POSLEDNJI INTERVJU DRAGANA ŽIVKOVIĆA ZA PANČEVAC: Ceo život obeležen muzikom! Evo kako su nastali Banatski kicoši! Auto-stopom na evropski Vudstok!

U priču o „Banatskim kicošima”, koji su nastali 1978. godine, stala bi i istorija Pančeva: kafane, pozorišta, kulturno-umetnička društva, slikari, kulturtregeri, političke proslave, pesme koje nose ime našeg grada, narod koji je menjao svoje običaje… Zato bi za sve nas bilo korisno da jednog dana Bale završi istoriju ovog tamburaškog sastava na kojoj radi godinama. A u Baletovu istoriju umetnula bi se još i zamamna gradska istorija rokenrola, putovanja auto-stopom po celoj Evropi i dobra duša kojoj se svi radujemo kada ga vidimo i dalje za basom s tamburašima.

Ne miruje. Prethodne večeri bio je na probi Kulturno-umetničkog društva „Nikola Tesla” na Dorćolu. Sarađuje s veteranima folklora iz „Dukata” u Čačku, prati pančevački hor „Zlatna jesen”. U Somboru je svirao na snimanju filma „Povratak”, u kojem se „naš čovek” posle četrdeset godina vraća u rodni kraj i tu naleće na koga bi drugog nego na tamburaše. Ali „našeg gosta” Dragana Živkovića Baleta ovom prilikom smo ugostili, pre svega, zbog njegove knjige „u pripremi”, a o kome drugom nego o „Banatskim kicošima”. Na njegovim policama stoji osamdeset registratora sa hronološki složenim isečcima i zapisima o istoriji, staroj 45 godina, tamburaškog orkestra koji je živeo istoriju Pančeva.

– I otac i deda su svirali violinu. Ćale je bio poručnik u predratnoj Jugoslaviji, pa su ga za vreme okupacije sproveli u radni logor u Nemačkoj, gde su im posle nekog vremena dozvolili da formiraju orkestar. A kada je došlo oslobođenje, peške su krenuli kući i sa sobom poneli sve instrumente: klavir, harmonike… Usput su ipak klavir bacili, a do kuće su stigle violine. I tako sam taj instrument upisao u nižoj muzičkoj školi. Ali tada je počelo ludilo s rokenrolom i krenuo sam s gitarom u grupi „Haski”. Prvu svirku smo imali u decembru 1963. godine u Hemijskoj školi. Tada još nismo bili kompletni, nas trojica smo upali u pauzu svirke pokojnog Duleta Grozdića iz Kačareva. Kao sastav od pet članova zvanično smo se formirali sledeće godine.

– Svake subote uveče svirali smo u Studentskom, a potom nedeljom matine. Na te svirke je dolazila masa naroda. U Studentski je moglo da uđe 800 ljudi, a ispred su čekali oni koji nisu došli do karte. Zbog toga nismo mogli da maknemo nikud iz grada, osim do Zrenjanina, Vršca ili Kovina. Prosto nismo mogli da ostavimo svoje drugare, jer su svi tamo dolazili. Tako smo sastavili, bez prestanka, četiri i po godine. U tom prvom sastavu vokal je bio Miodrag Bogdanović Pikili, na bubnjevima je bio Dragan Veselinov, bas je svirao Miroljub Radojković, solo gitaru Miodrag Đorđević, a ja sam bio ritam-gitara. Ali jedan po jedan su odlazili zbog studija i onda sam prešao u „Kingse”, pa u grupu „Jo-jo”, kasnije „Spektar”.

– Tada je bilo drugo vreme. Redovno sam tako išao na festival na ostrvu Vajt u Engleskoj koji traje još od kraja šezdesetih godina. To je evropski Vudstok. Jednom prilikom sam stigao do negde ispred Zagreba i bacio sam vreću u travu pored puta. A kada sam se probudio, tu je bio kombi sa engleskim tablicama. Pitao sam ih odmah da li mogu da nastavim s njima. I mogao sam ako učestvujem u troškovima za benzin i pristao sam jer njih je bilo pet. Planirao sam da idem preko Nemačke do Holandije, pa onda za Englesku. Ali kada smo ušli u Nemačku, pozvali su me na koncert „Led Cepelina” u Frankfurtu i na kraju nisam ni stigao do Holandije, nego sam s njima nastavio direktno put do Engleske.

– Da, tada je bilo bezbedno. Sećam se, jednom kada sam se vraćao iz Danske, došao sam u Hamburg. Ne znam koliko sam kilometara pešačio do centra, gde je bila fontana, ali i neki zečevi, trava. I u nekom žbunu, da se malo sakrijem, raširio sam vreću i zaspao. Probudio sam se kada sam osetio da nešto trči po meni, a ono zečevi.

– Počelo je sve tako što smo mi muzičari pratili glumce u „Ateljeu mladih”. Bili su tamo reditelj Ivan Rakidžić, slikar Mile Đorđević, Zoran Rotar… I svaki put kada bi štampali program pred predstavu, navodili su imena izvođača, pa i nas muzičara, kojih je bio poduži spisak. I onda je Mile jednom rekao: „Daj smislite neko ime, potrošim pola programa za vaša imena”. Predložio je da se zovemo „kicoši”, a Zoran Rotar je dodao „banatski”. I na sledećem programu smo se pojavili pod tim imenom. Posle toga smo došli pod patronat „Konstruktora”. Probali smo u podrumu, u njihovoj trpezariji, u Karađorđevoj ulici, tamo gde je sada banka „Inteza”. Bilo je tada mnogo mesta gde se moglo nastupati: hotel „Tamiš”, restoran „Park”… Pratili smo najpoznatije pevače koji su dolazili u Pančevo. Probali smo, svirali, nastupali i uspeli da izdamo i dve ploče. Prva se zvala „Pančevački brzi voz”, a druga „Banatski kicoši”. U stvari, počeli smo da sarađujemo s KUD-om „Abrašević”, koji je došao da vodi Dragan Knežević, brat Nade Knežević, pošto su, naravno, izvodili i banatske igre i bili su im potrebni tamburaši. Bili smo u neverici kada nam je predložio da snimimo ploču. Sredio je studio na Košutnjaku i za jedno popodne do uveče snimili smo sve, celu longplejku. A pošto se moj brat Zoran bio oženio u Koprivnici, pa je prešao u Zagreb, tamo smo snimili drugu ploču.

– Upisao sam tehnologiju, ali sam je napustio, s prosekom devet. Zato što, kad dođe leto, ja spakujem ranac i cepaj. Jedne godine sam otišao iz Pančeva u junu, prešao Nemačku, Holandiju, Dansku, Englesku…, a vratio se u decembru. Sa svim tim nisu išle studije. Opstanak mi je omogućilo i to što sam od 1973. godine radio u „Petrohemiji”, gde sam dočekao i penziju. Ali sada je drugo vreme, ne druže se ljudi više. Mi smo u to vreme bili dobri drugari, pa nije bio problem kada pozovem nekog od njih i zamolim ga da me zameni, da produži u treću, pošto mi veče treba zbog svirke. Posle sam im vraćao. Jednom nisam izlazio iz fabrike tri dana. Prvu sledeću smenu sam vraćao, sledeći je bio negde zavejan, pa onda je došla moja smena, i tako redom.

– Ranije je bilo mnogo bezbednije. Sada uvek razmišljaš da li neko ima nož, da se ne pobije… A i mi smo se osuli. Neki više nisu živi, neki su otišli u inostranstvo, neki za svojim poslom. Tako su nastali „Kicoši juniori”, a mi smo nastavili da nastupamo u manjim sastavima. U ta ranija vremena bili smo redovni na gradskim proslavama, na godišnjicama svih firmi. Svirali smo stalno i u krugu parka. Oni koji nisu hteli prangijaše ni na svadbi, zvali su nas. Uz harmoniku svi malo pošašave. Ali i danas nastojim da održavam ime „Banatskih kicoša” i s novim ljudima, a nadam se da ću završiti i knjigu.

I stvarno, priča o „Banatskim kicošima” bila bi priča i o istoriji grada s kraja 20. i početka 21. veka. Iako se čini da to nije bilo tako davno, sve više sudeonika i svedoka odlazi. Svima nama mnogo bi značila ta istorija našeg najpoznatijeg tamburaškog orkestra. Zato neka i ovaj tekst bude podrška nameravanom ambicioznom poduhvatu Dragana Živkovića Baleta. Njemu da se lati posla, a zatim i nekim finansijerima, da pomognu da ovo delo ugleda svetlo dana.