BEOGRAD – Daleke 1917. godine kada je nakon Februarske revolucije u Rusiji sa trona skinuta carska dinastija Romanov, to je označilo i početak masovnog progona tamošnjeg, tadašnjeg plemstva. Smišljali su razne načine kako bi umakli pred boljševicima, a jedan je bio da zadnje ime svog prezimena koje je glasilo „V“ i bilo tipično za plemiće, promene u „F“ koje je bilo karakteristično za porodice niže društvenog staleža i nije privlačilo pažnju. Tako je i plemić Ivan sa prezimenom Čizof otišao iz Rusije, a put ga je doveo u Srbiju gde i danas žive njegovi potomci.

– Takva prezimena bila su uobičajena i česta u nižim društvenim slojevima pa samim tim nisu privlačila pažnju. Tako i danas postoje potomci Romanovih koji su u egzilu zadržali prezime Romanof. Nakon bega iz domovine neko vreme je proveo u Budimpešti dok ga splet okolnosti nije doveo do Subotice pa onda i do Sente gde je živeo do svoje smrti 1972. godine. Sam život u egzilu nije bio ni malo lak jer se nedugo po svom dolasku, sada zbog svog ruskog porekla, našao na meti ovdašnjih komunističkih vlasti, kaže za RINU njegov potomak Mladen Mihailović koji danas živi i radi u Beogradu.

Ni to što se oženio ženom iz Srbije i sa njom osnovao porodicu, Ivanu Čizofu nije pomoglo da dobije naše državljanstvo. Mladen dodaje da je njegov pradeda tada trpeo najrazličitije ucene i pritiske.

– Možda najbolji primer toga bio je uslov koji je pred njega stavljen, a ticao se državljanstva. Isto je mogao dobiti samo i isključivo pod uslovom da se zaposli kao čistač ulica. Ponosni plemić i školovani pukovnik carske garde odgajan za život u vremenu koje je preko noći nestalo nije pristao da bude ponižen, a pasoš Jugoslavije dobio je tek neposredno pred svoju smrt. S obzirom na način na koji je pradeda napustio Rusiju nije baš bilo prilike da sa sobom ponese mnogo više od osnovnih ličnih stvari. Ono što bih pomenuo, a što je njemu bilo vema važno, bila je ikona njegovog sveca zaštitnika i sveto pismo na ruskom jeziku koje je doneo sa sobom, a od kojih se nije odvajao do kraja svog života. Sa te dve stvari je po sopstvenoj želji i sahranjen, kaže Mladen.

Ovaj mladić ističe da mu plemićko poreklo tokom života nije ni pomoglo, ni odmoglo, ali je svakako bilo tema zanimljiv priča, jer su mnogi želeli da čuju kako se to živelo nekad u velikoj, carskoj Rusiji. Interesovanje i istraživanje u smeru porodične istorije kod njega se javilo tek nakon srednje škole.

– Najviše zanimljivih stvari saznao sam od bakine najstarije sestre i najdraže tetke moje mame. Ona je umela da priča tako, da nas je stvarima i dešavanjima iz porodične istorije nebrojano puta držla budnim do kasno u noć. Moja baka je takođe nepresušni izvor informacija pa je uvek je zanimljivo razgovarati sa njom i slušati price kako iz njenog detinjstva takoi one koje je ona u svom detinjstvu slušala od svojih roditelja. Kada se u društvu u kome sam povede priča u tom smeru i pomene moje poreklo, ljudi uglavnom pokazuju interesovanje i zanimaju se za detalje. Razgovor se obično završava šalama na moj račun i pitanjima na koji način da me nadalje oslovljavaju pa se svi dobro zabavljamo, kaže Mladen.

Za kraj dodaje da mu je žao što u Srbiji ne postoji nijedno udruženje koje neguje stare, ruske plemićke veze.

– Na žalost kod nas u zemlji ne postoji, a znam da postoje porodice koje su direkni potomci ruskog plemstva koje se ovde nastanilo nakon revolucije. Najveći deo odbegle aristokratije otišao je put Amerike, pa tamo postoji i udruženje ruskog plemstva koje se bavi prvenstveno humanitarnim radom i učestvuje u najrazličitijim projektima, te na taj način daje svoj doprinos društvu. Zaista bi bilo lepo kada bi i kod nas postojalo nešto slično jer vremenom u modernom dobu gubimo kontakt sa istorijom i tradicijom, kako Srbije tako i svih onih koji su u njoj pronašli dom, poručuje Mladen.
(Pančevac/RINA)

Vučić za Osmi mart: Poštovane dame,vi ste stub porodice i države!