Miki Kršanin o likovnoj koloniji u „Tehnomarketu“: Umesto otpada i propalih kolonija

1 Osmišljena je po zamisli inženjera Mikija Kršanina, vlasnika te kompanije, ali koji ima i nekoliko izložbi slika i skulptura iza sebe, s namerom da spoji industrijski višak s viškom lepote u umetnosti, sa uverenjem da imamo šta u gradu da pokažemo, a i s namerom da ona traje. Okupila je više od dvadeset umetnika, kako profesora Likovne akademije, tako i samoukih slikara.

Zaboravili smo već na vremena kada je Likovna kolonija „Deliblatski pesak” uzburkavala strasti kod pančevačkih kulturnjaka, kako onih svetskih, tako i provincijalaca, sve s prepričavanjem doživljaja, ludorija i duhovitosti sudionika s Miletom Đorđevićem na čelu, kojih je bilo toliko da su po pančevačkim kafanama trajali do ponovnog okupljanja sledećeg leta. Ali pamtila se ona i po slikarskim delima – dobrim, lošijim i sjajnim – koja su visila i po kabinetima komitetlija, a potajno su bogami i kradena za zid iznad kauča. Nažalost, velikom delu njih zatro se trag, dok neka i dalje čame nabacana u Kulturno-prosvetnoj zajednici, da bi u međuvremenu i „objekat” u Deliblatskom pesku, gde se i stvaralo i boemisalo, skoro sasvim propao.

Možda u slavu ove slikarske svetkovine, kako kaže, ali i sa željom da uloži ono što može i da uveri bar Srbiju da Pančevo ima šta da pokaže, posebno kada je slikarsko nasleđe u pitanju, vlasnik kompanije „Tehnomarket” Miroljub Kršanin, mašinski inženjer po struci, koji se izgleda često udobnije oseća u svom slikarskom i vajarskom ateljeu, rešio je da zasnuje novu likovnu koloniju. I iako je ideja bila i da spoji industrijsko okruženje i umetnost, a i da „višak” iz proizvodnje koji završava ili na otpadima ili unedogled u reciklaži ugura u večnost umetnosti, pa je kolonija bila radno nazvana i „Primena industrijskih viškova u konceptualnoj umetnosti”, umetnicima nije nametan okvir stvaranja.

Imamo šta da pokažemo

Od 20. do 24. juna u fabrici aluminijumskih profila „Tehnomarket”, u Skadarskoj 73, stvaralo je više od dvadeset umetnika. Ateljei su im napravljeni u „sobi za treniranje” (po modernom biznis rečniku „training room”), koja nalikuje fakultetskom amfiteatru, ali neki slikari su hteli da osete i miris industrije, pa su odabrali da platna smeste u „show room”, u izložbenu sobu sa više od 300 industrijskih proizvoda.

– Veza industrije i umetnosti, slikarstva ili skulpture, tradicionalna je i proteže se kroz celu istoriju, jer su neki od najvećih slikara bili arhitekte ili inženjeri. A i na našoj koloniji je bio jedan arhitekta po obrazovanju – Stojan Milanov, koji je po mom sudu jedan od značajnijih evropskih slikara danas – objašnjava Miki Kršanin u razgovoru za „Pančevac” jedan od razloga za to što je poželeo da dovede umetnike u porodičnu firmu.

Ali pošto je među dvadeset umetnika bilo samo troje iz Pančeva, i ova kolonije je, kako i tradicija nalaže, za početak pomalo ustalasala skoro zamrlu kulturnjačku čaršiju, te je logično pitanje bilo i ko je pravio selekciju.

– Neka to ostane mala tajna. Nikada selekciju ne pravi sam organizator, nego bar mali umetnički savet na čijem čelu je selektor. Naravno da organizator ima veliki uticaj, da ne bežim od odgovornosti.

• Da li ste tako probudili i nezadovoljstvo, pa i sujetu kod nekih umetnika u Pančevu?

– Pančevo ima veliki broj slikara, umetnika uopšte, i u odnosu na broj stanovnika smo verovatno u samom vrhu u Srbiji. Zato je veoma delikatno koga ćete pozvati na likovnu koloniju a da ostale ne povredite, zato što bi mogli da pretpostave da o njihovom umetničkom dometu imate niži sud. Ali ne možete pozvati sve zbog ograničenja broja učesnika. Odluka je bila i da za prvi put pozovemo umetnike iz raznih delova zemlje, računajući tu i Republiku Srpsku i Crnu Goru.

A osnovni kriterijum je bio njihov umetnički opus – da li su stvarno značajni u domenu svog umetničkog opredeljenja i među širom publikom. Imali smo i dvoje-troje profesora s Likovne akademije, a s druge strane i samouke slikare. Jedna od naših najboljih samoukih slikarki je i Pančevka Jelena Badnjevac Ristić. Iz Pančeva smo pozvali i Emila Sferu, koji slika lagano, opušteno, veselo, prenoseći svoj pozitivni karakter na platna, koji ima svoj umetnički izraz i čije vreme tek dolazi. Bio je tu i Vasa Dolovački, koji je sigurno u grupi od dva-tri najveća živa slikara u Srbiji. Čast nam je bila i zato što je na koloniji učestvovao i Dragan Martinović, naš legendarni profesor i slikar iz Sremske Mitrovice. Svi koji su pozvani su se i odazvali. Naravno da mi je žao što nismo mogli da pozovemo više ljudi iz pančevačke likovne zajednice. Međutim, ova kolonija će živeti i dalje i možda ćemo idući put više akcentirati lokalne stvaraoce. Ali smo ponosni zbog toga što je ova prva kolonija već bila veoma zapažena u likovnoj zajednici u Srbiji.

Pančevački slikar Emil Sfera na koloniji u „Tehnomarketu“Pančevac / Milan Šupica

• Pored toga što ste im prezentovali šta imamo kada je slikarsko nasleđe u pitanju, hteli ste da i oni zavole Pančevo. Ali mnogi i koji žive u Pančevu ne vole ga. Treba li ga voleti?

– Zaboravljamo širu sliku zato što nas pritiskaju svakodnevni komunalni problemi koje imaju svi gradovi u svetu. Danas i Njujork više liče na deponiju smeća nego na onaj Njujork koji mi zamišljamo. Oni koji putuju, to znaju. Zato goste ne treba gušiti problemima koje i sami imaju, kao što su parking ili otpad. Mada Pančevo jeste prljavo, za šta smo sami najzaslužniji. Pored obezbeđivanja dobrih uslova za rad, nastojali smo zato da gostima pokažemo najbolje što imamo. Zakupili smo katamaran i za plovidbu Dunavom do Bele stene, posetili smo Narodni muzej, Uspensku crkvu… Upoznali smo ih s noćnim boemskim životom u Pančevu, priredili im večeru u najstarijoj živoj kafani „Evropi”…

„Otpad” za večnost

A i Miki Kršanin, začetnik kompanije „Tehnomarket”, koja aluminijumske profile distribuira i ugrađuje u 44 zemlje po celom svetu, nije bio samo domaćin, već i učesnik likovne kolonije. Od kada je penzioner, najzad je dobio tako potrebno i vreme i otklon da bi se više posvetio umetnosti. Počeo je da slika još sedamdesetih godina, ali zbog one čuvene rečenice u mnogim porodicama: „Nećeš valjda da mi budeš slikar”, morao je da ode među inženjere. A možda potpuno novi svet izraza otvorio mu se početkom ovog milenijuma, kada su iz „viškova”, pa i propalih aluminijumskih profila počeli da izrastaju novi oblici – skulpture.

– Živimo u vremenu velike priče o ekologiji, o zaštiti životne sredine generalno. I mi u našoj kompaniji imamo industrijske viškove koji su, zahvaljujući tome što se bavimo aluminijumom, ipak u potpunosti reciklabilni. Ali sam ipak spontano došao na ideju da bi od tih viškova mogli da se naprave umetnički artefakti koji bi dobili trajnu upotrebnu vrednost.

To je bilo jako dobro prihvaćeno u našoj umetničkoj – slikarskoj i skulptorskoj zajednici. I pošto svaki ozbiljan grad mora da ima bar jednu likovnu koloniju, onda sam poželeo da je ima i Pančevo. Doduše, mi smo imali prestižnu Likovnu koloniju „Deliblatski pesak”, koja je zbog dugogodišnje nebrige o objektu i zbog personalnih promena već izvesno vreme u blagoj krizi, koja će, nadam se, proći. Ali da bi vratila stari sjaj, trebalo bi uložiti značajnija sredstva i nametnuti ljude koji imaju entuzijazma. Zbog toga smo i ja i moje kolege ovde u firmi poželeli da pokažemo nešto vezano i za naš grad i za stvari kojima se bavimo, s obzirom na to da na neki način već imamo etablirano ime u likovnoj zajednici Srbije. I na moje veliko zadovoljstvo, svi ljudi koji smo pozvali su i prihvatili da učestvuju na našoj koloniji – ne bez oduševljenja priča nam Miki.

A bilo je tu još mnogo priča – i o inspiraciji iz mitologije i prirode, i o tome kako se iz oblika industrijskog viška pomalja skulptura, ko ne voli „samouke slikare”, zašto ne prodaje svoja dela… Ali o tome drugom prilikom, sigurno pre nego što dočekamo još jednu koloniju u „Tehnomarketu” iduće godine – drugu po redu.

(Pančevac /Nevena Simendić)

Na poziv Kršanina 20 umetnika stvara u fabrici

UMETNIČKA DELA PANČEVCA MIROLJUBA KRŠANINA Industrijski viškovi kao inspiracija i sirovina