Bojana Adamović Ilić, profesorka španskog i engleskog jezika, rođena je u Pančevu i odrastala na Sodari. Završila je OŠ „Branko Radičević”, potom Gimnaziju „Uroš Predić”, pa Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu. Nakon toga se usavršavala u Engleskoj i Španiji. Radila je i kao prevodilac i turistički vodič, a bavila se sviranjem klavira, baletom, ronjenjem i još mnogo čime. U inspirativnom je braku sa Zoranom. Ima ćerku – Aleksandru Ludvig, a od nje i unuke Viktoriju i Vidaka.

PANČEVAC: Kako ste počeli da se interesujete za jezike?
BOJANA ADAMOVIĆ ILIĆ: S obzirom na to da sam avanturista, mislim da mi je takav ceo život, pa mi je i svaki potez bio baš moj izbor, zasnovan isključivo na ljubavi, jer kod mene je sve u tom znaku. Inače, potičem iz porodice moralnih vrednosti, koje su stameno utvrđene još u detinjstvu. Tata mi je bio lekar, a majka sekretar Hemijske škole duže od trideset godina i po njoj sam i nazvala školu jezika, u znak zahvalnosti što mi je bila glavna podrška. Moram da napomenem da mi je, pored supruga, uvek veliku podršku iz senke pružao i brat Zoran. Sve u svemu, jezici su oduvek bili moja ljubav, pa praktično od šeste godine učim i volim engleski, što je nastavljeno i u Gimnaziji, kada sam upisala prevodilački smer, gde smo imali samo engleski i nemački. Potom sam studirala na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, iako sam volela psihologiju, pa sam neko vreme bila u dilemi. A onda sam prelomila i nisam se pokajala, naročito kada se u mom životu pojavio španski, koji me je strašno privukao.
• Proveli ste izvesno vreme i u inostranstvu na usavršavanju?
– Nakon što sam stekla diplomu filologa, mesec dana kasnije zaputila sam se u London da nastavim studiranje, koje je trajalo godinu i po dana, a bavila sam se komparativnom gramatikom. Potom sam tamo radila i sveukupno provela četiri divne godine. To je za mene bilo veliko duhovno uzdizanje. Najviše sam volela da se družim sa strancima i recimo mnogo vremena sam provodila s grupom glumaca, pa sam tamo gledala maltene svakodnevno i brojne različite predstave, a među njima i onu na kojoj sam diplomirala kada je reč o španskom. Provela sam i mesec dana na festivalu u Edinburgu. Sve u svemu, stalno sam se duhovno uzdizala, usavršavala i investirala u sebe i u svoju veliku ljubav, što mi je jedino prirodno, budući da nisam materijalista. Nakon Londona bila sam šest meseci u Madridu i studirala u Salamanki. Tako da, kao dvojezični profesor, ne bih mogla da kažem šta u meni dominira, ali možda imam neki španski duh, iako je isto tako činjenica da veoma volim engleski jezik. Ipak, vratila sam se, jer je verovatno bila moja misija da ostanem u Srbiji, a kući sam ponela i priznanje.
• Kako ste došli na ideju da otvorite školu?
– Škola „Jelena” nalazila se prvih trinaest godina u maminoj zadužbini, odnosno u kući u kojoj sada živim. Počela sam 1992. godine, jer je postojala neka moja želja za istraživanjem i bila sam među prvima u gradu koji su otvorili privatnu školu te vrste. Zapravo, prva sam u Pančevu imala u ponudi više jezika, a španski se u gradu bukvalno uči od nastanka škole „Jelena”. Zalagala sam se i da taj važan jezik uđe u redovne škole, jer je najzastupljeniji na svetu posle kineskog mandarinskog. Ipak, zasad samo deca u OŠ „Vasa Živković” uče španski, ali nažalost ne mogu da ga nastave ni u jednoj srednjoj školi, čak ni u Gimnaziji. Tamo sam više puta pokušala da ga ubacim, ne da bih ja radila, već da bi taj jezik dobio svoje mesto, ali je uvek bilo odbijeno zbog nekih tehničkih problema. Ipak, još uvek nisam odustala. S druge strane, srećna sam i ponosna što moja ćerka, koja se usavršavala u engleskom koledžu, čiji sam predstavnik, sada predaje u školi „Jelena” i radi kao menadžer, pa se i u tom smislu veoma oslanjam na nju. Zbog toga sam ispunjena kao roditelj, iako je nikako nisam pritiskala da bira profesiju. Možda sam je samo pomalo usmeravala, a i kako je škola bila gde je naša kuća, ona je odrastala i stasavala uz nju. Pored toga, ponosna sam na nju jer je bila veoma uspešna i ranije, kao, na primer, kada je sa svojih sedamnaest godina bila prvak države u tenisu, kojim se profesionalno bavila, ali je zaokružila tu etapu i okrenula se jezicima i školi „Jelena”. Oduvek je plenila kreativnošću i odgovornošću, pa je đaci vole i traže.
• Kako sada teku aktivnosti kada je reč o učenju jezika?
– Eto, obeležavamo već trideset dve godine postojanja i dolaze nam učenici od pet godina starosti, dok gornja granica ne postoji. Trenutno u ponudi imamo engleski, nemački, španski, italijanski, francuski, grčki i ruski, a od ove godine i veće interesovanje Rusa za učenje srpskog. Pored toga, nakon što sam po povratku iz inostranstva otvorila školu, moj profesor iz Engleske ponudio mi je saradnju, kada sam postala i zvanični predstavnik koledža i škole u Londonu, pa sam počela da vodim đake na Britansko ostrvo. Nakon nekoliko godina izabrana sam za najboljeg agenta tog koledža u istočnoevropskim zemljama, što su zabeležile britanske novine. To je potrajalo preko dvadeset godina, iako u poslednje vreme nismo išli zbog situacije s koronom. Što se tiče Španije, napravila sam saradnju sa školom u Valensiji, čiji sam ekskluzivni predstavnik, pa i tamo ove godine vodim grupu na učenje jezika. Šema je da oni svakodnevno uče četiri sata, a imaju smeštaj, hranu i priliku da provedu vreme na moru, kao i da šire vidike i upoznaju kulturu. Pored svega ostalog, pre nekoliko godina đaci škole „Jelena” preveli su devetnaest hispanoameričkih legendi na srpski. I spremni smo da ih objavimo. Zapravo i to je jedna misija profesora, čiji je zadatak da širi znanja svojih učenika, da ih animira, motiviše i da osete entuzijazam. Pedagogija se uči, ali se i nosi u sebi. Mislim da je u pitanju energija, što smatram jednom od svojih osobenosti, a kada je reč o samoj školi „Jelena”, naš simbol je sova, kao oličenje obrazovanja i mudrosti.
• Kakva je situacija u vezi sa interesovanjem Pančevaca za vašu oblast?
– Sami kursevi traju po pet meseci i imamo dva upisna roka – septembarski i februarski, a kako su male grupe, do desetak ljudi, dobro upoznam svakog đaka i trudim se da negujem pedagoški pristup. Kod starijih ide teže, pa me je čak recimo jedanput jedan đak pitao zašto ne pišem na tabli na ćirilici kako se izgovaraju engleske reči. Kada je reč o interesovanjima, engleski je potreba, a španski čista ljubav. Moram da primetim da poslednjih godina dolazi do pada moralnih vrednosti, a samim tim i interesovanja za učenje. Uočila sam i da su deca proizvod svega što se dešava, pa je došlo do toga da ljudi od pedeset godina žele više da uče nego mladi, koji su gotovo potpuno nezainteresovani. Moram da istaknem i da je neka vrsta maskote naše škole Boban Mitreski, kao najrevnosniji đak, koji je učio pet jezika po tri godine. Što se tiče većine mladih, zaista ne znam šta se događa i da li ćemo to pripisati igricama ili internetu, to ne znam, ali primetno je to da nema inspiracije i entuzijazma. Kao da su ubijeni u pojam, pa je naš zadatak da ih malo razdrmamo. Inače, ako je opšta materijalna situacija loša, nema se para za španski, ali ima za engleski ili nemački, jer su traženiji zbog posla. Imali smo i kineski i japanski, a ljudi se raspituju i za mađarski, turski…
• Čime ste se još bavili u životu?
– Pored ostalog, predavala sam i na Radničkom univerzitetu, u Privrednoj komori Jugoslavije, „Eksport–importu”, „Razvoju i inženjeringu”, u kojem sam pored ostalog prevela elaborat o poslovanju „Petrohemije” na španski jezik, a već dugo radim i u Regionalnom centru za talente „Mihajlo Pupin”, gde spremam đake za takmičenje i fakultet. Kao usmeni prevodilac za engleski jezik bila sam angažovana u Vladi Srbije, a provela sam mesec dana i u Bostonu. Inače, radila sam i kao turistički vodič u Dubrovniku za Engleze i Špance i bila specijalizovana za obilaske Mostara, koji je bio moj omiljeni grad. Pamtim i nezaboravno druženje, pre svega s kolegama iz Sarajeva, Zadra, Pule i drugima, kakvo današnja omladina ne može ni da zamisli. Bavila sam se i profi ronjenjem i išla na 52 metra dubine u okolini Dubrovnika, čak i ulazila u potopljeni brod i jedanput otišla malo dublje nego što treba, pa sam doživela „pijanstvo dubina”, što je rizično po život. Uzgred, mnogo sam putovala, svirala klavir, igrala balet, salsu, pa i flamenko, volela i pesmu, a jednostavno živela život punim plućima.
Jordan Filipović