Ovo je sasvim obična priča jedne energične, odvažne i dobre žene. Osvojila je ona grad u koji se doselila sedamdesetih godina. A i on nju. Radila je uvek onako kako misli da je ispravno – i kada je sela u klupe pančevačke skupštine, a i onda kada se „manula politike”. A danas se druži s ljudima iz pančevačkog Društva za borbu protiv raka, i osnažuje i njih i sebe.

Mila Bajić – ima 75 godina, živi na Strelištu. Rođena u Kragujevcu. Promenila tri prezimena. Zbog ljubavi se doselila u Pančevo. Pamte je Pančevci i kao odbornicu PUPS-a, predsednicu Upravnog odbora Doma zdravlja, vođu Planinarskog društva Rafinerije, predsednicu Mesnog odbora penzionera na Strelištu… Obišla je celu Srbiju s planinarskim društvom „Jelenak”, učesnica je Olimpijade trećeg doba… Danas, zbog zdravlja, priređuje sebi i ljudima iz Društva za borbu protiv raka uživanja po manje zahtevnim turama diljem Srbije. Pije čaj, najradije s medom, po pančevačkim kafićima, obilazi knjižare, oduševljava se predstavom „Tramvaj zvani želja”… Veze majstorski od malih nogu. U međuvremenu je naučila da slika, pustuje vunu…

Život sa šipkama na kičmi

„Upoznala” sam Milu prošlog proleća, zaboravivši na njene odborničke dane, kada me je po mom najnovijem dolasku u „Pančevac” jurila da objavim već nešto šta se radilo u Društvu za borbu protiv raka. Bez želje da je odbijem, u stisci s vremenom, nisam baš uzmogla da stignem do njih. Ali Mila nije odustajala, pa mi je materijal stigao preko interneta. A onda se ponovo pojavila kada je počela da me zasipa inteligentnim i duhovitim odgovorima na pitanja u nagradnoj igri „Pančevca” u kojoj se mogu dobiti „samo” knjige. Pitala sam se odakle joj toliko energije i duha. U strahu, kao i većina ljudi, nisam je ništa pitala. Ali ispostavilo se da Mila u Društvu za borbu protiv raka nije zato što se i sama lečila od „te bolesti”.

– Imam, nažalost, prijateljice koje su ili operisane ili se bore s kancerom. One su me pozvale još davno da odem do Društva za borbu protiv raka. Povod je bio i to što sam godinama rafinerce vodila na razna putovanja. I prvi izlet koji sam za njih organizovala bio je do etno-sela Stanišići kod Bijeljine. Bili su tu ljudi različitih godina, ljudi koji su i na hemioterapiji. I tada, kada smo se vraćali iz Republike Srpske za Pančevo, sećam se da su vozača zamolili da isključi muziku. Najpre sam pomislila da je nekome loše. Ne! One su krenule da pevaju i pevale su sve do Pančeva, od granice s Republikom Srpskom. E, od tih ljudi čovek treba na nauči šta je, u stvari, život. I koliko se život voli. Na početku nisam redovno odlazila na njihove sastanke, ali s vremenom smo počeli jedni drugima da nedostajemo. Sada se sastajemo svakog ponedeljka i petka, onda obavezno idemo na riblju čorbu na Tamiš, a potom slede tufahije. Društvo za borbu protiv raka je značajno i zato što ljudi međusobno razmenjuju iskustva. Volim, inače, društvo. Najlepši period života mi je bio i kada sam igrala folklor u Kragujevcu, kada smo se družili, putovali.

• Ali rekli ste mi da vam je „najlepši period života” bio kada ste stigli u Pančevo. Kada ste imali i kućnu pomoćnicu i kada ste mogli sa suprugom da provodite dosta vremena i na izletima, u slobodnim vikendima. Kako vam uspeva da imate toliko „najlepših perioda u životu”?
– Ne znam. Valjda se tako čovek rodi. Možda sam to nasledila od majke. Pre nego što je umrla, bila je godinu dana nepokretna. I kada sam tada dolazila u Kragujevac, uvek mi je tražila da joj glasno pustim narodnu muziku. I onako ležeći u krevetu, uvek bi tada podigla ruke od radosti. Volela je život. Možda se ta njena energija prenela i na mene. Ja ni danas nemam dovoljno vremena za sve što bih volela da uradim. Ne odustajem ni od čega čak i u ovom mom stanju. Evo, pipni moje četiri šipke koje nosim na leđima. Idem i sutra u Ždrelo da plivam, a bila sam i u četvrtak.

• Kako ste uspeli da zaradite te šipke kada ste toliko bili fizički aktivni? Godinama ste planinarili?

– Baš zato. Jer telo pamti. Znala sam da pređem i po 26 kilometara u jednom dahu. Preterivala sam jer često ni noge nisam osećala. Kičma, koja je stradala već posle drugog porođaja, to je zapamtila. Ali tada je zlata vredelo to što nas je Rafinerija svake godine slala u Igalo. Kasnije sam morala da idem na terapije i u Beograd. A danas šetam i plivam što više mogu. Na operaciju nisam otišla jer su mi tako savetovali naši najveći stručnjaci.

Sad mi srce lupa za Pančevom

• Iako ste Kragujevčanka, kažete da „obožavate” Pančevo, a posebno Strelište, gde živite od kada ste došli ovamo. Kao Pančevka moram da vas pitam: da li ga više volite od svog rodnog Kragujevca?
– Kad sam ranije odlazila u Kragujevac, srce mi je lupalo. A sad je obrnuto. Srce mi lupa kad se približim svom Pančevu. Mada, kada sam se sa 26 godina 1974. godine zaposlila u Rafineriji, stalno sam slušala to da od „dođoša” ne može da se živi. Čak sam i plakala zbog toga jer, pobogu, svako je odnekud došao. Ćutala sam mesec i po dana, a onda sam jednom prilikom, kada su se svi okupili, rekla: „E, kolege, znate zašto sam ja došla ovamo? Ja sam došla da vam popravim prosek”. Svi su počeli da se smeju i oni su mi onda rekli: „Hvala bogu da si progovorila”. Od tog dana je krenula potpuno drugačija priča.

Pre toga sam radila pet i po godina u nabavci u kragujevačkoj „Zastavi”. I nisam ni ja verovala da ću napustiti svoj rodni grad, porodicu… Imala sam tada 26 godina i dete iz prvog braka. I pošto sam bila zadužena za nabavku šoferšajbni, u Pančevo sam stigla zbog jedne pogrešne isporuke. Tadašnji direktor Staklare, Milenko Dupor, hteo je da upozna toga koji se usudio da vrati kamion pun robe. Nisam odustajala jer ja ih nisam naručila i reklamaciju su na kraju morali da prihvate. Ali tada sam sticajem okolnosti upoznala Milenka Bajića. Odmah me je osvojio. I tako sam ostala. Za tri meseca sam se zaposlila u Rafineriji. Da bi me primili, morala sam da polažem i test o tehnologiji prerade nafte sa 148 pitanja. Iako sam završila hemijsku školu, za to sam bila „tabula raza”. Ali sam u biblioteci našla knjigu baš s tim naslovom. Ubila sam se učeći, iako mi materija nije bila strana jer sam hemiju stvarno volela. Radila sam pre toga u hemijskoj laboratoriji, često i od jutra do sutra samo da nađem, na primer, 18 elemenata u nekoj tečnosti.

Najteže mi je u životu palo to što zbog materijalnog stanja roditelja nisam mogla da studiram. Samo je otac radio, a mama je bila domaćica.

• Ali je očigledno da ste predano radili na sebi.
– Sve što započnem, uvek moram da završim. Shvatila sam to i kada sam se za vreme bombardovanja vratila svom vezu. Svašta sam izmišljala, uspevala da nađem konce. A pre toga nisam vezla 25 godina. Predivni su to radovi, samo da ih vidiš. Tada sam i slikala. Nisam čak htela da budem zatvorena ni za vreme korone. Jednom me je unuka snimila na Strelištu na ulici u vreme kada nije smelo da se izlazi. Išla sam prekoputa ulice u „Gomeks”. I kada me je sin zvao da me pita da li sam normalna pošto je kazna za kršenje zabrane izlaska bila 50.000 dinara, odmah sam se setila šta da mu odgovorim: „Pa ko će da poveruje da baba od 74 godine pretrčava ulicu?” Ne bi mi palo na pamet da nekoga zovem da mi donese hleb.

• A koje vas putovanje čeka ovog proleća s Društvom za borbu protiv raka?
– Mnogi nisu uspeli da dobiju vaučere jer ih u pola deset više nije bilo, pa su me pitali šta ćemo. Ali snaći ćemo se. Oni koji nemaju para, uvek se snađu. Otići ćemo u konake koje je u Sokobanji otvorio čovek iz Nju Džerzija u kući svoje supruge. Bili smo kod njega prvi gosti kada ih je otvorio i zato dobijamo dobru cenu. A organizovali smo i plaćanje na rate.

Rastali smo se konačno, bar za neko vreme, posle skoro tri sata priče, Mila i ja. Pošto je ovaj intervju trebalo i sročiti. Ni prvi razgovor nije bio ništa kraći. Jer teško je bilo naterati Milu da priča o sebi. Stalno mi je nametala neke druge ljude, savete s kim bih mogla da pričam. I šta beše onaj „lajf kouč”, iliti „životni trener”? Definicija kaže „osoba koja je obučena da vam pomogne da ostvarite svoj pun potencijal”. Nekima očigledno za to nije potrebna obuka.
(Pančevac/Nevena Simendić)

NEKA JE VEČAN POMEN DRAGOM PROTI MILOVANU