Sava Kojić živi u Banatskom Novom Selu od svog rođenja 1951. godine i odrastao je, kao i mnoga druga deca, uz ondašnje igrice, ali je odmalena naučen na obaveze. Osnovnu školu je završio u selu, a srednju u Pančevu, da bi se nakon armije 1973. godine zaposlio u Građevinskom preduzeću „Komgrap” Beograd na mestu auto-dizaličara.
Posao ga je vodio na razne geografske širine i dužine, pa se za svog veka nagledao svega i svačega.
Najvažniji momenat u njegovoj karijeri, bolje reći u njegovom životu, dogodio se u tom dalekom svetu, za vreme boravka u tada ogromnom Sovjetskom Savezu, tačnije u sovjetskoj republici Jermeniji, gde je učestvovao u izgradnji fabrike čipova. Baš tamo se 1988. godine dogodio snažan zemljotres, poput nedavne katastrofe u Turskoj i Siriji, a naš sugrađanin Sava je zbog svoje požrtvovanosti prilikom spasavanja ljudi iz ruševina odlikovan Ordenom za ličnu hrabrost.

PANČEVAC: Kako je izgledala vaša radna karijera?
SAVA KOJIĆ: Još od rane mladosti počeo sam da radim u beogradskom Građevinskom preduzeću „Komgrap”, tamo sam proveo desetine godina i naposletku odatle otišao i u penziju. Sa ovom firmom u toku svog radnog veka radio sam širom bivše Jugoslavije, a veoma često obaveze su me vodile i van granica domovine, pa sam se nebrojeno puta otiskivao i u inostranstvo. Bio sam na specijalizaciji u Zapadnoj Nemačkoj 1976. i 1978. godine i tamo stekao certifikat za upravljanje svim auto-dizalicama. Učestvovao sam i u mnogim projektima u bivšoj Jugoslaviji, najviše u Crnoj Gori, a s ponosom ističem da sam sa svojim preduzećem podizao prvu žičaru na Kopaoniku i tamo gradio turističke objekte. U Crnoj Gori, nakon zemljotresa, gradili su turističke objekte – hotele „Avalu” i „Mogren”. Bio sam na raznim mestima, ali najviše vremena proveo sam u Sovjetskom Savezu, tačnije u Moskvi, gde sam učestvovao u izgradnji infrastrukturnih objekata za Letnje olimpijske igre 1980. godine. Pored toga, određeni period proveo sam kao dizaličar svoje firme i u sovjetskoj republici Jermeniji, u gradu Jerevanu, 1988. godine, kada sam učestvovao i u podizanju fabrike čipova.

Privatna arhiva

• I upravo u tim momentima zbila se najveća drama?
– Navedene godine se prema zvaničnim podacima dogodio jedan od najrazornijih zemljotresa u istoriji čovečanstva i tada je u gradovima Spitak i Leninakan, današnji Gjumri, kao i u okolnim selima stradalo preko 25.000 ljudi, a oko 140.000 ljudi je teško povređeno i mnogi od njih su ostali trajni invalidi. Pored toga, pola miliona Jermena ostalo je bez krova nad glavom. Što se mene tiče, te zime 1988. godine radio sam kao dizaličar u „Komgrapu”, građevinskom preduzeću koje je kao podizvođač radova radilo za jednu englesku firmu fabriku čipova, a odmah nakon te katastrofe rukovodstvo „Komgrapa” u dogovoru s vlastima u Beogradu poslalo je jednu spasilačku ekipu od osmoro ljudi. Bilo je tu ljudi iz Beograda i okoline, poput Obrenovca i Batajnice, kao i moja malenkost.
• Kako je to izgledalo na licu mesta?
– Našli smo se u pogođenim područjima kako bismo pomogli u spasavanju preživelih. Među njima sam bio i ja sa svojom dizalicom, pa iako na sve to gledam iz ove perspektive i sa distance od 35 godina od navedenog događaja, sećanja mi ni najmanje ne blede. I tada i sada sve mi je delovalo strašno: na sve strane ruševine, leševi, ranjeni i preživeli, koji su čak i golim rukama kopali po ruševinama da bi došli do svojih najbližih u nadi da su nekim čudom preživeli.
• Reč je o tragediji čija se strahota teško može rečima opisati…
– Iako je bio decembar i hladno vreme, nakon nekoliko dana od onoga što je ostalo od grada Leninakana širio se zadah smrti i lelek preživelih. Našu ekipu, koja je kao jedina iz inostranstva dobila dozvolu da pomaže, stanovnici su prosto vukli u svoj deo grada ili kvarta moleći i kukajući da prvo njihove spasavamo iz ruševina. To je bilo doslovce da ti srce prepukne. Prosto nisi znao kuda prvo da odeš. Za tih sedam dana koliko smo tamo bili bukvalno nismo oka sklopili, hranu nismo uzimali, ne zato što nismo bili gladni, već prosto zato što bismo zbog stresa i svega što nas okružuje sve ispovraćali.
• Uz ovu jedinstvenu priču o nesvakidašnjoj hrabrosti, zbog koje ste dobili visoka sovjetska odlikovanja, treba vezati još jedno herojstvo naših ljudi.
– Radi se o sledećem: pet dana nakon razornog zemljotresa u Jermeniji sa skopskog aerodroma put stradalog područja poleteo je jugoslovenski avion noseći humanitarnu pomoć. Nažalost, na prilazu Jerevanu, nešto posle ponoći, avion je u vazduhu eksplodirao i svih sedam članova posade (svi su bili Srbi) poginulo je. Međutim, vredi pomenuti da je jermenski narod u znak zahvalnosti na mestu pogibije ovih ljudi podigao spomenik nazvan „Slomljena krila”, a kao znak neraskidive veze sa Srbima, iz Jermenije su u Srbiju poslali dva krsta od hačkara, što na jermenskom znači kamen. Jedan je postavljen u Zemunskom parku ispred Manastira Svetog arhangela Mihaila, a drugi u Novom Sadu na mestu gde je nekada bila Jermenska crkva. I za ovaj događaj postoje brojne kontroverze, kao i za sam zemljotres, jer je po mnogo čemu bio neobičan i strašan i za njega se vezuju i kontroverzne hladnoratovske priče. Prema jednoj od njih, koju je Zapad godinama širio, umesto prirodne katastrofe, ovo je bila posledica testiranja sovjetskih seizmičkih bombi.
• Kako Sava živi sada?
– Nakon četrdeset godina radnog staža svoje penzionerske dane provodim u porodičnoj kući u Banatskom Novom Selu zajedno sa suprugom Valentinom Kojić, rođenom Usov. Ona je rodom iz Ruske Federacije, a upoznao sam je osamdesetih godina prošlog veka u Moskvi.

Ordene dobio od Jermena i Sovjeta
Nakon bespoštednog zalaganja tokom katastrofalnog zemljotresa u Jermeniji članove spasilačke ekipe „Komgrapa”, među kojima je bio i Sava Kojić, primio je tadašnji gradonačelnik Jerevana i uručio im zahvalnice i prigodnu sliku s motivima najznačajnijih jermenskih manastira u kamenu.
Dve godine kasnije, 10. januara 1990, u Ambasadi Sovjetskog Saveza u Beogradu, Sava Kojić, zvani Piljak, odlikovan je Ordenom za ličnu hrabrost.
Ovo visoko sovjetsko odlikovanje dodeljeno mu je u znak zahvalnosti za hrabro i nesebično držanje prilikom spasavanja postradalih u katastrofalnom zemljotresu u Jermeniji 1988. godine.

(Pančevac/Jordan Filipović)