FELJTON: „Jake žene” 60-tih, voz i za servirke i za doktorke nauka (4)
Nikada nije zgodno pisati o sebi u prvom licu, a rođendan valja obeležiti, makar skromno. Jovane Pavloviću, hvala vam na stavu.
Nikada nije zgodno pisati o sebi u prvom licu, a rođendan valja obeležiti, makar skromno. Jovane Pavloviću, hvala vam na stavu.
Trinaesti dan aprila je poseban za sve one koji su nekada radili u „Pančevcu” ili su i sada deo tima koji stvara sadržaje za najstariji živi nedeljnik na Balkanu – tog dana slave rođendan.
Ove 2024. godine „Pančevac” je proslavio 155 godina postojanja, pa su tim povodom Dragan Žujović, direktor, i Siniša Trajković, glavni i odgovorni urednik lista, položili cveće na bistu Jovana Pavlovića, osnivača i prvog urednika pančevačkog nedeljnika.
Mnogo priča bi moglo da se napiše, a brojni tekstovi i jesu napisani, o burnoj prošlosti našeg lista. Jer kada neko dugo traje kao „Pančevac”, od 1869, ideje naviru same od sebe. Jedno od mogućih polazišta je i ono da ljudi kažu da istoriju pišu pobednici, te da ova nauka, dodaju, ne može biti egzaktna. Ipak, postoje i apsolutno činjenična stanja. Jedno od takvih je da je posle Streljačke družine, Srpskog crkvenog pevačkog društva i Gimnazije „Uroš Predić”, „Pančevac” najstarija živa institucija u Pančevu.
Nema dileme da je idejni tvorac, osnivač, vlasnik i prvi urednik „Pančevca” Jovan Pavlović, čija se bista nalazi na ulazu u Narodnu baštu, bio slobodoumni demokrata, koji je zastupao najnaprednije građanske ideje i nije se libio da u vrlo osetljivom trenutku, od 1869, dve godine nakon donošenja Austro-ugarske nagodbe, oštro kritikuje mađarsku vlast, ali istovremeno i despotski režim tročlanog namesništva u Srbiji, konzervativne crkvene velikodostojnike i sve druge što su, prema njegovom mišljenju, stajali na putu sveopšteg napretka.
To mu, naravno, nije opraštano, pa je više puta hapšen i zatvaran. Istorijska činjenica: Jovan Pavlović je u našem gradu, u „Pančevcu”, posadio klicu slobodnog novinarstva, iz koje su kasnije nastajali brojni novi slobodoumni ljudi, baš kao i mediji, poput RTV Pančeva krajem devedesetih, a takvih ima i danas.
Pavlović i svi njemu dostojni u vremenima što su nailazila, pored toga što su insistirali na istinitim informacijama, koje treba i protumačiti, zahtevali su od novinara da na sebe preuzmu i ulogu edukatora. Može se zaključiti da ta prosvetarska uloga medija i novinara podrazumeva i to da svi oni što se „drznu” da napišu ijedan red u novinama ili izgovore ijednu rečenicu na televiziji ili objave ijednu misao na medijskim sajtovima – moraju da preuzmu ličnu odgovornost za to, odnosno da stoje iza iznetog, te da, ako se ispostavi da su u krivu ili da, recimo, šire paniku, u skladu sa zakonima i odgovaraju.
Ako stvari ne stoje tako, to onda nije novinarstvo. U tom slučaju sve oko medija i u njima pretvara se u cirkus, gde se samo menjaju uloge bljuvača vatre i klovnova, žonglera i onih likova koje ispaljuju iz topova. Deficitarni su hodači po žici.
Izvan te šatre: oni sa jasnim stavom. Jovane Pavloviću, hvala vam na stavu.
(Pančevac/Siniša Trajković)