I ove godine, kao i onolikih prethodnih, pa čak i onih pandemijskih, brojni žitelji Pančeva pohrlili su u obližnju prirodu kako bi malo živahnuli i odahnuli na čistom vazduhu, naravno mahom uz neizbežno roštiljanje.
A manje-više svi oni su, (ne) razmišljajući o svojim radničkim pravima (i mukama), palili ćumur, malo nazdravljali, potom okretali pljeske, ćevape, kobaje i krmenadle, koje su kasnije uz mladi luk i zelenu salatu u slast likvidirali.
I tako su, nadahnuti dobrim zalogajem, okruženi najbližima – članovima porodice, rođacima, prijateljima, u atmosferi sveže razlistalog zelenila, dostojno proslavili Praznik rada i okrepljeni i orni spremili se za nove radne pobede.

Na teritoriji Pančeva ima mnogo prirodnih lokacija zgodnih za pravu invaziju vrlih pobornika uranka za Praznik rada.A nakon korone i nekih ranijih godina kada je 1. maj bio kišovit ovog puta se sve skockalo i uslovi tog pravog prolećnog dana bili idealni za odlazak u neku šumu ili na reku. Ekipa „Pančevca” je i ovog puta bila na terenu, a sada je izbor pao na brestovački Dunavac i kamp „Jabukov cvet”, gde je prosto vrvelo od izletnika.

A na brestovačkom Dunavcu vesela atmosfera

Da bi se došlo do željene destinacije, treba skrenuti pre centra Brestovca desno i proći pokraj Ponjavice, na čijoj je plaži već bilo kao u košnici.
Ništa manje živo nije bilo ni sedam-osam kilometara odatle, nakon što za vama ostanu ostaci nekad velike plantaže jabuka, a s leve strane se ukaže nadaleko poznati kamp „Jabukov cvet”.
Nekoliko stotina metara napred, na pomenutom predivnom rukavcu druge najveće evropske reke, postoji nekoliko splavova, gde je mesto za relaksaciju našlo više desetina sugrađana, kao i njihovih gostiju iz drugih mesta.
I dok su neki koristili priliku da protegnu noge i udahnu malo veću dozu kiseonika, oko jednog prasenceta, koje se poslušno i strpljivo vrtelo na ražnju, okupila se vesela ekipica.

Jedan od njih bio je i Brestovčanin Nemanja Stanojković, koji je došao ovamo sa desetak drugara.

Pančevac

– Došli smo i malo da podržimo brata Adama, koji ovde drži splav, a uz nas Brestovčane, ima i Pančevaca i Beograđana. Pored mene, trenutno su tu i Anđela Pavlović, Luka Jelača, Nemanja Uskoković, Tamara Polić i Aleksa Antonijević, koji je glavni majstor za ražanj, dok ga mi svojski bodrimo. Očišćeno prase ima oko 14 kilograma i mora da se peče najmanje tri-četiri sata, a moći će da jede petnaestak ljudi, ali to će zavisiti od „količine gladi”. Dok se pečenje ne rešne, mi smo „narendali” za meze suvo meso. Tu su i ruska, žužu i koješta još za zagrevanje i podlogu za piće, a većina pije džin-tonik. Malo ćemo i da se provozamo čamcem, dok prase ne stigne. Ako neko pretera, imamo i dve medicinske sestre i jednog farmaceuta, ako zatreba, a moram da dodam da je većina ljudi ovde obrazovana, tako da za nas nema bojazni da ćemo uživati u lepom i edukativnom izletu – kaže Nemanja.

Nedaleko odatle je Ivana Živkov iz Pančeva, koja je maltene svakog vikenda ovde, pre svega zato što njen otac ima vikendicu u obližnjem kampu „Jabukov cvet”.
– Dugo nije bilo lepo vreme i vidim da su svi okolo raspoloženi. Inače, okupili smo se kod mog oca i ima nas desetak rođaka i kućnih prijatelja na roštilju, koji tata Dragan pravi s mnogo entuzijazma. Za to vreme došli smo malo do reke, kako bi on mogao na miru sve to da spremi, a u šetnju su, pored mene, krenuli ćerka Maša Ilijević, kao i prijatelji Stevan Kanzlić, Ljiljana Vrlanski i Helena Kanzlić. Volim da šetam pokraj vode, kao i da pecam, uglavnom na plovak, a kao mamac koristim gliste i crviće. Bogami, pre tri nedelje sam sa starijom ćerkom na obližnjem kanalu napecala nenormalno mnogo riba. Bukvalno su izletale iz vode, u koju smo ih potom sve do poslednje vratili, jer mi smo pravi sportski ribolovci – navodi Ivana.

Pančevac

A na pomenutom splavu se relaksirao uz vodu i Brestovčanin Milan Arsenijević sa suprugom Katarinom i decom Janjom, Despotom i Tarom.
– Živim na oko osam kilometara od Dunavca, a kako imam čamac, volim i da pecam, i to najčešće štuku, čija sezona traje tokom cele godina, osim kada je u mrestu dva-tri meseca. Sada smo došli ovamo da popijemo piće, pa se vraćamo kući da spremamo ručak. Biće specijaliteta od domaće svinjetine, kao i junećih rebaraca. Najviše volimo meso od vrata, koje stoji u pacu 24 sata i to bude prste da poližeš. Potrebno je mnogo toga, jer velika smo porodica, tu su i dve sestre, Gordana i Ivana, takođe sa po troje dece, pa kada se sve to skupi, sa zetovima, bude nas dvadesetak – kaže Milan.

Pančevac

„Jabukov cvet” procvetao

Na putu do kampa, na već pominjanom kanalu, mnogo je pecaroša, koje pažljivo posmatra Pančevac Željko Ćirkov. On je sa suprugom Jovanom i decom Matejom i Anastasijom svratio na roštilj kod tasta Race.
A u „Jabukovom cvetu”, na samom ulazu, nalazi se objekat u kome stanuje domar Zlatko, koji je na ovaj praznik okupio najbližu porodicu.
– Domar sam postao po preporuci dobrih ljudi, nakon što me je pozvao predsednik Slavko Tatić, kako bih, na obostrano zadovoljstvo, počeo da radim od 1. aprila, a supruga je postala higijeničarka. Ovde ima mnogo posla, jer sve od kapije pa do kraja kampa mora redovno da se kosi, orezuje, sprema i čisti. Inače, zbog lošijeg vremena, tek za ove praznike prvi put ima ovoliko naroda u kampu. Napominjem da ovamo ne može niko samonicijativno da dođe da pravi roštilj i tome slično, već samo ako ga pozove neko od ovdašnjih kampera. Naravno, neophodno je poštovati i druga pravila, kao što su održavanje higijene ili puštanje samo tihe muzike. Interesantno je da nam dolaze i belosvetski biciklisti, poput onih iz Kolumbije i Nemačke, jer je dogovor da mogu ovde da kampuju i koriste sanitarije. Inače, danas su tu sa mnom i suprugom i ćerka Simona, koja je u blagoslovenom stanju, kao i zet Miroslav i brat Bane, pa smo bacili na roštilj malo kobasica, piletine i drugog mesa… – kaže domar Zlatko.

Nedaleko odatle je kamp kućica predsednika kampa Slavka Tatića, koji se odmara sa suprugom Zoranom. On je ovde od 1978. godine, od nastanka tog vikend-naselja, u kojem vladaju pravila te jedinstvene „samoupravne komune”, a interesantno je da ga je osnovao njegov otac, legendarni glumac Mića Tatić.

– Trudimo da sve bude u najboljem redu, pa i danas, da kamperima kojima dolaze gosti objasnimo da se što striktnije pridržavaju našeg kodeksa ponašanja. Iako je praznik, bitno je da se ne ometa red, jer smo ovde prvenstveno zbog mira koji ova predivna priroda nudi. Kamp je pun, što me raduje, a imamo i brojna interesovanja za učlanjenje, ali i diskreciono pravo da razmatramo te zahteve, jer moramo da vodimo računa koga primamo – kaže Slavko.
Odmah pored njega je i Igor, a tu su mu i supruga Višnja i sedmomesečni sin Mijat, kao i tast Budislav i njegov sin Nebojša i ljubimica kuca Bela.
– To je naša „sekretarica” i zadužena je za nadgledanje mesa, kojim se ipak najviše bavi tast. On sve to lično zameša i začini, ali recept ljubomorno čuva, čak i od svog sina – priča Igor.
I svi kažu da su pljeskavice veoma ukusne i elastične i ljutkaste taman koliko treba, a deo tajne je u sitno seckanom luku.
– Recept mi je u amanet ostavio čuveni mesar Mita Sajba, koji mi ga je odao kada je već bio u poznim godinama. Tako ću i ja još malo da sačekam pre nego što ga prenesem dalje, a dotle će svi morati da se „muče” u neznanju dok jedu ono što im spremam – šali se Budislav.
I za kraj ove prvomajske priče ostavljeni su oni na kojima ovaj lep zeleni svet ostaje: šestogodišnja Petra Čanović i godinu dana mlađi Despot Milić uživali su ceo dan dok su mazili i hranili psa Đuru, pecali, zalivali cveće i od peska pravili torte, kule, dvorce.
E, baš je lep ovaj svet…