Naša gošća Gordana Josimov, učiteljica koja je 2016. godine proglašena za najboljeg edukatora Srbije, veruje da se deca najbolje razvijaju kada se osećaju sigurno, prihvaćeno i ravnopravno.

Nakon tri decenije rada u pančevačkoj Osnovnoj školi „Vasa Živković”, profesionalni put nastavila je u Beogradu, ali su njena iskustva iz učionice i dalje čvrsto povezana sa ovim gradom.

Kroz svakodnevni rad sa učenicima, stručna usavršavanja i angažovanje u učiteljskim udruženjima, zalaže se za obrazovanje u kom se, pored znanja, razvijaju samostalnost, odgovornost i poštovanje drugih.

Foto: Privatna arhivaFoto: Privatna arhiva

PANČEVAC: Kako su proticali detinjstvo i mladost u Pančevu?

Gordana Josimov: Odrasla sam u takozvanim zelenim zgradama u Ulici Žarka Zrenjanina. Osamdesete godine prošlog veka pamtim kao vreme kada je mnogo toga bilo zanimljivo, kada smo se slobodnije kretali i družili. Išli smo na svirke, okupljali se i s velikim oduševljenjem pratili pančevačke muzičke grupe. Posebno pamtim gitarijade koje su održavane u mesnim zajednicama. Svi smo voleli „Baš čelik” i druge bendove, a ti nastupi bili su važan deo našeg odrastanja. Prvih osam razreda završila sam u Osnovnoj školi „Jovan Jovanović Zmaj”, dok sam srednju pohađala u Beogradu, na Cvetnom trgu, u Osmoj beogradskoj gimnaziji, današnjoj Trećoj beogradskoj gimnaziji. U tom periodu porodica se preselila, pa sam i školovanje nastavila tamo.

Da li ste oduvek želeli da postanete učiteljica?

– U mojoj porodici bilo je poznatih advokata, među njima i moj stric, deda i dedin brat, pa su moji možda očekivali da se i ja opredelim za pravo. Međutim, mene je oduvek privlačio učiteljski poziv. To je bila moja želja i nisam je menjala. Zaposlila sam se sa 22 godine, nakon završene više škole, u vreme kada još uvek nije postojao fakultet u današnjem obliku. U učionicu sam ušla punog srca i s velikom željom da radim s decom. I danas, kada bih ponovo birala, izabrala bih isto. Radila sam 30 godina u Osnovnoj školi „Vasa Živković” u Pančevu. Taj period mi je mnogo značio, jer sam u praksi učila šta sve učiteljski posao podrazumeva. Često me pitaju kako mi nije dosadilo da toliko dugo radim isti posao. Međutim, naš posao nikada nije isti. Svaka generacija je drugačija, svako dete nosi svoju priču, a svakog dana pojavi se neka nova situacija. Upravo me to ispunjava.

A onda ste 2016. godine proglešeni za najboljeg edukatora i šta je u tom pogledu bilo presudno?

– To priznanje mi je veoma drago. Dodelilo ga je Udruženje „Živojin Mišić”, a za mene je posebno značajno što su u izboru učestvovali prosvetni radnici i ljudi koji se bave obrazovanjem. Više od 250 njih glasalo je za kandidate. Mislim da su presudna bila iskustva koja sam delila s kolegama, roditeljima i učenicima, ali i način na koji sam organizovala nastavu. Uvek mi je bilo važno da dete bude u centru obrazovnog procesa, da može da iznese svoje mišljenje, da učestvuje u donošenju odluka i da zajedno rastemo. Deca uče od mene, ali i ja svakodnevno učim od njih. Nakon što sam dobila priznanje, za moj rad čulo se i van Pančeva.

Ubrzo nakon pomenute nagrade stigla je i ponuda iz glavnog grada…

– Ponudili su mi posao u privatnoj obrazovnoj ustanovi u Beogradu, pa sam 2016. godine nastavila profesionalni put u Osnovnoj školi „Ruđer Bošković” na Košutnjaku. Od prošlog septembra radim u Osnovnoj školi „Savremena” na Novom Beogradu. Prelazak u drugu sredinu doneo mi je nova iskustva, ali je osnovna ideja ostala ista: dete treba posmatrati kao ličnost, a ne samo kao učenika koji treba da savlada gradivo.

Kada ste počeli da radite, šta vam je bilo najvažnije u odnosu prema učenicima?

– Od početka mi je najteže padala pomisao da u mojoj učionici neko dete može da bude tužno, usamljeno ili odbačeno, da nema s kim da sedi ili da se oseća manje vrednim od ostalih. Nisam želela da bilo koje dete bude izdvojeno. Trudila sam se da svojim ponašanjem pokažem da su svi ravnopravni i da deca veoma lako prihvataju takav primer. S vremenom sam shvatila kolika je moć učitelja u učionici. Deca posmatraju kako se ponašamo, kako reagujemo na njihove probleme i kako se odnosimo prema svakom pojedincu. Na osnovu toga stvaraju sopstvene stavove. Ako učitelj pokazuje poštovanje prema svakom detetu, mnogo je verovatnije da će i učenici početi tako da se ponašaju jedni prema drugima.

Angažman u Savezu učitelja Srbije…

– Nažalost, videla sam da neki prosvetni radnici imaju predrasude ili zadrške prema pojedinim grupama dece. To me je podstaklo da se više uključim u stručni rad i da pokušam da iskustva iz svoje učionice prenesemi drugima. Zbog toga sam se angažovala u Savezu učitelja Srbije, a imam i akreditovane seminare iz oblasti kojima se bavim. Ne uspevam uvek da promenim nečije stavove, ali verujem da je svaki pomak važan. Nije dovoljno da sami radimo dobro u svojoj učionici. Važno je da izađemo iz nje i podelimo iskustva, jer se u suprotnom često ne zna šta se dešava u drugim školama i s kakvim se izazovima kolege suočavaju.

Zašto je važno da se dete oseća prihvaćeno?

– Često se govori o disciplini i autoritetu učitelja. U tom smislu, veoma važna je granica između postavljanja pravila i stvaranja atmosfere u kojoj se deca osećaju slobodno. Ne mislim da deci treba ukinuti pravila. Naprotiv, ona su neophodna, ali je važno kako ih uspostavljamo. Na početku školske godine pitam učenike šta bi voleli da se dešava, a šta ne bi želeli da doživljavaju u svom odeljenju, kako bi se svi osećali dobro i bili srećni. Deca tada kažu da ne žele da ih neko udara, da im uzima stvari ili da ih prekida dok govore. Zajedno zapisujemo pravila i kasnije im se vraćamo. Kada dođe do nekog problema, podsećam ih da ta pravila nisam nametnula ja, već da su ih sami predložili i prihvatili. Tako lakše razumeju zašto je neko ponašanje neprihvatljivo i kakve posledice može da ima. Mislim da se na taj način mnogo više postiže nego kada deci samo nabrajamo šta sve ne smeju da rade.

Kako se postiže da se deca osećaju prijatno dok uče?

– Kod mene đaci mogu da sede na podu, da se udobno smeste dok čitaju, pa i da se izuju ako im je tako lagodnije. To nisu stvari koje same po sebi čine nastavu boljom, ali mogu da doprinesu tome da se deca opuste, otvore i lakše uključe u rad. Verujem da dete može da uči kada se oseća sigurno i prihvaćeno. Tenzija i strah blokiraju i odrasle, a kamoli decu. Naš cilj jeste da učenici steknu znanje, ali ne možemo zanemariti atmosferu u kojoj to znanje stiču.

Da li su deca danas često previše zaštićena?

– Roditelji iz najbolje namere pokušavaju da ih poštede svake neprijatnosti, ali tako ponekad ne ostavljaju dovoljno prostora da deca nešto urade sama, pogreše, pokušaju ponovo i nauče da se oslone na sebe. Roditelji svakako imaju ogromnu ulogu u odgajanju dece, ali mislim da nije presudno koliko su obrazovani niti kakva je materijalna situacija porodice. Za svoj diplomski rad bavila sam se vaspitnim stilovima i odnosom između obrazovanja roditelja i načina na koji vaspitavaju decu. Istraživala sam literaturu, ali sam sprovela i istraživanje u više škola i opština. Došla sam do zaključka da visok nivo obrazovanja ne znači automatski da je u porodici prisutna demokratska atmosfera. Postoje ljudi sa skromnijim obrazovanjem koji su veoma topli i brižni roditelji, kao što postoje i porodice u kojima, bez obzira na obrazovanje i materijalne mogućnosti, deca ne dobijaju dovoljno pažnje. Imala sam prilike da upoznam veoma požrtvovane roditelje koji su, uprkos teškim životnim okolnostima, uspevali da svojoj deci pruže emocionalnu stabilnost i nauče ih da prihvataju druge.

Događa se da roditelji koji imaju mnogo mogućnosti nesvesno preuzimaju na sebe sve obaveze svoje dece.

– Često mi se roditelji javljaju zato što je dete zaboravilo knjigu, nije uradilo domaći zadatak ili nije ponelo nešto što mu je potrebno. Razumem njihovu brigu, ali ako odrasli stalno rešavaju probleme umesto deteta, šalju mu poruku da ono samo nije dovoljno sposobno. Tako, iako žele da pomognu, mogu da naruše proces osmostaljenja deteta, što svakako nije dobro. Sve u svemu, učim đake da sanjaju svoje snove, da hrabro koračaju, ali svojim putem, da veruju u sebe, da budu dobri ljudi i da nikada ne prestanu da uče. Možda će zaboraviti neke moje lekcije, ali se nadam da će zauvek pamtiti da sam verovala u njih. Najveća nagrada jedne učiteljice nije ono šta su njeni učenici naučili od nje, već kakvi su ljudi postali. Gde god da ih život odvede, deo mene krenuće s njima, a deo njih će zauvek ostati u mom srcu.

Foto: Privatna arhivaFoto: Privatna arhiva

Kornjača Joka i bašta ispred učionice

Gordana Josimov se u radu s učenicima oslanjala i na aktivnosti koje nisu uobičajeni deo nastave.

– U jednoj generaciji imali smo školskog ljubimca, kornjaču Joku. Deca su brinula o njoj, hranila je, pratila da li je sve u redu i vodila računa da je neko slučajno ne povredi dok se kretala po učionici. Imala je svoj akvarijum, a svakog dana izvodili smo je i u malo dvorište kod škole. Ispred učionice imali smo i bašticu. Na malom parčetu zemlje sadili smo cveće i povrće, a napravili smo i bazen za Joku. Deca su tako dobijala priliku da se bave stvarima koje su danas često zanemarene: da borave u prirodi, nešto posade, posmatraju kako raste i preuzmu odgovornost za živo biće. Joka nas je na neki način ujedinila. Svi su brinuli o njoj i svako je imao svoj deo odgovornosti i to deci mnogo znači, jer tako uče da nisu važne samo njihove želje i potrebe već da postoje i drugi o kojima treba voditi računa – navodi pančevačka učiteljica.

(Pančevac/J. Filipović)

Naš gost Radovan Đerić: Kadar sa emocijom vredi večnost

NAŠ GOST ĐORĐE DRAGAN: Ljubav, znanje i prirodni sastojci stvaraju dobro vino