Trinaesti dan aprila je poseban za sve one koji su nekada radili u „Pančevcu” ili su i sada deo tima koji stvara sadržaje za najstariji živi nedeljnik na Balkanu – tog dana slave rođendan.

Ove 2024. godine „Pančevac” je proslavio 155 godina postojanja, pa su tim povodom Dragan Žujović, direktor, i Siniša Trajković, glavni i odgovorni urednik lista, položili cveće na bistu Jovana Pavlovića, osnivača i prvog urednika pančevačkog nedeljnika.

Mnogo priča bi moglo da se napiše, a brojni tekstovi i jesu napisani, o burnoj prošlosti našeg lista. Jer kada neko dugo traje kao „Pančevac”, od 1869, ideje naviru same od sebe. Jedno od mogućih polazišta je i ono da ljudi kažu da istoriju pišu pobednici, te da ova nauka, dodaju, ne može biti egzaktna. Ipak, postoje i apsolutno činjenična stanja. Jedno od takvih je da je posle Streljačke družine, Srpskog crkvenog pevačkog društva i Gimnazije „Uroš Predić”, „Pančevac” najstarija živa institucija u Pančevu.

Nikada nije zgodno pisati o sebi u prvom licu, a rođendan valja obeležiti, makar skromno. Zato, hajde da napravimo kratku belešku, koja se oslanja na različite izvore, te da se tako vratimo istoriji.

Nema dileme da je idejni tvorac, osnivač, vlasnik i prvi urednik „Pančevca” Jovan Pavlović, čija se bista nalazi na ulazu u Narodnu baštu, bio slobodoumni demokrata, koji je zastupao najnaprednije građanske ideje i nije se libio da u vrlo osetljivom trenutku, od 1869, dve godine nakon donošenja Austro-ugarske nagodbe, oštro kritikuje mađarsku vlast, ali istovremeno i despotski režim tročlanog namesništva u Srbiji, konzervativne crkvene velikodostojnike i sve druge što su, prema njegovom mišljenju, stajali na putu sveopšteg napretka.

To mu, naravno, nije opraštano, pa je više puta hapšen i zatvaran. Istorijska činjenica: Jovan Pavlović je u našem gradu, u „Pančevcu”, posadio klicu slobodnog novinarstva, iz koje su kasnije nastajali brojni novi slobodoumni ljudi, baš kao i mediji, poput RTV Pančeva krajem devedesetih, a takvih ima i danas.

Pavlović i svi njemu dostojni u vremenima što su nailazila, pored toga što su insistirali na istinitim informacijama, koje treba i protumačiti, zahtevali su od novinara da na sebe preuzmu i ulogu edukatora. Može se zaključiti da ta prosvetarska uloga medija i novinara podrazumeva i to da svi oni što se „drznu” da napišu ijedan red u novinama ili izgovore ijednu rečenicu na televiziji ili objave ijednu misao na medijskim sajtovima – moraju da preuzmu ličnu odgovornost za to, odnosno da stoje iza iznetog, te da, ako se ispostavi da su u krivu ili da, recimo, šire paniku, u skladu sa zakonima i odgovaraju.

Ako stvari ne stoje tako, to onda nije novinarstvo. U tom slučaju sve oko medija i u njima pretvara se u cirkus, gde se samo menjaju uloge bljuvača vatre i klovnova, žonglera i onih likova koje ispaljuju iz topova. Deficitarni su hodači po žici.

Izvan te šatre: oni sa jasnim stavom. Jovane Pavloviću, hvala vam na stavu.

(Pančevac/Siniša Trajković)