Naš odvažni i plemeniti sugrađanin Dušan Milojkov putuje svojim biciklom od Brisela do Moskve, čime želi da skrene pažnju na talentovanu decu iz Regionalnog centra „Mihajlo Pupin“.

Tokom svog putešestvija već je prešao ineteresnentne i lepe predele u Belgiji, Holandiji, Nemačkoj, odakle je prešao trajektom u Švedsku, iz koje uprkos svim poteškoćama hrabro stigao do Norveške.

Bez obzira na razne izazove, poput kiše, vetra, jakog sunca, on usput doživljava i nezaboravne trenutke srećući brojne dobronamerne ljude, koje mu na razne načine pomažu do ostvarenja cilja.

A ovako je, prema Dušanovim opažanjima, izgledao 14. dan njegove rute od Brisela ka Moskvi, u momentu kada iz Švedske prelazi u Norvešku.

– Novi je dan. Vreme se pokvarilo. Jutro je bilo hladno i obećalo je kišu. Bez obzira na to imao sam i tokom ovog dana jasnu ideju – ući u Norvršku. Kiša i hladnoća u tome nisu mogli da me spreče. Niko nije mogao da me spreči. Na tom putu trebao sam da vozim kroz Overby, Stromstad, Skjeberg, Sarpsborg… Mnogo mi se žurilo, baš mnogo, da bih što više kilometara prevezo dok kiša ne počne da pada. Nadao sam se da me neće iznenaditi tokom prvog sata vožnje – kaže Miljkov.

U vožnju je krenuo polako, a onda je počeo da vozi sve brže i brže.

– Za dva sata okretanja pedala trebao sam da stignem do granice Švedske i Norveške. Kiša mi je nekako sve vreme bila za vratom i nije prošlo mnogo kada je počela da pada. Svejedno, nisam smanjivao brzinu, jer Norveška me je zvala.
Radostan što idem prema Oslu nisam trebao da tražim najkraći put koji ide prema tom gradu, jer sam se nalazio više u unutrašnjosti Norveške, inače, najkraći put do Osla je put pored mora, ali ja sam vozio dužim. Da sam vozio pored mora svakako se ne bih naudisao mora zbog kišnog dana. Vozio sam ćutke i izjavljivao ljubav svom svojom dušom prirodi. Iako je padala kiša lepota prirode terala me je da stajem, da bih izdignutom glavom nad guvernalom, pod naletom jata novih misli nastavljao dalje, nastojeći da misli u sledećoj pauzi obučem u reči, u skladu sa taktom okretanja pedeala. Sve ono o čemu sam razmišljao, zapravo, te misli u taktu okretanja točkova negde duboko u meni odjekivale su kao udarac u veliki bubanj. Osećao sam se oslobođen svega lošeg što doživljavam na ulicama u Srbiji, počev od loših vozača dok vozim bicikl, dok gledam pušače koji bacaju opuške svuda oko sebe, ljude koji pljuju ulicama, političare u medijima koji lažu sve više… Zbog toga me je, što u Norveškoj svega navedenog i nenavedenog nema obuzelo prijatno osećanje. Zato su mi sati prolazili brzo – priča Dule.

Kada je prešao granicu, na kojoj naravno nije bilo kontrolnog punta, poput onih na prelazima iz Srbije u Mađarsku i obratno, .

– Odmah sam video kako je Norveška bogata, a nekada je bila siromašna zemlja. Njeni žitelji su se nekada bavili ribolovom i moreplovstvom, i onda im se posrećilo pa su nešto više pre pola veka našli crno uzlato. Аli ja u Norvešku nisam došao da gledam nalazšta nafte i da se bogatim na taj način. Došao sam u tu zemlju kао radoznali putnik koji želi da se bogati svim i svačim što su potomcima odlučni Vikinzi ostavili. Vozeći u jednom trenutku pomislio sam kako bih mogao bicikl po Norveškoj da vozim do ponoći, jer noć je još kraća nego u Švedskoj, ali ovaj put zbog kiše to nije bilo moguće. Zbog dugih noći Norvežani u svojoj zemlji mogu da postave pitanje svakom strancu: “Kako ste spavali noćas?” Za one koji se nadju na krajnjem severu Norveške, u Narviku, gradu koji je pobratimljen sa našom Kikindom ne bi bila fraza da dobiju takvo pitanje, posle kojeg bi se odgovor sveo na uobičajeno: “Dobro, hvala na pitanju”. Po današnjem planu trebao sam da stignem u Moss, ali vremenski uslovi taj plan sve vše su narušavali pa sam znao da ću stići samo do Sarpsborga, ali da me je put odveo u Narvik možda bi mi pitanje „kako ste spavali noćas“ postavila neka Kikindjanka ili Kikindjanin. U protekle dve decenije bilo je razmene studenata pa sam siguran da su neki momci ili neke devojke ostali da žive u Narviku, jer, kad se srce pita kilometri se ne broje – priča ovaj Pančevac.

Kada je bilo vreme da nešto pojede zastao je pred jednim supermarketom.

– U njemu je bilo svega i svačega, ali je sve bilo mnogo skupo. Kao skroman čovek uzeo sam minimalnu količinu hrane, i činilo mi se da su me zbog toga neki čudno gledali, jer njihova kolica bila su puna do gore, toliko puna da je po nekome nešto znalo da padne na pod. To me nimalo nije čudilo, jer znam kako živi zapadni svet i da vikendom uglavnom svi idu u šoping centre, a danas je subota, dan za to. Ispred supermarketa je bila prazna klupa, kao za nene poručena, pa sam na nju seo i pola kupljene hrane pojeo. Drugu polovinu ostavio sam da pojedem pre spavanja, ali u tom trenutko nisam znao gde će se to dogoditi. Dok sam jeo gledao sam Norvešku na karti Skandinavskog poluostrva i tu zemlju zamislio sam u obliku lava. Ako bih na taj deo Evrope zaista tako gledao onda bi Norveška predstavljala njegovu glavu i grivu. Grad Halden bio bi na ulazu u čeljusti cara životinja. Sa takvim zamislima, bez obzira nakišu, slikoviti prizori zvali su me u vožnju odličnim putem – navodi ovaj hrabri Pančevac.

Na putu u Sarpsborg bicikl je vozio neverovatno ravnim putevima na kakve u Srbiji nije baš navikao.

– Za moju operisanu kičmu bili su to odlični uslovi za vožnju. U Srbiji se moji diskusi svakodnevno pitaju zašto ih mučim. Svejedno, napravio sam zatim još jednu pauzu. U Sarpsborg sаm stigao u šesnaest časova, а stigao sam zato što sam sledio svoje srce. Kаdа sе sledi svoje srce, život postaje radostan. Tokom svakog dana do danas uvek sam trebao da punim baterije na telefonu i not – buku, pa sam ušao u Mcdonalds, da popijem Coca Colu i da iskorisim tu priliku da napunim baterije. Zato, što je Mcdoladsu radno vreme do jedan iza ponoći na tom mestu nastali su opisi ove i nekoliko predhodnih etapa. U jedan sat iza ponoći morao sam da napustim restran, pa sam zoru dočekao dremajući na klupi ispred izloga obukavši na sebe sve što sam imao. Za kraj današnje kratke etape vraćam priču na pitanje: „kako ste spavali noćas“, jer Norvežani vole da čuju kako je spavao nihov gost, ali generalno nisu posebno zainteresovani za razvoj turizma, jer me je visoka cena hotela primorala da noć provedem na ulici. Visoke cene smanjuju broj turista iz inostranstva, a to doprinosi očuvanju norveške prirode. Ono što sam im kao stranac ostavio bio je novac od dve ture Coca Cole, čije kartonske čaše sam bacio u kontejner za reciklažu – priča Dušan.

(Pančevac/ J. Filipović)

Dušan Milojkov spaja Brisel i Moskvu: U Holandiji pronašao Balkaniju

Dušan Milojkov krenuo na biciklu iz Brisela ka Moskvi u ostvarenje humane misije