„Otišao sam u prodavnicu, tražio 200 grama šunke, radnik za delikatesom mi je isekao ‘slučajno’ 350 grama i pitao me ‘da li može'“, priča je jednog Beograđanina koji se nedavno zatekao u neprijatnoj situaciji. I verovatno priča svakog, barem jednom. Hteo je da kaže „da“ iz neprijatnosti, mislio je samo na „ne“, jer je poneo tačnu sumu novca, i taman kad je krenuo da izusti, radnik mu je uzvratio blago molećivim pogledom ,,a šta ću ja sa tim?“.

– Mislim se, a šta ću ja kad nemam pare to da platim? – piše nam Beograđanin koji je svoju priču podelio za Telegraf Biznis. Prvi put, drugi put, al’ već svaki sledeći put da se opusti ruka nije baš slučajnost, a poteškoća da kažemo „ne“ prilikom pojedinih situacija u prodavnicama košta nas nepotrebnih troškova i u najmanju ruku, živaca. Da li je u pitanju trik kojim se vode u trgovinama, ili se jednostavno zalomi, ovakve situacije čest su povod neprijatnosti.

Dok ima onih kojima je lako da na ove situacije kažu „ne“, drugi se pak sažale, pa onda salamom hrane kućne ljubimce.

Ova priča bila je dovoljan povod da među kolegama podstaknemo temu ,,šta vas to najviše nervira u prodavnici, a neprijatno vam je da kažete ‘ne'“. Donosimo vam najzanimljivije odgovore.

Kruševac: Kad se zadržiš, a ništa ne kupiš
Jedna koleginica iz Kruševca priča nam da joj je često glupo kada se zadrži u butiku, a ništa ne kupi pa mora da se pravda prodavcu/čici koja joj uputi „zmijski“ pogled jer joj troši vreme:

„Da pogledamo još negde, pa će da se vratimo“, čest je odgovor naposletku.

Radi na mašini, ali ne zna da seče
Druga koleginica „bije bitku“ sa radnicom na delikatesu koja ne zna da seče robu.

– Kaže, ona ne radi na mesari, pa neće uopšte da seče, da ne pokvari nešto (meso sa kostima, komadi veći od lonca). Šta tu ima da se pokvari?! Dvaput je bilo po njenom, ulazi u raspravu, bezobrazna i uporna, treći put sam odlučila da kažem (spremno već neko vreme): ako nećete da sečete, neću da kupim kod vas – priča nam.

Foto:printscreen/YTprintscreen/YT

Ima i nas hrabrih
„Nemam problem ni da vratim ni da primetim nešto ni da kažem, naročito u mesari“, poručuje nam treća koleginica i nastavlja:

“ Mislim da me zato mesari i vole, tačno znam šta hoću, kako hoću i koliko, nikad me ne muljaju… Tu sam svoj na svome“.

Ipak ni ona nije imuna na sve, pa tako i nju nerviraju pojedine stvari.

– Užasno me nerviraju dve stvari kad uđem u neku prodavnicu drugog karaktera tipa kozmetike, odeće ili obuće, što ne znam da kažem „oladi“. Kad me prate kao da ću da ukradem nešto, što ih ne oteram nego i ja osećam neki sram, dok se tako šunjaju iza mene, kao i da sam pošla da ukradem, pa sve držim distancu od robe sa rukama u vazduhu.

I drugo kad mi ponude nešto od dve varijante koje je daleko skuplja, što ne odbrusim da je to „bezobrazno skupo i da mi uvaljuju“, nego se nađem u neprijatnoj situaciji da moram da nađem neki izgovor zašto je drugi proizvod kao bolji izbor za mene, iako je oboma jasno da je cena u tom slučaju presudna.
Nemaju ono što tražiš, ali ne odustaju!
Jedan kolega pak podseća da ga izluđuje kada nemaju ono što traži, ali uporno nastavljaju da ga ubeđuju da kupi nešto drugo.

Ili pak ono:

– Evo imamo i deset sunđera za 100 dinara, mnogo bi značilo da ih uzmete, imamo takmičenje… – uz obavezno treptanje očima i tome slično, poručuje kolega.

(Telegraf Biznis)