Zoran JOvqanović JUS: Jedino je promena stalna i večna

On pazi na izgovorenu reč, a nenametljiv je, prirodan. Stoga, teško je naći veće zadovoljstvo za novinara od razgovora sa Zoranom Jovanovićem Jusom, čuvenim srpskim slikarom, karikaturistom i autorom filmskih plakata, koji je odavno i Pančevac. U takvim slučajevima priča se sama piše.

PANČEVAC: Čega se najradije sećate iz svog detinjstva?

ZORAN JOVANOVIĆ JUS: Sva detinjstva i odrastanja su negde slična i sva različita. Moje je bilo takvo, različito. Odrastao sam u gradu – Gornjem Milanovcu, koji je imao izdavačku kuću s najviše izdanja za decu i omladinu u bivšoj državi: „Dečje novine”. Uvek sam mislio da smo odrastali zajedno, „Dečje novine” i ja. Na početku, redakcija je bila u osnovnoj školi u koju sam išao, u učionici pored moje. Odmah me je privukao taj miris papira i štamparske boje. Posvećenost nekoliko nastavnika, razgovori između njih i s nama decom, zvuk pisaćih mašina, crtanje i ilustrovanje tekstova bili su presudni. To mi je sve izgledalo uzvišeno, specijalno. Od kada se sećam, voleo sam da čitam, a najviše da crtam. I tako je sve počelo. Redakcija je preseljena u novi prostor van škole i to je postalo mesto gde je nas nekoliko učenika provodilo sve slobodno vreme. Učestvovali smo u nečemu što je bilo „važno”. Pravili smo ilustracije, drugi su prekucavali priče, pesme i tekstove, a sve to je stizalo do čitalaca… Pakovali smo i izdanja za škole koje su ih naručivale, lepili adrese. Ličilo mi je to na radnu akciju za izgradnju naše budućnosti. Nizala su se nova izdanja stripova, albumi sa sličicama, izdanja za tinejdžere, knjige… I mi smo rasli. U redakciju su stizala strana izdanja iz istih oblasti i to je bila prilika da se upoznamo sa svetom iz koga su dolazili muzika, moda, filmovi… Sve do punoletstva nismo dobijali novac za naš rad, ali išli smo na izlete ili ekskurzije, što je bilo važnije. Dobijali smo poklone. Tada sam dobio, po mom mišljenju, najvažniju nagradu u životu: nagradu za sto objavljenih crteža u izdanjima „Dečjih novina”. Bila je to drvena kutija, kakvih nije bilo kod nas, puna valerski složenih uljanih boja i četaka. Nikada do tada nisam koristio uljane boje. To me je tek čekalo.

Umetnici zajedno: Kiarostami i JusPrivatna arhiva

• Došlo je vreme za studije..

– Jeste. Položio sam prijemni na Likovnoj akademiji i to je značilo preseljenje u Beograd. Moji roditelji, a posebno moj ujak – profesor matematike, više su voleli da postanem inženjer ili, što da ne, advokat. Ja sam voleo umetnost. Sećam se razgovora sa ocem, koji mi je na kraju rekao: „Nadam se da znaš šta radiš i da ćeš biti srećan”. U toj rečenici sam osetio „suštinu” svega nedosanjanog što su mu rat i životni put razvejali. Uporedo sa studijama, radio sam i dalje za „Dečje novine”. Ilustracije knjiga, naslovne strane… S drugarima Ćirom i Duletom počeo sam da pravim „Džuboks”. Novi „Džuboks”, koji je počeo da izlazi 1974. Kasnije su nam se pridružili Peca Popović i ostali. I tako smo „Dečje novine” i ja postali odrasli. I kako to biva, odrasli kreću svako svojim putem.

Duško Radović iz vizure Zorana JovanovićaPrivatna arhiva

• Opišite nam vaš put.

– Počeo sam da radim za časopise „Duga”, „Zdravo”, „Intervju”… i diplomirao na Likovnoj akademiji, koja je u međuvremenu postala Fakultet likovnih umetnosti. Član ULUS-a postao sam 1978. Godinu dana kasnije dobio sam jugoslovensku nagradu „Pjer” za portretnu karikaturu, a odmah potom i plaketu ULUPUDS-a na Oktobarskom salonu. Onda sam otišao u Francusku da nastavim ono što me je vodilo. A za to vreme „Dečje novine” su pale pod stečaj i nestale, kao i država u kojoj sam odrastao.

• U Parizu, centru svetske umetnosti, proveli ste tri decenije. Kako ste tamo stigli?1

– U Pariz sam otišao pozvan da izlažem. Nisam mislio da sam još spreman za „veliko”. Nisam mislio da ću ostati tamo duže od trideset godina. Ali desilo se. Zahvaljujući onome što sam radio za naše časopise, a što su neki ljudi videli na izložbi, dobio sam ponudu da crtam karikature za „Pari mač”. Tako je sve počelo. Naravno, nije bilo jednostavno. Nisam tamo nikoga poznavao, nisam govorio francuski, ali sam voleo to što radim. I Pariz. Jednom kada radite za „Mač” onda možete i za sve ostale. Bilo je to vreme kada je to što radite i kako to radite bilo dovoljno. Nizali su se, potom, časopisi „Figaro”, „Minut”, „Krapujo”, „Telerama”, „Marijan”… Pariz, tako veliki i tako taman. Lep i luksuzan, klasičan i moderan, opušten i opasan, šaren. Sve boje i ukusi sveta koje imaju glavni gradovi kolonijalnih sila. Imati kolonije je velika nepravda, patnja i otimanje, na šta se neću nikada naviknuti.

Druženje s Klaudijom KardinalePrivatna arhiva

• Slikanje niste „zapostavili”?

– Naravno da nisam. Svih tih godina sam slikao, ali ne u kontinuitetu. Slikanje te traži celog, posvećenog i beskompromisnog. To je nešto vrlo lično. Ja nisam imao pritisak i „moranje” da živim od slikarstva. Nisam morao da se „dopadam” i samo sam želeo da budem svoj, bez obzira na sve. Bilo je potrebno mnogo spretnosti da se pređe iz jedne oblasti u drugu. Morao sam da dođem u fazu da nekako zamrzim ono što sam radio i pređem u „zagrljaj” slikarstva. Nije to bilo lako. Jedno vreme sam imao iznajmljen atelje – kuću u Normandiji, tačnije na ušću Sene u Lamanš, u gradiću Onflor. Tu sam slikao. Tamo je svetlo totalno drugačije, boje su drugačije i stalno se menjaju. More nije uvek plavo, već metalno ili ljubičasto – zbog čestica peska koje nose talasi, a nebo je kao vatra, pa onda teško i odjednom plavo. Nije slučajno da su tamo tradicionalno slikali impresionisti i, specijalno, fovisti. Ja nisam slikao pejzaže, mene je interesovao čovek sa svim svojim unutrašnjim borbama, ali me je to okruženje inspirisalo.

• Kako je izgledao vaš tzv. socijalni život?

– Odlično. Imao sam dvojicu dobrih prijatelja u Onfloru: Buvijea, koji je držao starinarnicu, a njegova žena prodavnicu „najboljih sireva na svetu”, i Davida, koji je imao restoran. S njima sam, kada ne slikam, igrao golf. Bili su to „surovi” mečevi. Ko pobedi, ne plaća ništa, drugi plaća hranu, a poslednji piće. Ta „treća poluvremena” mečeva često su trajala do kasnih sati. A jelo se, pilo i imalo šta. Vina i kalvados, to čarobno piće od jabuke. Kalvados je region gde Normandija izlazi na more, na Lamanš. Tu se dogodilo čuveno iskrcavanje saveznika u Drugom svetskom ratu. Nepregledne peščane plaže sa uzvišenim zelenim obalama i ostacima nemačkih betonskih bunkera, a malo u unutrašnjosti – voćnjaci jabuka. Trebalo je smisliti tako nešto. E, od tih jabuka se pravi, po mom mišljenju, jedno od najprefinjenijih alkoholnih pića na svetu.

• Poznata je i vaša anegdota u vezi s francuskim ribarima…

– Ne znam koliko, ali ću je ispričati. Gledao sam velike plime i oseke koje su donosile i odnosile ribarske brodiće, što me je jako intrigiralo. Na tim šarenim brodićima uvek sam viđao velikog crnog psa. Svi su ih imali. David mi je objasnio da su to specijalni psi koji imaju lepeze između prstiju na šapama i da su odani i odlični plivači. Oni spasavaju ribare ako slučajno upadnu u talase nemirnog mora. Posebno su me privlačili dolasci ribarskih brodića u ranu zoru. Ribari u svojim žutim gumiranim kabanicama koji uz žagor i dovikivanje istovaruju sanduke sa ulovljenom ribom u praskozorje. Imali su i svoju nazovikafanu, gde su se gladni i žedni okrepljivali posle obavljenog posla. E, to mesto me je jako interesovalo. Pitao sam Davida da li bi hteo da jedno jutro odemo tamo. On kao „domorodac” koji kupuje ribu od njih za restoran bio je prava „ulaznica”. Od njega sam saznao da su ribari vrlo podozrivi prema „strancima”. Sem ako nije sve baš tako. Kada si „njihov”, stvari su, ipak, lakše. I tako smo jedno jutro otišli tamo. A unutra buka, žagor, vika, smeh i njihove interne šale. Skidali su kabanice i kačili ih o naslone svojih stolica, dok je vlaga isparavala na prvim zracima sunca koji su sekli prostoriju kroz male prozore. Odmah je stizao kalvados da se „povrate u život”, dok se, sudeći po mirisu, sveža riba već pržila. Primetio sam da ispod svojih kabanica svi nose vunene džempere sa stotinom šara i boja. Toliko me je to kopkalo da sam im u jednom momentu pohvalio džempere i upitao gde ih kupuju i rekao da bih i ja kupio jedan. Odjednom je, kao top, pukla tišina! Svi su se okrenuli prema meni. Baš neprijatna situacija. David me je šutnuo u nogu i nešto im je poluglasno promrmljao: u stilu da nisam odavde, ali da nisam loš. Polako su nastavili kao da se ništa nije dogodilo. A dogodilo se, znam. U povratku sam pitao Davida da mi objasni. Odgovorio mi je da su ribari vrlo sujeverni, da ih je plovidba morem tome naučila, i da im te džempere pletu majke, sestre ili žene, nekada i pletilje, kombinujući boje i šare. Po tim džemperima, kojima more ne može ništa, mogu ih prepoznati. Ili ono što od njih ostane ako se, ne daj bože, utope. Mornari-ribari vole svoj posao i more od kog žive. Dugo sam mislio na to jutro.

• Šta je za vas uspeh?

– Kada razmišljam o životu, porodici, prijateljima, poslu ili onome što me je vodilo kroz život, jednu stvar sa sigurnošću znam: jedino je promena stalna i večna. Deca se rađaju, rastu i postaju ljudi. U to svako od nas ulaže sebe i u tome manje-više uspeva. Onda deca odrastu i odu u svoj život da plove. Porodica, ljubav, osobe „bez kojih ne možemo” služe da nam daju sigurnost i pomognu nam u našoj unutrašnjoj borbi, koja je u suštini samo naša. I svi smo mi radeći na sebi manje-više u nečemu uspeli. Oni psi s lepezama između prstiju će nam to potvrditi.

(Pančevac / Siniša Trajković)

LIKOVNI KAMP Kovačica u znaku dece i umetnosti

KULTURNI CENTAR PANČEVO: Premijera drame „P(j)eščanik“ u okviru pratećeg programa 21. Bijenala umetnosti

BONUS VIDEO