U SUSRET JOŠ JEDNOM KOŠARKAŠKOM SPEKTAKLU: Partizan večeras dočekuje Real iz Madrida, nova šansa za overu plasmana u Top8!
Susret velikana koji su obeležili početak Obradovićeve trenerske karijere.
Partizanova istorija je duga, bogata, ovenčana najvećim trofejima – od domaćih, preko regionalnih do evropskih. Mnogo je velikih košarkaških događaja ostalo upamćeno sa crno-belima u glavnoj ulozi, ali ovo što se dešava u poslednjih nedelju dana je zaista jedinstveno i predstavlja nešto čime će u ovom klubu na poseban način moći da se ponose.
Raspored koji je Evroliga napravila pre početka sezone omogućio je navijačima Partizana da od 30. do 32. kola uživaju u seriji spektakularnih dvoboja u našoj najvećoj dvorani, a oni tu priliku nisu propustili. I ne samo da je nisu propustili, nego su iz meča u meč postavljali nove ovosezonske rekorde po broju gledalaca na evroligaškim mečevima.
Ova svojevrsna beogradska trilogija počela je prošlog petka, kada je Partizan ugostio vodeći tim na tabeli, atinski Olimpijakos, i savladao ga sa 90:75 pred prema zvaničnim podacima 20.003 gledalaca, što je u tom trenutku bio ovosezonski rekord. Već u utorak je crno-belima u goste došla i Barselona, koja se takođe bori za sam vrh tabele i koja je još jedan od glavnih favorita za evropsku titulu.
Tom spektaklu prisustvovalo je još više Partizanovih navijača, njih čak 20.041, ali ekipa Željka Obradovića u ovom meču nije uspela da dođe do pobede i možda već tada osigura plasman u plej-of. Barsa je trijumfovala sa 89:80, ali bez obzira na to, posle ovog meča se širom Evrope najviše priča o neverovatnoj atmosferi na Partizanovim utakmicama. Čak ni članica sudijske trojke iz duela sa Barsom, Ana Panter, nije odolela takvom ambijentu, pa je na društvenim mrežama izrazila divljenje Partizanovim navijačima. Nismo sigurni da je divljenje obostrano, ali to je već neka druga tema.
Iz ugla Željka Obradovića, svaki od ovih velikih mečeva ima dodatnu dimenziju i kod njega izaziva brojne emocije i uspomene. Olimpijakos mu je duže od decenije bio najveći rival kada je vodio ekipu Panatinaikosa do najvećih trofeja, ali danas je u toj ekipi jedan od ključnih igrača Kostas Slukas sa kojim je pre šest godina osvojio Evroligu dok su zajedno bili u Fenerbahčeu.
Slično je i sa Barselonom koja mu je takođe bila najveći rival iz španskog dela njegove trofejne karijere, a u kojoj sada nastupa njegov bivši igrač Jan Veseli sa kojim je takođe pisao istoriju Fenerbahčea. Ali, najviše emocija Obradović je pokazao kada je zagrljen izašao na teren sa trenerom Barselone Šarunasom Jasikevičijusom, njegovim nekadašnjim igračem iz najslavnijih Panatinaikosovih dana i dugogodišnjim velikim prijateljem.
Ono što sada očekuje Željka i njegovu ekipu (opet u “Štark Areni“) jeste susret sa najtrofejnijim evropskim klubom, desetostrukim prvakom Evrope – madridskim Realom (petak od 20.30h). Jednu od tih deset evropskih titula kraljevski klub je osvojio 1995. godine upravo pod Obradovićevim vođstvom i ovde ćemo se podsetiti tog dela karijere najtrofejnijeg evropskog trenera.
Obradović je na klupu Reala stigao kao vrlo mlad, sa 34 godine, ali i kao trener koji je u svom CV-ju već imao dve osvojene titule prvaka Evrope – prvo sa Partizanom 1992, pa sa Huventudom dve godine kasnije i to su za ova dva kluba jedine titule prvaka Evrope do dana današnjeg. U Badaloni je proveo samo jednu sezonu, doneo im je evropsku titulu koju im je dve godine ranije u Istanbulu “ispred nosa“ uzeo Saša Đorđević, trojkom u poslednjim sekundama za Partizanov evropski trofej.
Huventud je u finalu 1994. bio bolji od Olimpijakosa (59:57), ali ovaj španski klub tada nije bio u najboljoj finansijskoj situaciji, pa se u to vreme pisalo da je Obradoviću posle osvojene istorijske evro-titule uprava ponudila nastavak saradnje pod znatno skromnijim finansijskim uslovima (!?), što on, naravno, nije prihvatio.
Ovu priliku je munjevito iskoristio Real, angažovao mladog srpskog trenera i bez okolišanja pred njega sa postavio uslov – da kraljevskom klubu posle 15 godina čekanja donese osmu titulu evropskog prvaka. U suprotnom, po završetku sezone neće sa njim nastaviti saradnju! Željko se prihvatio tog velikog izazova, svestan da je već tada mogao ponosno da kaže da je jedan od najboljih evropskih trenera.
Zanimljivo, upravo je Željko Obradović sa Huventudom prethodne sezone zaustavio Real u četvrtfinalu Evrolige. Njegov tim je tada sa 2:0 u pobedama savladao Madriđane na putu ka šampionskom peharu. Frustrirajuća za Real je bila i sezona 1992/93 u kojoj je kraljevski klub bio dominantan i u grupnoj fazi, kao i u četvrtfinalnoj seriji protiv Knora iz Bolonje, ali ga je na startu fajnal-fora šokirao Boža Maljković koji je sa Limožom zatim i osvojio titulu.
Mnogo su u Realu očekivali tih godina, mnogo ulagali u tim, imali u svojim redovima jednog od najboljih evropskih centara, gorostasnog Arvidasa Sabonisa (2.21m), zatim Amerikanca Džoa Arlaukasa, odlične španske košarkaše, poput Hosea Lase, Antonija Martina i druge, pa su posle preokreta u prethodne dve sezone shvatili da im je potrebno (naj)kvalitetnije rešenje na klupi i našli su ga u Željku Obradoviću.
Pod Željkovim vođstvom, Sabonis i drugovi su grupnu fazu Evrolige završili na drugom mestu iza Panatinaikosa, ostvarili devet pobeda i pet poraza, a u četvrtfinalu su se neočekivano sastali sa Cibonom koja je u dramatičnom raspletu završila kao treća u Grupi B sa istim učinkom (8-6), ali najboljim međusobnim skorom sa Virtusom (tada Baklerom), Efesom i Barselonom. Obradovićev tim je sa 2:0 u četvrtfinalnoj seriji eliminisao zagrebačke “vukove“ i posle jednogodišnje pauze se vratio na fajnal-for Evrolige, koji je te 1995. godine održan u Saragosi.
A tamo – opet je Madriđanima na putu stajao Limož sa Božom Maljkovićem! Bila je to idealna prilika za revanš za pomenuti poraz iz 1993, što se i dogodilo. Ovoga puta Real je imao Obradovića koji je nadmudrio iskusnijeg kolegu, njegov tim je fantastično odigrao u odbrani i pobedom rezultatom 62:49 se plasirao u finale.
Poslednja prepreka na putu katoliko željenoj tituli bio je Olimpijakos koji je sa klupe vodio Janis Joanidis, a čiji su najveći aduti bili Dragan Tarlać, Milan Tomić, zatim Aleksandar Volkov, Jorgos Sigalas, Panajotis Fasulas…
Bilo je to treće evropsko finale za Željka Obradovića, treća pobeda i treća titula, sa trećim klubom u trenerskoj karijeri! Real je taj meč dobio sa 73:61, briljirali su Sabonis sa 23 i Arlaukas sa 16 poena, a Hose Antunes ih je pratio sa 12 poena. Na drugoj strani Volkov i Franko Nakić po 15, Tarlać 7, Tomić 3 poena.
“Bio je to jedan od najtežih perioda u mom životu. Toliko smo trenirali da smo mislili da je Željko poludeo. Izgubili smo poslednju ligašku utakmicu, ali došao je fajnal-for i pobedili smo. Bili smo spremni, a glavni je bio Željko“, prisetio se Arlaukas tokom jednog razgovora za “Marku“.
Naravno, Realova uprava više nije imala nikakvu dilemu oko Obradovićevog ostanka, niti sumnju u njegove mogućnosti, pa je srpski stručnjak ostao ukupno tri godine u Madridu. Real se i sledeće sezone plasirao na F4, i to baš preko Olimpijakosa u četvrtfinalu, ali nije uspeo da ponovi uspeh iz 1995. Barselona je u polufinalu bila bolja, ali je na kraju Panatinaikos nasledio kraljevski klub na evropskom tronu.
Real je tada već bio bez Sabonisa koji se preselio u NBA ligu, u Portland, a Obradović posle Evropskog prvenstva 1995. i osvojene titule sa Jugoslavijom (protiv Sabonisa i Litvanije u nezaboravnom finalu u Atini) doveo u Madrid dotadašnjeg centra PAOK-a Zorana Savića, sadašnjeg sportskog direktora Partizana. Takođe, uz Savića je stigao i Nikola Lončar iz Partizana, ali ta sezona nije bila trofejna za Real. Zbog toga su se Madriđani u sezoni 1996/97 preselili u FIBA Saporta kup, ekvivalentan današnjem Evrokupu. Savić i Lončar su napustili Madrid, ali je Željko angažovao Dejana Bodirogu, kao i Alberta Ererosa i Real je pod njegovim vođstvom uspeo da osvoji i drugi evropski trofej pobedom u finalu nad italijanskim Mešom iz Verone. Tim trofejom je Obradović završio svoju misiju u Madridu, preselio se u Beneton iz Treviza, par godina pre nego što je sa Panatinaikosom počeo “žetvu“ svih mogućih trofeja.
Vratimo se na kraju Željkovom aktuelnom trenutku sa Partizanom. Računica je jasna – pobeda nad Realom bi već u petak odvela crno-bele u plej-of, uz uslov da Žalgiris ili Baskonija izgube. Litvanski velikan će dočekati Valensiju, a Baskoniji u goste dolazi Fenerbahče. Najteža opcija za Partizan je da Žalgiris i Baskonija pobede u svim mečevima do kraja. U tom slučaju bi crno-beli morali da dobiju dva meča u poslednja tri kola za prolaz u Top 8.
U petak (21h) će i Crvena zvezda na teren. Srpski šampion još uvek gaji kakvu-takvu nadu za plasman u plej-of posle pobeda nad Baskonijom i Valensijom od kojih i Partizan ima dosta koristi. Crveno-beli u 32. kolu gostuju Asvelu koji više nema ozbiljnih takmičarskih ambicija, pa je za očekivati novi trijumf crveno-belih. Zvezdi takođe odgovaraju porazi Žalgirisa i Baskonije, jer od njih ima slabiji međusobni skor, pa su to ekipe čije ćemo rezultate najviše pratiti u preostala tri kola. Od ostalih mečeva u petak izdvajamo i susret Olimpijakosa i Panatinaikosa, ali ovoga puta veliki atinski derbi neće imati prepoznatljivu draž, jer PAO je odavno ispao iz trke za plej-of.
(Pančevac/Sportske)
