične anegdote. Budući da su lugari i milicija imali pravo da na licu mesta ustrele koze nađene na slobodnoj ispaši, seljaci su počeli da primenjuju bizarne trikove.
U nekim selima, vlasnici su kozama farbali rogove i krzno u crno i braon, ili im preko leđa stavljali vunene ponjave, pokušavajući da ih izdaleka predstave kao ovce, koje su bile zakonom dozvoljene.

Drugi su, pak, gradili posebne, skrivene pregrade u štalama, a u najekstremnijim slučajevima u Hercegovini i Crnoj Gori, porodice su koze skrivale na tavanima kuća ili u sopstvenim spavaćim sobama. Životinje su izvođene na ispašu isključivo pod okriljem duboke noći, dok su deca čuvala stražu na obodima sela, prateći da li nailazi državna patrola.

Velika seoba: Kolonizacija Vojvodine i prazna ognjišta

Zakon je bio direktan katalizator jednog od najvećih demografskih pomeranja u modernoj istoriji Balkana. Kako je opstanak na kršu bez koza postao nemoguć, stotine hiljada ljudi bilo je prisiljeno na radikalan korak – napuštanje vekovnih ognjišta. To se direktno poklopilo sa velikom posleratnom kolonizacijom Vojvodine (1945–1948).

Vozovi bez voznog reda, krcati siromašnim porodicama iz Hercegovine, Bosanske Krajine, Crne Gore i Dalmacije, krenuli su ka plodnoj panonskoj ravnici. Naseljavani su u kuće koje su pre rata pripadale nemačkom stanovništvu (Folksdojčerima) u mestima širom Banata i Bačke, poput Kikinde, Zrenjanina, Sečnja i Bačke Palanke.

Ova seoba donela je ogroman kulturološki i geografski šok. Brđani i gorštaci, navikli na krš, kamen i kozje mleko, odjednom su se našli u beskrajnoj ravnici gde je trebalo upravljati velikim imanjima i uzgajati krupnu stoku. Dok je Vojvodina dobila novu, radnu snagu koja je vremenom transformisala njena sela, brdsko-planinski krajevi bivše Jugoslavije ostali su trajno demografski osakaćeni i poluprazni.
Zabrana je počela tiho da slabi tek šezdesetih godina prošlog veka, ali ekonomske i socijalne posledice ovog radikalnog zakona osećaju se i danas, kroz pusta ognjišta dinarskog krša i uništenu tradiciju kozarstva koja se na ovim prostorima nikada nije u potpunosti oporavila.

(Društvene mreže)