Pred vama je priča o Ivoni Japundži, neizostavnom „šrafu” u medicinskom timu Fudbalskog kluba „Železničar”, ali i požrtvovanoj majci, dobrom drugu, sjajnoj koleginici i master inženjeru tehnologije.

U grad na Tamišu došla je još kao devetogodišnja devojčica. Brzo se snašla i uklopila u novu sredinu. Zavolela je Pančevo, ali je i Pančevo zavolelo nju… Borila se kroz život, uvek je želela više, znala je da može. Napredovala je iz dana u dan, a četrdesetak godina kasnije postala je Pančevka koju zna gotovo svaki sugrađanin. Ili misli da je poznaje jer ju je video na nekom sportskom događaju, u novinama, na nekom portalu…
Pred vama je priča o Ivoni Japundži, neizostavnom „šrafu” u medicinskom timu Fudbalskog kluba „Železničar”, ali i požrtvovanoj majci, dobrom drugu, sjajnoj koleginici i master inženjeru tehnologije.

Ivona je, kao ćerka oficira Jugoslovenske narodne armije, rođena u Zagrebu 21. februara 1977. godine, a zbog očeve prekomande, u Pančevo se doselila kao učenica trećeg razreda osnovne škole.
– Pamtim veselo i raspevano detinjstvo. Po dolasku iz glavnog grada Hrvatske školovanje sam nastavila u OŠ „Vasa Živković”, a potom i u Srednjoj medicinskoj školi „Stevica Jovanović”. Ubrzo, po završetku školovanja, nakon letnjeg rada u nekoliko gradskih kafića, započela sam i odrađivanje pripravničkog staža u Opštoj bolnici Pančevo, na odeljenju Ortopedija – priseća se Ivona svojih profesionalnih početaka.
Nedugo zatim zaposlila se u Zdravstvenom centru „Južni Banat”, u narednim godinama radila je u više gradskih ambulanti, a najviše se zadržala na Internom odeljenju – sve do 2001. U Opštoj bolnici je radila i sve vreme tokom bombardovanja naše zemlje 1999. godine.
– Moja majka je viša medicinska sestra, odavno u penziji, i radila je u Službi hitne medicinske pomoći (SHMP). Gledajući nju i njene kolege i saradnike, zavolela sam poziv u kojem pomažeš ljudima kada im je najteže – dodaje naša sagovornica.

U Dom zdravlja Pančevo, i to u Dečji dispanzer za predškolsku decu, prešla je 2001. godine i tada su počeli da se otvaraju i neki drugi životni putevi.
– Uživala sam u radu s decom i sa divnim kolegama. Upravo iz tog rada s mališanima počeo je i moj put sporta i fudbala. Naime, svi Pančevci znaju za Dečje odmaralište na Divčibarama, u koje odlaze deca predškolskog i školskog uzrasta, kao i nadarena deca, umetnici, takmičari i sportisti. Dom zdravlja Pančevo tokom svih smena šalje svoj tim – medicinsku sestru i lekara. Te 2012. godine na Divčibarama su bila i deca iz FK-a „Mundijal”, s kojim smo imali vrhunsku saradnju. Trećeg dana mog boravka tamo dobila sam užasnu vest – iznenada mi je preminuo otac. Tog leta trener Siniša Radulović, koga sam upoznala na planini, znajući da bi mi svaki prihod dobro došao, pozvao me je da obezbeđujem utakmice za decu u FK-u „Mundijal”.

Već naredne godine, takođe na Divčibarama, kada sam bila s malim džudistima, Siniša me je pozvao da počnem da radim u Fudbalskom klubu „Železničar”, u našem „Želji”. Tada sam upoznala i predsednika Zorana Naunkovića, a naša saradnja traje i danas. Tako se sport pojavio u mom daljem radnom određenju, ali nije samo fudbal u pitanju, jer sam obezbeđivala i Džudo turnir grada Pančeva, kao i utakmice Vaterpolo kluba „Mladost”. Dve sezone sam radila i u FK-u „Dinamo 1945” – slaže Ivona kockice svoje bogate biografije.

Junakinja naše priče je neizostavni deo medicinskog tima Fudbalskog kluba „Železničar”, gotovo da je postala i zaštitni znak ovog popularnog sportskog kolektiva, a obezbeđuje i sve mlađe selekcije popularne „dizelke”. Iako brojne obaveze „melju”, uz oba posla koja obavlja, našla je vremena i da se stručno usavršava. Visoku tehničku školu strukovnih studija u Zrenjaninu upisala je 2014. godine, a osnovne studije je okončala kao studentkinja generacije, sa zvanjem strukovni inženjer tehnologije – inženjer zaštite životne sredine. Upisala je potom i specijalistčke studije, koje je završila s prosekom 9,88. Na poziv škole, po akreditovanju master studija, zaršila je master i dobila zvanje strukovni master inženjer tehnologije.

– U Domu zdravlja sam iz medicinskog prešla u nemedicinski sektor i sada se brinem o zaštiti životne sredine, kao i o medicinskom otpadu koji se svakodnevno generiše u našoj ustanovi. U isto vreme sam i saradnik i pišem tekstove za dečji ekološki časopis „Ekopedija”, koji izdaje Gradska uprava grada Pančeva. Časopis se nije kupovao, već su deca donosila nešto od reciklabilnih sirovina od kuće, čime se podizala sama svest o značaju reciklaže. Učestvujem u edukacijama i pratim rad Udruženja inženjera zaštite životne sredine iz Novog Sada, koje na čelu ima sjajnog stručnjaka i ambicioznog mladog čoveka Igora Jezdimirovića – ne zaboravlja inženjerka Japundža da u svakom trenutku istakne značaj zaštite životne sredine.

Nije lako boriti se i opstati u današnjem vremenu, pronaći svoje mesto pod suncem, graditi karijeru, a istovremeno ostavljati neizbrisiv trag svog delovanja u gradu na Tamišu.
– Moj put i moja najveća podrška jeste moj sin Gojko, koji je od 2004. godine moj vetar u leđa i moja snaga. Danas je uspešan student FTN-a i sjajan mladi čovek. Da bih imala snage fizički, ali i psihički da podnesem sve napore, već sedam godina me trenira najbolji trener u gradu Nenad Maksimović, naš čuveni Maksa, takođe nekadašnji fudbaler, koji i sada rado dođe da pogleda utakmicu kada igramo kod kuće. Vežbam u studiju „Maks boks” i naš moto je: drugačije, pametnije, jače! To je ono što nas kao zajednicu definiše, a Maksa je u svim godinama treniranja bio tu za nas, mene bodrio, gurao napred i menjao majndset. Zaista sam u dobrom treningu, pa se često momci iz kluba interno zezaju da sam jača i spremnija od njih, što ne bih postigla bez mog ne samo trenera već i prijatelja Makse – otkriva Ivona svoje izvore energije.

Pored brojnih obaveza, nađe se i malo slobodnog vremena, koje naša sagovornica uglavnom provodi u prirodi, ali i na reci. Obilazi planine u Srbiji, vozi kajak na Tamišu, obožava konje i jahanje, ali i da putuje. Kad god „Železničar” ima „rupu” u prvenstvenom rasporedu, iskoristi priliku da obiđe neku od država u okruženju.

– Tokom skoro decenije u sportu upoznala sam zaista mnogo sjajnih i uspešnih ljudi. Od trenera, najduže sam sarađivala s Draganom Aničićem, koji mi je i danas veliki prijatelj, a čast mi je bila da učim o fudbalu i o ljudima i od Tomislava Sivića, Predraga Rogana i Aleksandra Stevanovića. Trenutno u „Želji” imam fantastičnu ekipu s kojom radim. Tu su Miloš Cvetanović, Kristijan Malečkar i Marko Petrović. Momci su sjajni, imam veliku pomoć od njih i zaista smo najbolja ekipa. Mnogo vremena provodimo zajedno, pogotovo na pripremama, gde pomažemo momcima da se spreme za prvenstvo i tada se baš puno radi. To su po dva treninga dnevno, a između je vreme posvećeno oporavku i brizi oko igrača. Miloš nas sve jako uspešno koordiniše i momci su sigurni pod njegovim budnim okom i tretmanom, a gde ima potrebe, prati njihovu dijagnostiku i vodi tok oporavka igrača. On je stručan i vrunski fizioterapeut s međunarodnim iskustvom i radom u velikim klubovima. Srećni smo što je uz nas – ponosna je Ivona na svoj tim u „Želji”.

Bogatu biografiju iza sebe ima Ivona Japundža, preturila je mnogo toga preko glave, bilo je lepih, ali i onih drugih trenutaka. Fudbal i „Železničar” su postali posao, ljubav i strast.
– Ekipa „Železničara” je skup dobrih, vaspitanih i zaista divnih mladića, u čiji uspeh, što pojedinačno, što kolektivno, ne sumnjam uopšte i nadam se da će nam se želja da ostemo u Superligi i ostvariti. Tokom dugogodišnje karijere bilo je i manje lepih stvari, a ono što je najteže, jesu povrede igrača. Najteža povreda je bila povreda Peđe Sikimića, koji je nakon direktnog udarca pao ničice bez svesti s krvarenjem iz svih šupljina na licu. Srećom utrčali smo, pružili pomoć, obezbedili život i transportovali ga u Opštu bolnicu Pančevo. Peđa je sutradan operisan u Beogradu i uspešno se oporavio. U večnom sećanju će mi ostati i događaj iz Novog Pazara, gde sam pred početak utakmice ukazala prvu pomoć navijaču domaćeg kluba kojem je pozlilo. Bila sam najbliža, videla da ljudi usplahireno mašu ka meni. Uzela sam svoju torbu i s terena otrčala na tribinu da ukažem pomoć. Pred početak utakmice kolega mi je zahvalio, a ceo stadion je ustao i minutima aplaudirao i skandirao – to su momenti koji ostavljaju bez daha i u kojima se suze ne zaustavljaju.

Mnogo lepih reči podrške i zahvalnosti sam potom i u narednim danima dobijala od stanovnika Novog Pazara i od njihovih navijača, uz poziv da im budem počasni gost. Ipak, moj najlepši momenat u sportu jeste ulazak „Železničara” u Superligu, mada nismo imali vremena ni da predahnemo, jer smo imali pauzu od nedelju dana do odlaska na letnje pripreme – ne skrivajući emocije, priča junakinja naše priče.

U vreme kada je ona počinjala nije bilo žena u sportu, pogotovo u fudbalu, ali se u prethodnim godinama trend malo promenio, pa je sve više dama na terenu. Iako ima prebogato iskustvo iza sebe, Ivona ne misli da stane.
– Moji planovi i želje najpre su u vezi s Fudbalskim klubom „Železničar”. Da izborimo opstanak u eliti i da svi zajedno proslavimo. Lični planovi se odnose na dalje usavršavanje, ali i na neke druge nemedicinske delatnosti i poslove koje obavljam. Sport je moja ljubav i mogu da kažem da sam posle decenije „na travi” postala zavisna od utakmica i rada u sportu – jasno završava priču Ivona.

(Pančevac/Aleksandar Živković)

SPEKTAKL: Pogledajte, Kahvić zatresao mrežu: FK Železničar – FK Inđija 1:O