Mnogima je poznato da je Kilimandžaro najviša planina u Africi, čiji se vrh Uhuru nalazi na 5.895 metara nadmorske visine, ali malo ko zna da je, sa 4.600 metara od podnožja do vrha, to i najviši samostojeći uspon na svetu.
Sve to i još mnogo toga egzotičnog i zanimljivog iskusila je pre nešto više od mesec dana ekspedicija od 44 planinara, među kojima se našlo i 12 hrabrih avanturista iz Pančeva i okoline.

Na krov Afrike, koji se nalazi u Tanzaniji, početkom februara krenula je ekipa čiji su deo bili i Pančevci Nataša Pap, Jelena Krivokapić, Manuela Maričić, Valentina Šćekić, Slavica Ilić, Nada Živkov, Vladimir Baralić, Marjan Marjanušić, Nenad Mitanovski (Kačarevo), Želislav Horeš (Kovačica), Milutin Ilić i Srđan Mitrović, koji ističe da su pored njih u svakom trenutku bila i 83 nosača, kuvara i lokalna vodiča, ukupno sto dvadeset sedmoro ljudi.
On dodaje da je organizator ekspedicije bio Planinarski klub „Kopaonik” iz Leposavića, s vodičem Milutinom Ilićem iz Pančeva, dok je glavni lokalni vodič bio Paulo Džošua iz Tanzanije.

Privatna arhiva

Preko Zanzibara do kontinentalne Tanzanije

Članica ekspedicije Nataša Pap, takođe Pančevka, podsetila se samog dolaska, koji je usledio dan ranije nego što je planirano, tako što je ova grupa sletela na obližnje ostrvo Zanzibar (ostrvski deo Tanzanije).
– Iz zime, koja je u Srbiji, slećemo na Zanzi u leto. Kakva lepota, koja je upotpunjena šetnjom kroz gradić Stoun Taun, gde smo obišli i rodnu kuću Fredija Merkjurija, koja je pretvorena u muzej, ali nismo imali pristup jer je, nažalost, zatvoren. Probali smo i lokalne specijalitete, kao i pivo pod nazivom „safari”, jer smo rešili da ono koje se zove „kilimandžaro” popijemo nakon što se spustimo, to jest kad završimo ekspediciju.

Privatna arhiva

Neki od nas uzimaju koka-kolu, uz šta im je stigla puna čaša leda, ali smo svi u isti glas viknuli: „No ajs!”, jer nije pametno piti napitak s ledom od njihove vode, zbog potencijalnih stomačnih zaraza. Ujutru smo se spakovali i napustili Zanzibar, poletevši u tanzanijsku Arušu, mesto iz kog se kreće na uspon. Kada smo stigli, nas nekoliko prošetalo je gradom, u kojem je vladala velika vlaga i vrućina, pa sam rešila da pođem u japankama. Prašnjave ulice prepune ljudi, svako u nekom svom poslu. Neko šije, prodaje koješta, neko nosi svoju „prodavnicu” na glavi, ramenima, sve u svemu, opšti haos. Ne pamtim da su mi ikada stopala bila toliko prljava kao tada. Kupili smo mango i mislim da nisam nikad pojela slađi – priča Nataša.

Srđan kaže da je sama ekspedicija počela 7. februara ulaskom u Nacionalni park Kilimandžaro, na nadmorskoj visini od 1.879 metara, s laganim usponom do koliba za prvo noćenje – Mandara Hut.
– Prolazili smo kroz kišnu šumu, koja je opravdala svoj naziv dvaput, a kolona safari-mrava, plavi i beli kolobus majmuni i bujna vegetacija ipak su ostavili najveći utisak. Planinarenje prvog dana završili smo pod svetlom čeonih lampi, kada smo noćili u desetokrevetnim sobama koje podsećaju na napuštenu kasarnu. Drugog dana smo s početne tačke Mandara Hut, na 2.720 metara iznad mora, krenuli na Horombo Hut, koji se nalazi na 3.720 metara. Izlazimo iz džungle u predele niske vegetacije, a u kolibama u Horombu noćili smo tri puta: dve noći pri usponu i jednu pri silasku. Komfor je očekivano asketski, iako su higijenski uslovi iznad očekivanog, jer ima tekuće vode za pranje ruku, a toaleti su pristojni, dok su kuvari zaista dali sve od sebe, pa se punog stomaka lako prilagođavamo visinama. Treći dan je bio zatišje pred buru, jer je bio namenjen prilagođavanju organizma boravku na velikim nadmorskim visinama.

Privatna arhiva

Laganu šetnju Zebrinim stenama završavamo na oko 4.100 metara, nešto niže od očekivanog, zbog loše vremenske prognoze. Vraćamo se u Horombo kamp pre kiše – priseća se Srđan.
Tuševe u kolibama u Horombu, kaže Nataša, mogao je da koristi samo onaj onaj ko voli ekstremnu hladnoću.
– Voda je bila toliko hladna da samo dok operem ruke imam utisak da ću dobiti reumu. Tuširanje vodom zamenili smo tuširanjem vlažnim maramicama, a zube smo prali vodom iz naših flaša, niko od nas nije hteo da rizikuje. S druge strane, kuvari su bili odlični, pa sam zaista uživala u potažima i povrću koje su nam pripremali. Na putu se mimoilazimo s drugim planinarima, nosačima i vodičima uz pozdrav: „Džambo, mambo”, a na moju veeeliku radost, više ne srećem ona malena bića koja lete i gamižu – nema bubica i insekata. Zebrine stene su neverovatne, a u daljini se vidi Uhuru. Pejzaž je pomalo jeziv: sagorela, ugljenisana vegetacija. Pitala sam vodiča zašto je tako, a odgovor me je zgranuo: izbio je veliki požar koji je uništio drveće Dendrosenecio, praistorijsku biljku iz roda suncokreta, i nisko rastinje. Uzrok je bio pikavac. U našoj grupi je bio pušač, pa ga je vodič opomenuo da je zabranjeno pušenje – istakla je Pančevka.

A onda pravac Uhuru!

Kako Srđan navodi, četvrtog dana ekspedicija je krenula ka poslednjem kampu, Kibo Hutu, koji se nalazi na nadmorskoj visini od 4.700 metara.
– I dalje smo bili prinuđeni da pijemo mnogo tečnosti, znatno više od proseka, pa podsećamo jedni druge, jer žeđ odavno ne osećamo, što pomaže telu da se prilagodi boravku u visokoj planini, a nedostatak kiseonika se već više oseća. „Pole, pole”, najčešća je uzrečica naših vodiča, što u prevodu znači: „Lagano, lagano”. Tanzanijski planinari imaju malo različitu taktiku uspona, prva tri sata ne prave pauzu, izuzev ako baš moraju, a i dalje ne prave duže pauze. Penjemo se lagano, skoro bez zaustavljanja. Nosači i kuvari nas s lakoćom zaobilaze i dočekuju u kampu sa već spremljenim obrokom. Toplo jelo je obavezno od doručka do večere, a čajeva smo popili ne zna im se broj. Počela je da pada kiša i ubrzo je prešla u sneg, pa gledamo Hemingvejeve „Snegove Kilimandžara”. Pre završnog uspona spavamo u tri termina, pre, između obroka i pre samog uspona. Koristimo svaki sekund da se odmorimo, optimizujemo opremu i rančeve, sve proveravamo. Naši vodiči i kuvari opskrbljuju nas zalihama vode i čajeva, čak su i slatkiše delili za slučaj da je neko zaboravio da ponese. Nešto pre ponoći okupljamo se ispred koliba i krećemo – kaže pančevački planinar.

Prema Natašinim rečima, tada se ekspedicija sa 4.700 metara nadmorske visine uputila na 5.895 metara, na Uhuru, najviši vrh Kilimandžara.
– Najveća visinska razlika do sada, kao i najmanje spavanja, pa najstrmiji uspon i najmanje kiseonika. Stavljamo nove baterije u čeone lampe i odmah kreće uspon. Idemo jako lagano, prvo pijemo vodu koja nije u termos-bocama, jer očekujemo da će se zalediti za dva do tri sata. Svi vodiči su s nama, nekoliko iskusnijih nosača takođe preuzima uloge vodiča, tako da skoro na svakog našeg planinara motri jedan iskusni domaćin. Kiseonika nema dovoljno, koraci su nam jednaki dužini cipela, a nekad i polovini toga. Nema zaustavljanja, svaki korak, ma koliki bio, vodi nas ka cilju. Osećaj hladnoće je veliki, ne samo zbog temperature već više zbog smanjene periferne cirkulacije usled nedostatka kiseonika. Domaćini nas nesebično bodre i kreću se kao da nisu sa ove planete, a priskaču i u pomoć ako zatreba. Najveća opasnost preti od visinske bolesti, ali i od smrzavanja usled usnulosti. „Pole, pole” zamenili su sa „no sleep” i „keep going”. Kasnije saznajemo da je nemalo naših planinara želelo da „dremne” koji minut tokom uspona, a to bi, bez preterivanja, vrlo verovatno bila kobna odluka da nije bilo nekoga ko će to sprečiti. Uloženi napor da se savlada najstrmiji uspon do 5.700 metara prevazišao je sva očekivanja, a poslednjih 200 metara uspona bilo je šlag na torti. Samo zahvaljujući ozbiljnim pripremama u svakom pogledu, od opreme, kondicije, aklimatizacije i najvažnije motivacije, videli smo zoru s vrha Uhuru, videli smo Afriku s njenog krova – rekla je ona.

Privatna arhiva

Tamo je sve „hakuna matata”!

Srđan je naglasio da je savet vodiča bio da na vrhu zadržavanje traje što kraće kako bi što više bio skraćen boravak u atmosferi koja ne sadrži dovoljno kiseonika.
– Pri povratku susrećemo i bodrimo planinare koji se kreću ka vrhu, a svitanje svima donosi olakšanje i bar privid topline. Tek sada nadolaze osećanja – uspeli smo! Nakon kratke pauze u najvišem domu krećemo kroz kamenu pustinju do Horombo koliba. Više ne moramo da unosimo velike količine tečnosti. Ujutro nas je čekalo još samo dvadesetak kilometara i 2.000 metara visinski. Sada više uživamo prolazeći kroz kišnu šumu, ovog puta, bez kiše, posmatramo majmune i, sa jedva petnaestak minuta pauze, silazimo do kapije Nacionalnog parka Kilimandžaro, odjavljujemo se i, uz razigranu proslavu s našim domaćinima, dobijamo sertifikate i krećemo ka gradu Aruša, hotelu i tuševima, a odatle i ponovo na Zanzibar na kraći relaks odmor – naveo je Srđan.
Na krov Afrike izašlo je 35 planinara iz ekspedicije, među kojima je devet naših sugrađana: Nataša, Jelena, Valentina, Slavica, Nada, Vladimir, Srđan, Želislav i Milutin. Ostali su se popeli na visinu koja im je do tada bila daleki san, a u grupi je bio i planinar s hendikepom – slep čovek Ferućo.

Privatna arhiva

– Veliki utisak su ostavili i naši domaćini, koji nisu krili da im je drago što smo njih izabrali za naše saradnike, uz objašnjenja da mnogo ljudi živi od nas. Recimo, moj porter Čez, koji nema više od osamnaest godina, svaki put kada mi donese torbu skine kapu s glave i njome briše mokru torbu. Bez razmišljanja sam mu ostavljala napojnice, za mene toliko smešne, za njega velike kao kuća. U neizbrisivom sećanju biće mi i završna žurka i melodija, koju prave sami, bez instrumenata: „Vojo, vojo, vojo”.

Privatna arhiva

Naravno, i „Hakuna matata”, pesma koja nam je svima ušla u uho. Zapravo, kod njih je sve „hakuna matata”, što na svahiliju znači „sve je u redu”, te jest, bez stresa, bez nervoze, bez povišenog tona, nema svađa… Svi su nasmejani i srećni, iako su generalno siromašni – zaključuje Nataša.