ŽIVOTNA PRIČA GLUMICE NATAŠE BALOG Granice ne postoje. Nikako ne slušajte one koji vam kažu da je za nešto kasno! Evo kako je Nataša uspela

Otkako se seća sebe, imala je jake emocije prema glumi. A svoje emocije je uvek želela i umela i da iskaže. Podjednako dobro vlada glumom, pevanjem i plesom. Naša sugrađanka Nataša Balog dala je glas brojnim junakinjama crtanih filmova, igra u mjuziklima, televizijskim serijama, na filmu. Bavi se i pedagogijom. Prava multitalentovana i ostvarena dama.

NATAŠA BALOG: Moje detinjstvo je bilo lepo. Uglavnom sam vikende provodila kod bake Ane u Vojlovici. Mnogo vremena sam bila napolju sa sestrama, kojih u familiji imam prilično. Iz tog ranog detinjstva u sećanju mi je ostao cvrkut ptica leti, kako šetam bosa po dvorištu i jedem lubenice koje su se kupovale od prodavaca koji traktorom idu po selu. Zatim je došao malo ozbiljniji period – škola. Išla sam u OŠ „Đura Jakšić” i bila sam vukovac. Uvek sam volela da učim. Sećam se da sam jedva čekala da dođe petak da gledam uveče svoje omiljene kriminalističke serije i da učim kad svi spavaju, kad je tišina. Još od tada volim noć i mnogo mi je inspirativnija od dana. A i ljubav prema učenju i stalnom usavršavanju ostala mi je do danas.

– Već u osnovnoj školi počela je da mi se javlja ljubav prema glumi, ali ne samo prema njoj već i prema pisanju scenarija. Sa sestrama sam tokom letnjeg raspusta pripremala priredbe koje su se sastojale od reda skečeva, igre, pevanja, igranja scena iz omiljenih filmova i serija. Prodavale smo karte baka Aninim komšinicama i komšijama i izvodile priredbe u dvorištu bakine kuće, koje bismo za tu priliku preuredile onim što smo imale – ćebadima, stolicama, maramama, stvarajući tako i pozornicu i gledalište. Na kraju bismo novac od prodatih karata podelile međusobno. E, da, da ne zaboravim, imale smo i „tonca” – to je bila moja najstarija sestra od strica. Na jednom porodičnom okupljanju došla sam na ideju da snimim i film sa istim tim sestrama. Napisala sam scenario. Naziv je bio „Žena sa lavljim mozgom”. Poznata manekenka doživljava udes i, da bi je spasli, usađuju joj mozak tek preminule lavice i ona postaje kriminalac. Tada stupaju na scenu tri detektivke koje pokušavaju da reše slučajeve kriminala u gradu. To smo snimale čitav jedan dan, čak smo i ručak preskočile. Interesovanje za dramsku umetnost nastavilo se i u srednjoj školi, pančevačkoj gimnaziji „Uroš Predić”. Tada sam se upisala u školu glume Gorana Radakovića u Zemunu, a kasnije sam bila članica amaterskog pozorišta „Atelje mladih” u Pančevu. Sećam se treme, treme, ogromne treme, ali i uzbuđenja pred svaku premijeru. Do kraja srednje škole sam već znala da želim da postanem glumica.

– E, tu je počeo malo teži period. Pokušavala sam da upišem glumu nekoliko godina i nisam uspevala. Jedne godine sam ušla u uži izbor kod profesora Pere Banićevića u Novom Sadu. Za prijemni se prijavi i po 300 kandidata. Od tih 300 dvadesetak uđe u uži izbor i dobija razne monologe da ih priprema tokom nedelju dana. Zatim se opet izlazi pred komisiju i samo deset kandidata biva primljeno. Ja sam bila prva ispod crte. Rekli su mi da sam po bodovima prošla prijemni, ali da primaju samo deset studenata. Bila sam jedanaesta. Plakala sam kao kiša. Tada mi je prišao profesor Ivica Klemenc i rekao mi da ne odustajem. Nisam odustala. Iste godine upisala sam glumu na Akademiji umetnosti u Beogradu, u klasi profesorke Mirjane Karanović. E, od tog trenutka sam bila svoja na svome i ništa mi nije predstavljalo problem. A na Akademiju umetnosti u Novom Sadu vratila sam se mnogo godina kasnije…

– Posle fakulteta je opet usledio teži period, jer nije bilo posla. Tada još nisu postojali kastinzi. Tada sam s kolegom Mladenom Obradovićem počela da organizujem sopstvene predstave i da vodim škole glume. Nikada nisam bila tip osobe koja može da čeka, uvek sam sama sebi pravila prilike i poslove. I dan-danas je tako. Nekoliko godina sam igrala u KPGT-u i mnogo putovala, a do prekretnice je došlo kada sam prošla na velikoj audiciji u Pozorištu na Terazijama i dobila ulogu u mjuziklu „Čikago”. Tu sam i danas. Igram i u mjuziklima „Zona Zamfirova” i „Cigani lete u nebo”. Imali smo i taj fenomenalni mjuzikl „Maratonci trče počasni krug”, ali se već dugi niz godina ne igra, na žalost svih onih koji su u njemu učestvovali. Mjuzikli su tako ušli u moj život, iako kao studentkinja nisam nešto preterano volela taj žanr. Sada sam presrećna što me je sudbina tamo dovela. Moram stalno da budem utrenirana jer je igrati u mjuziklu vrlo zahtevno. Morate podjednako dobro vladati glumom, pevanjem i plesom. Kao devojčica išla sam na balet, a glas sam negovala pevajući u crkvenom horu u Uspenskoj crkvi u Pančevu. Gluma je moja najveća ljubav.

– Jeste. Paralelno sa ulogama u pozorištu dobijala sam i uloge u serijama i filmovima: „Bledi mesec”, „Jesen stiže, Dunjo moja”, „Miris kiše na Balkanu” – u režiji Ljubiše Samardžića, „Klip” Maje Miloš, „Šesto čulo” Dejana Zečevića, „Urgentni centar” i „U klinču” Danila Bećkovića, „Žigosani u reketu” Miroslava Lekića, „Dara iz Jasenovca” Gage Antonijevića… Lično mi je veoma draga uloga u „Ubicama mog oca”, jer mi se ostvario san iz detinjstva da igram u kriminalističkoj seriji. Takođe, počela sam da se bavim sinhronizacijom crtanih filmova i to je postala moja velika ljubav. I dan-danas srećem obožavaoce koji mi traže da im nešto kažem kao Aelita, Tehna, Faragonda, Kraljica Boca, Jabuklina, Divna ili Arijel – junakinje crtanih filmova „Kod Lijoko”, „Vinks”, „Malo kraljevstvo” i „Moj mali poni”.

– Pored glumačke karijere ozbiljno me je interesovala pedagogija. Prvo sam počela s kolegom, a zatim sama da vodim škole glume pri osnovnim školama. Zatim je usledio poziv glumice Dubravke Mijatović da joj budem asistent na predmetu „Gluma” na Akademiji filmskih i dramskih umjetnosti u Bijeljini. Izvele smo generaciju darovitih i interesantnih mladih glumaca. To me je nagnalo da upišem i završim master-program „Primenjeno pozorište” na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Tako sam se vratila na mesto na kom sam prvi put bila odbijena. Zahvaljujući mom znanju stečenom tamo, programu o vršnjačkom nasilju, dramskom metodu rešavanja sukoba, Udruženje umetnika „Scene”, čiji sam osnivač, dobilo je akreditaciju u Zavodu za unapređenje obrazovanja. Osvešćivanje i prevencija vršnjačkog nasilja jako su važni jer ga ima mnogo. Meni je bilo vrlo bitno da dam svoj doprinos i pokušam bar malo da pomognem u rešavanju ovog problema. Ovo je za mene vrlo ozbiljna i važna tema i nadam se da će se veći broj škola i nastavnika zainteresovati i proći ovaj seminar. Volela bih da i roditelji prođu kroz neke radionice ovog tipa, jer nažalost mnogi nisu svesni kada njihova deca vrše nasilje nad drugom decom ili suprotno, kada su njihova deca žrtve.

• I u svom rodnom gradu Pančevu ste aktivni…

– Da, već dugi niz godina, pri Domu omladine, vodim školu glume za osnovce, ali nadam se da ćemo od ove godine to proširiti i na srednjoškolsku grupu jer već ima prilično zainteresovanih. Škola glume počinje da radi u septembru, tako da se već ozbiljno pripremam i smišljam koje ćemo predstave raditi ove školske godine. Ovo je i poziv onima koji žele da se isprobaju na daskama koje život znače da nam se priključe.

– U međuvremenu sam dobila i najlepšu ulogu do sada, a to je uloga mame u privatnom životu. Život je dobio jednu drugu, predivnu dimenziju. Uživam sa svojom ćerkicom Anom i čekam početak nove pozorišne sezone od jeseni. Za naredni period poželela bih sebi neke ozbiljnije filmske i pozorišne uloge i još mnogo sinhronizacija. Takođe, volela bih da moj scenario za crtani film ugleda svetlost dana, tj. da se realizuje.

– Da. Poručila bih svim mladim ljudima koji žele da pođu glumačkim putevima, a i svim drugim osobama na njihovim stazama, da ne odustaju, bez obzira na to koliko ima prepreka na putu. Granice ne postoje. Nikako ne slušajte one koji vam kažu da je za nešto kasno. Nikada nije kasno ni za šta i sve možete da postignete ako postoje velika želja i rad.

(Pančevac/S. Trajković)