Bio je sin jedinac, a njegov otac, visoki carski dostojanstvenik Jevtimijan, bio je veoma ugledan i bogat. Njegovi roditelji živeli su hrišćanskim životom, a otac je, prema predanju, jeo samo jedanput dnevno, po zalasku sunca.

Kada je odrastao, Aleksije je bio prinuđen da se oženi, ali je te iste noći ostavio i ženu i roditelje, seo u čamac i došao u grad Edesu u Mesipotamiji, gde je bio poznati lik Isusa, poslat od Hrista caru Avgaru.

Kada se poklonio tom liku, Aleksije se obukao u odelo prosjaka i prosjačkim životom proveo 17 godina u tom gradu, neprestano se moleći Bogu.

Kada se pročuo kao bogougodnik, seo je u lađu da ide u Laodikiju, ali je lađa, zbog jakih vetrova, skrenula sa svog prvobitnog puta i odvezla ga do Rima. Svetitelj je to shvatio kao znak i posetio je kuću svojih roditelja.

Njegovi roditelji nisu prepoznali prosjaka koji je tog dana došao na njihova vrata, ali su mu dozvolili da živi u kolibi u njihovom dvorištu.

Svoj isposnički život Aleksije je nastavio nadomak roditeljske kuće, gde je živeo narednih 17 godina živeći samo na hlebu i vodi.

Vernici kažu da „Čovek Božji“ brine o svim ubogim i nesrećnim ljudima i da danas nije dobro oterati prosjaka sa vrata ili mu odbiti milostinju.

Hrišćani veruju da se tog dana kada je umro u crkvi Svetih apostola, u prisustvu cara, začuo glas koji im je rekao: „Potražite čoveka Božja“.

Ubrzo su otkrili da taj „čovek Božji“ živi u kući Jevtimijanovoj, ali kada su ušli u njegovu kolibu, našli su ga mrtvog.

Prema predanju, lice Svetog Aleksija svetlelo je kao sunce, a iz tela mu je poteklo sveto miro.

Hrišćani veruju da su se dodirom njegovog tela lečili mnogi bolesnici.

Glava Svetog Aleksija nalazi se u Svetoj lavri na Peloponezu.

Sećanje na Svetog Aleksija Rimskog poštuju obe hrišćanske crkve, iako je vremenom postao poznatiji na Istoku.

(Pančevac)