Naš odvažni i plemeniti sugrađanin Dušan Milojkov putuje svojim biciklom od Brisela do Moskve, čime želi da skrene pažnju na talentovanu decu iz Regionalnog centra „Mihajlo Pupin“.

Drugu etapu svog putešestvija startovao je iz prelepog drevnog Briža i vozio je 128 kilometara do Vlisingena u Holandiji.

– Od ranog jutra celo nebo bilo je tamno. Videlo se da će biti kiše, eh, da mi je sunca danas, pomislih. Nije bilo pitanje da li ću da odustanem od vožnje, jer i kada je kiša počela da pada rešio sam da nastavim putovanje, zato što nisam od onih koji čekaju da kiša prestane da pada. Život treba aktivno da se živi i kada pada kiša ili sneg. Zа većinu ljudi život je kao ružno vreme: stanu i čekaju da prođe. Bez obzira što sunce nije obasjavalo jutro, a kasnije ni ceo dan moju ljubav prema Belgiji podgrejavali su tmurni oblaci i terali me da do kraja dana stignem blizu holandske granice – priča Dušan.

Do te zemlje vetrenjača stigao je biciklističkim stazama.

– Cela Belgija njima je povezana i tako poručuje koliko vodi računa o zdravlju svojih ljudi. Vozeći se stazama znao sam da ću se i u tu zemlju zaljubiti. Dolaskom u Ostende naišao sam na park koji je ime dobio u čast kralja Lepolda Drugog. Misli o tom monarhu, kao i o svakom drugom vladaocu, ubrzo sam odbacio, jer su mi se više dopadali lepi prizore koje nudi park. Šetajući naišao sam na ono što volim, na obalu velike vode, a onda sam seo na bicikl i nastavio da se vozim pored Severnog mora. Vožnja obalom baš mi je prijala. Taj ugođaj prekinuo mi je spomenik na koji sam naišao, a podignut je Lepoldu Drugom u čast. Da sam živeo u vreme njegove vladavine siguran sam da ne bih hteo da ga sretnem, jer za vreme njegove vladavine činjena su masovna ubistva i genocid nad lokalnim stanovništvom u Kongu. Eksploatacija gume i slonovače u Kongu se zasnivala na prinudnom radu što je kao posledicu imalo smrt deset miliona Kongoanaca. Leopold II je bio čovek koji je anektirao slobodnu državu Kongo nazvavši je Belgijski Kongo. Belgijanci kažu da nije bio popularan kralj među svojim podanicima, pa kada nije bio svojim zemljacima što bi bio popularan onda meni, čoveku koji ne voli nasilje, ali koji voli i ceni umetnost umetnika koji se bave skulpturama – priča Milojkov.

U nastavku putovanja ka belgijskim gradovima Maldegemu i Eklu kiša je počela da pada.

– Bez obzira na to, video sam sve lepote divne zemlje i zato je nemoguće ne zavoleti ih, a to se može samo ako je čovek slobodan. Kada pišem o Belgiji pominjem da me ona asocira na nasilje i neslobodu. Belgija je učestvovala u osnivanju NATO-a, avioni NATO-a bacali su bombe na Srbiju uništavajući infrastrukturu i ubijajući ljude. U kraljevini Belgiji, zemlji piva, čuvene belgijske čokolade i Štrumpfova živeli su mnogi poznati ljudi, ali ne mogu da ne pomenem Adolfa Saxsa koji je zaslužan za izum saksofona. Zato ću negde u današnjem danu naći restoran gde se sluša saksofon, naručiću jedno od hiljadu belgijskih piva i uživaću u muzici. Tako sam seo u jedan restoran sa dobrom muzikom i poručio pivo. U restoranu je bilo mnogo ljudi, i ono što sam primetio bilo je da su i Belgijanci pivopije. Bilo mi je čudno što su skoro svi imali različite čaše na stolovima u kojima je pivo. Kada je konobar doneo moju porudžbinu čaša koju je stavio na sto bila je skroz drugačija od ostalih. Sedeći za stolom izvadio sam dnevnik i u njega zapisao: ja sam samo putnik kroz vreme i ovaj belgijski prostor i kilometri koje sam dovde prešao, kao i oni koje ću tek preći mi znače, ali mnogo manje će mi značiti kada se vratim sa puta u Pančevo i kada budem otišao u Regionalni centar za talente „Mihajlo Pupin“, da u centru pričam deci o svom putu u njihovu čast – navodi Dušan.

Kada je krenuo, naišao je na raskrsnicu i na prečac doneo odluku da na tom mestu napustim Belgiju i uđem u Holandiju.

– Zato nisam išao u Antvepen, već sam pošao u Vlisingen. Kiša je negde oko podne prestala da pada, ali je počeo da duva toliko jak vetar da bicikl nisam mogao da vozim brže od detak kiometara na sat. Bočni udari vetra toliko su me mučili da sam u više navrata mogao da padnem sa bicikla. Da bih do Vlisingena stigao trebalo je brodom da pređem na drugu stranu Severnog mora pa sam se u luci Breskens ukrcao na feribot. Talasi na moru su bili toliko veliki pa sam mislio kako brod uopšte neće da isplovi. Međutim kapetan je doneo odluku da krene ka pučini. Kada se brod približio luci video sam velike nasipe koji štite grad od mora, jer Vlissingen je kao i cela Holandija ispod nivoa mora – priča ovaj Pančevac.

Čim sam se iskrcao pošao je u centar grada.

– Bilo je vreme da nešto pojedem. U jednoj ulici naišao sam na restoran Balkanija. Na vratima me je dočekao vlasnik restorana rekavši mi, brate upadaj. Čovek se zove Alladin, on je Albanac poreklom iz Prizrena, i dok je njegova supruga spremala roštilj pozvao je Martinović Dobrašina, koji je rođen u Novoj Varoši i čitavog života igrao je fudbal, koji igra i danas. Dobrašin mnogo voli fudbal i takmičenja, zato je i uspeo u toj utakmici života, jer je pravi sportista. Odselio se iz Srbije u Holandiju u kojoj se i oženio i dobio dvoje dece, sina i ćerku. Iako su rođeni u Holandiji njegova deca vole Srbiju i rado odlaze u rodno mesto svoga oca. Majka dece je srpskog porekla i rođena je u Holandiji, ali bez obzira deca vole da odu i u Kraljevo. Dobrašin je dok smo pili piće pozvao Nedeljka Zečevića, koji živi u Vlissingenu trideset godina, i u Holandiju je došao iz Bosanskog Broda. Tako smo u društvu vlasnika Aladina pričali o raznim dogodovštinama, nimalo o polici, jer politka je svu trojicu oterala iz Srbije i ovde su složni. Ispričali su mi kako se sve nacije iz bivše Jugoslavije ovde druže i da mržnja ne postoji. Svi su spremni jedni drugima da pomognu i uvek su raspoloženi za druženje – konstatuje Milojkov.

Posle ručka, koji mi vlasnik Balkanije Aladin nije naplatio, i divnog druženja Dušan je trebalo da pronađe hotel u kojem bi prenoćio.

– Naravno, Nedeljko kada je to čuo ponudio mi je da budem njegov gost. Pored toga što mi je prijao smeštaj još više mi je prijalo poverenje Nedeljka Zečevića. Ništa manje nije mi prijao ni ručak u restoranu „Balkanija“, koji me je nakratko vratio na Balkan. Ručak je bio savršen, čak sam bio počašćen čašicom šljivovice, koja je dodatno, pored ćevapa i ostalog priloga sa roštlja, podgrejala osećaj da sam negde na balkanskom pouostrvu. Moj zaključak današnjeg dana u Vlissingenu bio je: i kod pčela je tako-nema života bez zajednice – poručuje Dušan, pre nego što je nastavio ka Nemačkoj, Švedskoj i nadalje.

(Pančevac/J. Filipović)

Dušan Milojkov krenuo na biciklu iz Brisela ka Moskvi u ostvarenje humane misije

MILOJKOV BICIKLOM SPAJA BRISEL I MOSKVU