Jedan od najpriznatijih srpskih pisaca Vladimir Pištala oglasio se početkom jeseni „Pesmom o tri sveta”, koja mu je u međuvremenu donela i nagradu „Beskrajni plavi krug” za najbolji roman godine.

Nakon gotovo četiri decenije i te kako zapaženog prisustva na srpskoj literarnoj sceni, dvadesetak objavljenih naslova i brojnih književnih priznanja, da li već na temelju tog iskustva možete da procenite kakav odjek može imati nova knjiga s kojom izlazite pred čitaoce?

– Možda deluje čudno, ali zaista nikada nisam razmišljao o tome kakav će život imati neka moja knjiga. Čak verujem da ni ne treba tako šta planirati, jer onda to deluje previše smišljeno. To je kao kada je neko „previše dobar u ljubavi”. Mora ipak postojati nekakvo zrnce naivnosti, preuzimanje rizika… Mladim piscima sam uvek govorio da je njihova prva knjiga zapravo njihova jedina knjiga. Kao kada stavite sve na jednu kartu. Jer činjenica je da, nakon što ste objavili prvu knjigu, uvek postoji mogućnost da će ona zaista i biti jedina. Naprosto, opasnost od „krize druge knjige” nije beznačajna. S druge strane, ako je neko kritičan prema vašem prvencu, može vas oboriti utisak da je to zapravo potpuno, čak apsolutno odbijanje vaših ukupnih kreativnih potencijala. A to uopšte ne mora da bude tako. Čitaocu može da se dopadne tek četvrta vaša knjiga, a da mu se šesta strašno svidi. No, to shvatite tek kasnije. Jednostavno, knjige idu svojim putevima, neke vas iznenade kad naiđu na dobar odjek, a neke opet kratkotrajno uzlete pa odjednom odu u senu…

Da li ste se suočili sa baš takvim životom neke Vaše knjige?

– Recimo, „Venecija” je krenula strašno dobro, prodala se u nekih tri-četiri hiljade primeraka, što je kod nas vrlo dobro. I onda je sve stalo. E sad, niti ja znam zašto je inicijalno interesovanje bilo toliko veliko, niti zašto je u nekom trenutku naprasno opalo. Ali ta „Venecija” je meni jako draga, bez obzira na to što je imala takav život. Slično je i sa knjigom „Sunce ovog dana: Pismo Andriću”, koju sam posvetio ljubavi prema onome što je Andrić pisao i jednoj vrsti osećaja da se radi o jednom neshvaćenom piscu. Da, sad vi kažete: pa ko je onda shvaćen ako je Nobelovac koji je u svim udžbenicima – neshvaćen? Ali suština i jeste u tome da uradite sve što možete da pisanjem izrazite ono što vas negde iracionalno zanima. U stvari, uvek sam verovao u to da treba pisati o onome što vas provocira, ili vas ushićuje, ili čega se najviše plašite, ili o nečemu što nedovoljno dobro poznajete pa po tom terenu istražujete. Nikada nisam bio sklon tvrdnjama da književnik treba da piše samo o onome o čemu sve zna. Pa to je najdosadnije…

Spomenik ženama Perasta

„Pesma o tri sveta” je u osnovi barokna priča o ženi iz Perasta koju su gusari oteli da bi je prodali u Tunisu, a potom je sudbina odvela u Ameriku, u Salem, pa i među Indijance. Za ovaj roman je valjalo i prilično istraživati?

– Svakako da nije štetilo što sam po vokaciji istoričar. Dakle, priču o Americi s kraja 17. i početka 18. veka manje-više sam znao. Generalnu priču o islamu tog perioda sam znao, ali je trebalo produbiti je. Zapravo, najviše mi je vremena uzelo istraživanje venecijanske Boke. Kada dođete u Perast, imate spomenike Matiji Zmajeviću, Vicku Bujoviću… ali nijedan ženski. Ova knjiga zato predstavlja svojevrstan spomenik Peraštankama tog vremena.

Uz sve druge obaveze, kad uopšte stižete da pišete, a kamoli da napišete knjigu poput „Pesme o tri sveta”?

– Ideja o ovoj knjizi se rodila još negde 2009/10, ali nisam na rukopisu stalno radio, već je tu bilo mnoštvo drugih stvari. Ali fajl je postojao, i to pod nazivom „Roman trougao” – jer se dešava u tri sveta. U tom fajlu je bilo nekih 150 strana beleški, ali prilično nesređenih, neodređenih. Međutim, kada sam pre tri godine odlučio da odlaganja više nema i da knjigu valja završiti, onda sam na njoj radio bezmalo svakodnevno. I ne krijem: pišem pomalo ujutru, popodne i uveče, između drugih stvari koje radim. Uvek sam, u stvari, krao vreme za pisanje. Od čega? Od svega! (smeh) I nakupi se toga u danu sat i po do dva. To uopšte nije malo. Robert Muzil je govorio: Ako samo pola sata od 24 vežbate, bićete kao panter. Naravno, ne mislim da se to može odnositi i na pisanje, ali čak ni pola sata pisanja nija malo – ako ne odustajete. I uvek sam preporučivao mladim piscima: najpre, postavite pred sebe cilj koji je u tom trenutku malo veći od vas, pa težite da mu dorastete; i drugo, ne prezirite tih pola sata, jer to je dugoročno jako, jako mnogo.

(Pančevac/Dnevnik/Miroslav Stajić)