UMETNIČKA DUŠA PUNA ENERGIJE Upoznajte Vojlovčanku Katarinu Kalmar! Gledali ste je u Madlenijanumu i Pozorištu na Terazijama! FOTO i VIDEO

 Od najranijeg detinjstva radeći na sebi, Katarina Kalmar je postigla skoro sve ono o čemu je maštala: završila je Slovački jezik, književnost i kulturu na Filološkom fakultetu, kao članica hora peva u deset predstava u „Madlenijanumu” i u Pozorištu na Terazijama, igra glavnu žensku ulogu u novoj predstavi u profesionalnom Slovačkom vojvođanskom pozorištu u Bačkom Petrovcu… Ova rođena Vojlovčanka izuzetno je elokventna i neposredna.

KATARINA KALMAR: Rođena sam u porodici gde su se muzika i ples podrazumevali. Prve pesme sam naučila od svoje baka Mare, tatine mame, koja je mnogo vremena provodila sa mnom, budući da su mama i tata radili u smenama. Ona me je svemu učila nekako „usput”, za vreme obavljanja kućnih poslova: od pesme, preko životnih lekcija, pa sve do nekih, naoko, sitnica. Na primer, i sada se baka Mare uvek setim dok cedim krpu! Jer, jednom me je „uhvatila” kako to radim „pogrešno” i u šoku me je upozorila da se, ako je tako budem cedila, nikad neću udati, pošto krpe tako cede samo devojke koje nisu dobre domaćice (smeh). Naravno, ništa manje za moje podizanje nisu zaslužni ni roditelji. Otac Mihajl po struci je metalostrugar, a u duši veliki umetnik, i sasvim sigurno sam od njega nasledila ljubav prema muzici, s kojom je „u vezi” zahvaljujući sviranju harmonike.

Međutim, u mnogo većoj meri je posvećen pozorišnoj umetnosti. On se već četrdeset godina amaterski bavi glumom i ono što je meni ostalo u sećanju kao nešto čarobno jesu odlasci na njegove probe, a zatim i premijere. Premijere su bile svečani događaji, ali probe su za mene bile ono što me je očaravalo, jer sam, umesto da samo sedim i posmatram sve kao publika, mogla da prošetam po sceni, dotaknem kulise, rekvizite i da tako budem deo magije. Mama Eva je medicinska sestra, a ima izuzetno nežan i prijatan glas i veoma dobar sluh. Nikada nije javno pevala, ali je često stidljivo pevušila po kući, tako da je muzički dar sasvim sigurno s nje prešao i na mene. A tu je i starija sestra Danijela, koja je, otkako ja znam za sebe, bila aktivna u našem Slovačkom kulturno-prosvetnom društvu „Đetvan” u Vojlovici. I to u folklornoj, pevačkoj i ponekad u i glumačkoj sekciji – ispostavilo se da je u pevanju najbolja, što je dokazano nagradama na domaćim festivalima narodnih pesama: najsvežije je prvo mesto za interpretaciju na festivalu u Padini. S njom sam satima umela da plešem po sobi. Strpljivo me je učila da igram naše slovačke tradicionalne plesove, ali i neke druge, kao što su srpska kola, kako bih, kad odemo na neku zabavu, i ja mogla da se uhvatim sa odraslima da igram.

– Već u šestoj godini zvanično sam postala članica „Đetvana” u svim pomenutim sekcijama, a prvi solo nastup imala sam odmah. Pevala sam pesmu koju me je baka naučila, a tata me je pratio na harmonici. Zatim, valjda prirodno, sledi upis u muzičku školu, na violinu. Najpre, naravno, osnovnu, a zatim i srednju. „Skromno” govoreći, bila sam prilično uspešna: domaća i inostrana takmičenja – ni sa jednog se nisam vratila bez nagrade, muzički kampovi najtalentovanije dece Vojvodine itd… Međutim, pevanje je i dalje čučalo tu negde u meni, i u prvom razredu srednje škole na violini upisala sam i solo pevanje. Baka Mara je, valjda, i to predvidela, jer je uvek govorila: „Bićeš ti Bakočevićka!”, misleći na Radmilu Bakočević. Od tog trenutka opera preuzima kormilo i, da opet budem neskromna, postajem još uspešnija. Slede nebrojena takmičenja, nagrade, majstorski kursevi… Ali ono što mi je i dalje jedan od najdražih događaja jeste nastup u, sada, „Štarkovoj areni” na kocertu Andree Bočelija. Bila sam deo hora koji ga je sve vreme pratio. A pored svega ovoga sam se bavila i glumom u raznim pozorištima. Aktuelna je priprema nove predstave u profesionalnom Slovačkom vojvođanskom pozorištu u Bačkom Petrovcu, gde su mi poverili glavnu žensku ulogu. Premijera je najavljena za septembar.

– Imala sam razne želje, ali upisala sam nešto što je bilo krajnja opcija. Na prvom mestu je bila gluma, pokušavala sam tri godine da je upišem i u Beogradu i u Novom Sadu, nisam uspela. Poslednje, treće godine izašla sam na prijemni i za solo pevanje, ali sam bila odbijena uz obrazloženje da sam još suviše mlada, da pokušam kasnije. U velikom razočaranju i iz nekog revolta odlučila sam da ne želim više da se bavim umetnošću i upisala sam Filološki fakultet – Slovački jezik, književnost i kulturu. Nije neobično da Slovaci upisuju slovački jezik. Možda je linija manjeg otpora, ali meni je glavni motiv bio usavršavanje samog jezika, jer se književni umnogome razlikuje od ovog našeg, vojvođanskog. Slovaci iz okolnih mesta imaju mogućnost da nastavu slušaju na svom maternjem jeziku, dok u Vojlovici slovački jezik postoji samo u vidu fakultativne nastave. Na taj način se, nažalost, ni u naznakama ne može dostići nivo koji imaju deca koja osnovnu i srednju školu završe na slovačkom jeziku. A onda, nije u pitanju samo jezik. Kako sam naziv studijske grupe kaže, izučava se i književnost i kultura slovačkog naroda, tako da se stiče kompletna slika i potpuno znanje. Napominjem da ni za vreme studiranja nisam prestala da se bavim glumom i pevanjem, „Đetvan” je takođe uvek bio prisutan. A kad se spoje sve te probe, gostovanja i nastupi sa obavezama oko fakulteta, ne ostaje mnogo vremena za druženja i izlaske. Ne kažem da ih nikad nije bilo, ili da ih nema, ali čovek mora nečega da se odrekne, nemoguće je sve stići. A moram priznati da mi je često bilo draže da se nađem s nekoliko bližih prijatelja da porazgovaramo uz piće, ili da, ako već imam slobodno veče, ostanem sama kod kuće da se odmorim u tišini, ili uz neku knjigu, film… Jer sve ovo čime se bavim podrazumeva i veliki broj ljudi, a to ume nekad prilično da umori. Kako bi moja prijateljica rekla: „Sociometar je popunjen na maksimum, dosta je ljudi za danas”.

– Da, ali mogu reći da sam možda svega dva-tri puta u životu putovala radi odmora. Uvek je to neko putovanje sa obavezom, da ne kažem, poslovno. Naročito ako su gostovanja s folklorom. Moglo bi se reći da sam obišla, na primer, prilično veliki deo Slovačke, ali u suštini nisam videla ništa. Takva gostovanja ne traju duže od tri-četiri dana, raspored je užasno gust, tako da većinu vremena provedemo u oblačenju i svlačenju nošnje, pretrčavanju s jedne scene na drugu, tako da za neko upoznavanje s mestom ostaje jako malo, a često i nikakvog vremena.

– Prvi moj posao je bio u dečjoj igraonici, s tim što ona nije radila samo kad su rođendani, već su roditelji mogli da ostave decu i preko dana kod nas, kao u skraćenom dečjem boravku. Radila sam tamo kao animator. Bilo je to posebno iskustvo i velika odgovornost, ali sam, kroz igru s decom, i ja učila o sebi. Bilo je svakakvih sutuacija: nekad je trebalo da pričuvam dvoje dece, a bili su nemirni kao da ih ima pedeset. Opet, jednom smo imali rođendan upravo sa pedesetoro dece i to je bio jedan od najlepših rođendana koje pamtim. Posle sam radila u još nekoliko igraonica i dešavalo se da roditelji zovu da traže baš mene da budem animator jer sam se dopala deci. A i ja sam volela decu, za mene je otkrivanje njihovih interesovanja i psihe bilo neka vrsta igrice. Nema lepšeg osećaja kad vidiš da deca sarađuju, smeju se i uživaju u onome što ti imaš da im ponudiš. S decom sam radila i putem interaktivnih dečjih predstava. To je malo drugačija vrsta animacije jer, iako postoji određeni tekst, često se primenjuje improvizacija u zavisnosti od dečje pažnje. Glavno pravilo je da decu nikako ne možeš prevariti. Na jednom igranju je trebalo da Popaj zaprosi Olivu, a mi nismo zaista imali prsten, već samo praznu kutijicu. Dečak iz prvog reda je to shvatio pa je stao u vatrenu odbranu Olive jer je Popaj prevarant. Od tad smo nosili i prsten sa sobom! Za vreme studija nisam radila, ali tik pored Filološkog fakulteta nalazi se „Kolarac”, a kako prozori naše katedre gledaju pravo na njega, sve češće mi „đavo umetnosti” nije davao mira, jer sam jednim uhom slušala kako lektorka menja imenice po padežima, a drugim kako orkestri i horovi vežbaju na „Kolarcu”. Revolt zbog neuspešnih prijemnih je popuštao i, kao po porudžbini, „Madlenijanum” u Zemunu je raspisao audiciju za novu operetu „Vesela udovica” Franca Lehara. Oberučke sam to dočekala, ali sam izašla na audiciju bez ikakvih očekivanja. Međutim, primljena sam u hor i sada sam već četvrtu godinu tamo. U međuvremenu smo „izbacili” i operetu „Pariski život” Žaka Ofenbaha. Možda bi bilo više predstava, ali se dogodila korona, pa smo bili prinuđeni da pauziramo.

– U februaru ove godine sam dobila poziv i iz Pozorišta na Terazijama. Sada sam i tamo deo hora i imala sam sreće da „uskočim” u sve naslove koji su trenutno aktuelni, uključujući i premijeru pod nazivom „Veče mjuzikla na Terazijama”, tako da trenutno pevam u deset predstava na Terazijama i dve u „Madlenijanumu”. Uz to, zimus smo imali premijeru dečje predstave „Priče iz Nedođije”, po motivima „Petra Pana”, u Slovačkom vojvođanskom pozorištu u Bačkom Petrovcu, što je i dalje aktuelno. Kako sam već pomenula, „raspust” koristim za pripremu nove predstave u SVP-u, tako da se može reći da sam u poslednje vreme u potpunosti pozorišno orijentisana. Jedino što delimično radim u svojoj fakultetskoj struci jeste priprema, odnosno prevođenje i lektorisanje dodataka na slovačkom u „Pančevcu”, čemu se izuzetno radujem.

– Nekih velikih neostvarenih želja trenutno nemam, osim, možda, odlaska na more, gde nisam bila baš dugo. A to bi povuklo i ostvarivanje onoga da nekad putujem a da to ne bude poslovno. Takođe bih želela da nađem neki čarobni štapić pomoću kog bih mogla da budem na više mesta istovremeno i da imam više vremena za sve što želim da uradim, a ne stižem. Verujem da mnogima od nas to treba, a meni konkretno zato što, zbog svakodnevnih angažovanja u pozorištima, samim tim i boravka u drugim gradovima, ne stižem da odlazim u „Đetvan”. Moram priznati da, koliko god inače gunđam oko pripremanja i nošenja nošnje – pisala sam jednom prilikom o štirkanju i nebrojenim podsuknjama, sada mi to sve jako nedostaje.

– Ono što trenutno radim ne bih nazvala poslom, jer izuzetno uživam u tome. Mogla bih to nazvati i hobijem, ali od „pravih” hobija jedino još stižem ponekad da odem na salsu. Naučila sam da često od prevelikih planova ne bude ništa, tako da uživam u onome što je sada. Nedavno sam pročitala citat: „Sećaš se, danas si tu gde ti je pre pet godina delovalo da je nemoguće biti”. Baš često se toga setim. Važno je napredovati, a ono što je još važnije jeste da sve što postignete, to učinite isključivo svojim trudom i radom.

(Pančevac)