Kad su sadašnji pedesetogodišnjaci bili klinci… Ih, gajili smo, na primer, vaške. Skakutale su na sve strane. S moje glave na tvoju, s njegove ili njene na moju, i tako ukrug. Svi smo ih uvek, potencijalno, imali. Samo se, s vremena na vreme, pojavi neko ko je ošišan „na keca”, a znaš da voli srednje dugu kosu. Pa provališ o čemu se radi. Roditelji su se, normalno, pravili blesavi. Ako prijave da njihove dete ima vaške, bili bi prokuženi, bolje je da ćute. Prašak mu metneš na vugla, ujutro mu opereš ono što je ostalo od kose i – milina.

Postojao je jedan ritual osamdesetih među osnovnoškolarcima: osoba koja je razredni starešina, oba pola, dolazila bi početkom stupanja vašeg deteta u peti razred kod deteta na gajbu da se upozna s roditeljima. Da vidi okruženje u kome dete živi, da li ima svoju sobu, radni sto gde može da radi domaće…
Dolepotpisani je dobro prošao u toj priči: bio razredni, popio „koktu”, zabo neku čačkalicu u posluženje, bilo tra-la-la i čovek ode. Uh! Završilo se, dobro je.
Ali, igrom slučaja – učili su zajedno, našao se na gajbi svog najboljeg druga Ganeta kada je u njegov stan ušla njegova razredna: prelepa crnka, tek završila faks, znači ima 25 plafon, miriše na proleće usred jeseni… A mi dvanaestogodišnjaci, bujaju nam misli. Ipak, njegov ćale preuzeo inicijativu: odakle si, sele, lepa si kô lutka i tako to. Pustio najgrđe guslanje. Blam da te olujno odnese!
Pri čemu, ćale radio u južnoj zoni, smenaroš, pa došao iz dve spojene smene, tek što je odremao od tri do pet, popio rakiju, domaćinsku – sam ju je pravio, kako se pohvalio, pa ju je ponudio i razrednoj. Nju, normalno, rakija ne zanima i sramota ju je umesto njega što mu smrde čarape koje je postavio nasred stočića u dnevnoj sobi. Pored slaninice i kačkavalja. Pokušava da bude fina, obraća se lepo i nama dvojici, kojima su i uši i obrazi bili crveni; jbt, njegova razredna na koju se ložila cela škola, od momaka „petaka” do direktora, treba da sedi u toj prostoriji sa ovim čobanom.

Nije to, srećom, dugo trajalo. Raspitivala se, koliko je to bilo moguće, o uslovima života mog druga Ganeta: da li redovno pere zube, bavi li se sportom, koliko mu treba da završi domaći… Uletela je i njegova keva, ali tanko se verbalno iskazala: ipak je to tada bio težak patrijarhat.
Nije Gane u životu loše prošao – završio je psihologiju, radi u „hjuman resursima” u stranjskoj kompaniji, ima skladan, normalno za Srbiju, drugi brak, plaća alimentaciju za svoje troje dece iz prvog braka bez frke jer ima keša, ide na zimovanja i na letovanja… Dobar mu je život, ali ova priča o rezrednoj u petom razredu osnovne škole duboko mu se urezala u glavu. Skoro ju je prepričao i otud ona u novinama.
A prethodne nedelje bilo je vreme roditeljskih sastanaka za tromesečje svih razreda, pa i „osmaka”. Ma, to je pesma! Tu i tamo se neki tata pobuni zašto mu dete ima četvorku iz istorije kada je on doktorirao na temu Prvog srpskog ustanka i njegove povezanosti sa idejama Francuske revolucije: liberte, egalite, fraternite. Republika je zamenila apsolutističku monarhiju, a Rimokatolička crkva je bila primorana da izvrši radikalnu reorganizaciju. Nepotrebno znanje, višak za većinu, a mnogo je realno važno. Bude i keva kojima nije svejedno što deca vikendom ostaju u gradu do jedanaest, a očito blage veze nemaju s tim da je, dok su umorne usnule, u to vreme dete tek krenulo u zezanje. Naravno da se ne dolazi kući pre jedan-dva…
Vremena se menjaju, ali deca ne: najpoletnija su, najradoznalija, najpametnija. Ma, najlepša!
S. Trajković