Srbiji trenutno manjka nastavnog kadra. Razlog – većina mlađe populacije, po okončanju srednje škole, bira studijske programe koji nemaju veze s vaspitno-obrazovnim procesom. To je i razumljivo, jer ko će za male pare svakodnevno da bije vaspitne i obrazovne bitke s decom koju učenje ne zanima. Samo oni kojima je profesura u krvi ciljano upisuju fakultete i stoga je na nastavničkim smerovima sve manje akademaca. Prema najavi grupe dekana, preti nam velika opasnost u budućnosti – neće imati ko da uči nove generacije.

S druge strane, svedoci smo da je tokom poslednjih nekoliko meseci došlo do velikog prodora veštačke inteligencije u naš svakodnevni život. U poslednje vreme sve su češće izjave stručnjaka da nam se kao životinjskoj vrsti crno piše u bliskoj budućnosti – ostaćemo bez svojstva. Predviđanja su da će matematički statistički proračun (veštačka inteligencija) u saradnji s mehatronskim sistemima potpuno preuzeti procese proizvodnje, te da će ljudi ostati bez posla. Mlađim generacijama ovakva podela karata ide naruku i ne treba im zameriti na neozbiljnom pristupu životu, jer oni još uvek nisu dovoljno zreli da shvate razmere opasnosti koja preti ljudskom rodu.

U prošlosti je bilo planova da i oblast nastavnog procesa preuzme digitalna tehnologija – virtuelne učionice, nastava na daljinu itd. Napravljeni su alati i u razvijenim sredinama širom sveta počela je primena savremenih oblika nastave i samo se čekao povod da krene masovno iseljavanje obrazovnog rada iz učionica u digitalni, tj. virtuelni svet. I onda se dogodila pandemija kovida 19.
Škole suočene sa zarazom virusa bile su prinuđene da časove u učionicama zamene nastavom na daljinu. Nedavna istraživanja u Srbiji pokazala su da većina učenika i roditelja nije zadovoljna nastavom u ovom obliku. Prema studiji koju je uradio Zavod za unapređivanje i vrednovanje obrazovanja i vaspitanja, većina nastavnog kadra protivi se promena u školskoj praksi, a polovina smatra da nastavu na daljinu treba uvesti u škole, ali kao dopunu redovnom nastavnom procesu.

Trenutno se u Srbiji onlajn nastava iz vremena pandemije ne primenjuje. Sada se digitalni alati koriste za učenike koji duže odsustvuju zbog bolesti, pojedinačno, u formi postavljanja materijala, ili u školama u kojima postoji problem sa organizacijom nastave iz izbornih programa. Zanimljivo je da je većina ispitanih nastavnika i profesora bila samokritična jer smatra da tokom pandemije ništa nisu naučili o pravoj onlajn i hibridnoj nastavi – većina je radila stihijski koristeći tehnologije da bi se napravila simulacija nastave.

Iz svega priloženog jasno se da zaključiti da to što je ogromna većina škola i nastavnika radila zapravo uopšte nije onlajn nastava. Iskustvo iz perioda pandemije kovida pokazalo je da deca i nastavni kadar u Srbiji još uvek nisu spremni za ovakav oblik nastave, jer on zahteva odgovornost i zainteresovanost na mnogo višem nivou nego što je to slučaj u klasičnom nastavnom procesu. Ono što struku najviše brine, jeste to što su postignuća učenika u postkovid periodu na svim nivoima obrazovanja ispod prosečnih rezultata iz vremena pre pandemije kovida 19. I ono malo radnih navika koje su učenici imali, tokom dve godine onlajn nastave se izgubilo.

Sve u svemu, studija jasno pokazuje da u našem školskom sistemu treba prvo urediti osnovne stvari – vratiti ugled školskom sistemu i ubediti decu, u saradnji s roditeljima, da je obrazovanje nužno. Škola u Srbiji je danas institucija u koju većina aktera vaspitno-obrazovnog sistema samo ide, i ponekad nešto uradi.

(Pančevac/Z. Stanižan)