NAŠ GOST: Vajanje sudbine umetnika i inženjera

U životu je sve moralo kako je moralo biti, ili ipak onako kako smo hteli. I Miroljub Kršanin je jedan od onih koji su kao mladi želeli da se bave umetnošću, ali je zbog one preke rečenice u skoro svakoj familiji: „Nećeš valjda da mi budeš slikar?!” otišao da studira za inženjera. Ipak, „dobar sin” je svoju kreativnost proturao kasnije u aluminijumskim konstrukcijama, radeći kao mašinski inženjer u „Utva aluminijumu”.

Možda je sudbina i ovoj fabrici, kao i ostalima u to vreme u Srbiji, bila zapisana – da propadne, ali je Miki rešio da je izbegne, pa je s bratom Draganom 1990. godine osnovao privatnu firmu „Tehnomarket”.

Miroljub KršaninOvo je priča o volji i petlji da ostvariš svoje snove. Jer ime Miroljuba Kršanina u poslednje vreme ćete čuti više u vezi sa umetnošću, posebno od kada kao penzioner manje aktivno učestvuje u poslovima svoje „kompanije”, kako voli da je zove. Poslednja vest je bila da su dve njegove skulpture izložene na godišnjoj izložbi vajarske sekcije Udruženja likovnih umetnika Srbije, koja je otvorena u četvrtak, 25. jula, u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu.

Mikijev „Slon sa zelenim očima” u „Cvijeti Zuzorić”Foto: Paviljon "Cvijeta Zuzorić"

Slikao je Miki sve vreme, od sedamdesetih, kako sam kaže u razgovoru za „Pančevac”. I tako je s godinama na zidovima bilo sve manje mesta i za njegova dela, ali i za dela drugih slikara, koje je pomagao tako što im je ugrađivao vrata i prozore, dok su mu oni davali ono što su imali. A onda je početkom dvehiljaditih naišla opet ta „sudbina”.

– Odlučili smo tada da uvezemo fabriku iz zapadne Evrope, u vreme kada su ih svi u Srbiji prodavali. Proizvodila je profile na veoma jakim presama u kojima bi aluminijum, ako se neki deo alata dobro ne zatvori, utisnut u testastom stanju prosto eksplodirao, praveći školjkaste trodimenzionalne oblike koji su sami po sebi imali neku lepotu. Tada sam počeo da razmišljam o obradi tih formi u nešto što će imati jasnu priču, jasan oblik. Ali u početku su ta moja dela bila gluposti i tek s vremenom su dobijala smisao. A u poslednjih sedam-osam godina, kada sam se već pripremao za penziju, imao sam i više slobodnog vremena koje skulptura traži. Slici možete da se vratite i posle sedam dana, a kod skulpture, ako vas inspiracija ne dovede do kraja, već sutra je vidite drugačije, a kamoli posle sedam dana.

• Povezanost industrije i umetnosti nije tako retka na Zapadu. Kako je vi vidite – kao međusobnu inspiraciju, ispomoć?

– Veza industrije i umetnosti je tradicionalna i proteže se kroz celu istoriju. Neki od najvećih slikara bili su arhitekte ili inženjeri. U međuvremenu smo stigli i do patnje planete zbog ekoloških, energetskih problema, pa sam, pošto dolazim iz sfere proizvodnje, želeo da u svom umetničkom radu akcentiram i taj aspekt. A pošto je Pančevo objektivno grad, između ostalog, aluminijuma, lično sam fokusiran na obradu ovog materijala u umetnosti.

• Niste baš u skladu sa slikom, a možda ni s realnošću naših „privatnika”, kako god ih zvali, jer profit ne voli „bacanje” para na tamo neku životnu sredinu.

– Zaljubljenik sam u prirodu još od malih nogu. A svedok sam, kao i svi drugi, njene svakodnevne degradacije. Svi mi smo deo jednog sistema, što primećuje svaka iole razumna osoba, ali svako reaguje na svoj način. Neko kaže: baš me briga, to neka drugi očisti, dok drugi kaže: daj da nešto uradim. Mene je moj inženjerski pristup uvek navodio na to da razmišljam o tome kako mogu da doprinesem iz aspekta mog mikrosveta. I onda se sve to objedinilo s ljubavlju prema umetnosti i sa direktnim kontaktom s materijalima kojima se bavim u skulpturi.

Zidovi i u firmi i kod kuće puni slikaFoto: Panečvac / N. S.

• Odavno slikate, ali da li ste ipak konačno u skulpturi pronašli vezu između industrijskih oblika kojima ste se celog života bavili i želje da se umetnički izrazite? I gde se osećate bolje – u skulpturalnom izrazu ili u slikarstvu?

– Moguće je da se bolje osećam u skulpturalnom izrazu i zbog toga što sam se celog života kroz inženjersku praksu bavio oblicima, proizvodnjom oblika, materijalnih predmeta, kako god oni izgledali ili se zvali. Bez obzira na to što su materijali u „Tehnomarketu” u potpunosti reciklabilni, jer se naknadno liju u brave, šarke ili nešto slično, oni će ponovo jednog dana, pre ili kasnije, ići u otpad. Zato mi je osnovna ideja bila da napravim umetnički artefakt koji bi imao trajnu vrednost. To je možda i najbitnija razlika u odnosu na druge koji se u umetnosti bave recikliranim materijalima, jer u mojim skulpturama ti ostaci dobijaju trajnu vrednost, pričaju svoju priču. Pored toga, opominju nas na to da pazimo šta radimo jer industrijski otpad ili višak završava u ponovnom prljanju ili recikliranju. Ovako, kao nova trajna vrednost, oni šire lepotu umesto ružne slike o ekološkom zagađenju, stvaraju lep doživljaj koji razveseljava ljude.

• Da li vas ti ostaci, „viškovi”, već svojim prvobitnim oblikom vode u određenom pravcu, a koliko je konačno delo ipak nastalo u odustajanju od prvobitne slučajne forme?

– Najveći broj skulptora i slikara pokušava da bude što heterogeniji u umetničkom izrazu, ako ništa drugo, da bi nešto novo probali, eksperimentisali. A kod mene je ulogu igralo to što sam u svojoj profesiji bio jako udaljen od životinja, biljaka, živog sveta… Mi proizvodimo predmete koji su u suštini mrtva priroda iz nečega što je takođe mrtva priroda. Valjda sam zato počeo da u skulpturama odražavam živa bića. Isprva je to bilo nesvesno. S druge strane, bitna mi je sfera duhovnosti koja ne postoji u ortogonu realnosti proizvodnje. Ona doduše postoji u dizajnu proizvoda, ali nedostaje metafizička duhovnost. Ne postoji duhovna veza s tradicijom, legendama, bajkama… Zato dobar deo umetničke inspiracije vučem iz mitologije. Događa mi se da me neki oblik ili priča jednostavno pozovu. U nekom odbačenom proizvodu koji nije prošao tehničku kontrolu uočim neku formu, a onda u mašti tada ispliva nešto šta bi od toga moglo da nastane, neki lik, oblik, stvoren u nataloženoj duhovnosti svih pročitanih knjiga, priča, Starog zaveta, svih viđenih slika, proživljavanja… To je kvantum koji živi u nama i traži da se ispolji i čini da kroz taj oblik izrazite ono posebno – ono što samo vi vidite.

• Iako su skulpture od aluminijuma, čini mi se da je „kolorit” svedeniji na vašim slikama, da ste eruptivniji u skulpturama, pa i opušteniji…

– Kod mene je kolorit sveden zato što sam ceo život proveo baveći se stvarima koje su strogo definisane, gde se krećemo u okviru određenih normi, propisa, standarda. Zato nije čudno da posle trideset godina podsvesno tražite strogo definisan kolorit i kompoziciju. Dešavalo se često da se na poslovnim sastancima s projektantima ista priča ponavlja po sto puta, ali zbog pristojnosti nisam govorio: daj, reci mi suštinu u dve reči. I zato su možda moje slike izraz te moje želje da se nešto kaže kratko i jasno. Slika je dvodimenzionalna. Kod nje ispred sebe imate platno i boje i vi ste ti koji definišu ton-kartu. A skulptura vas pozove. Ona je trodimenzionalna, razigrana… Ima svoje senke, valere…

Foto-galerija: Skulpture i slike Miroljuba Kršanina na izložbi iz aprila u pančevačkoj Gradskoj biblioteci

• O tome kako ste prihvaćeni i kao umetnik, govori i to što su na nedavnoj koloniji koju ste organizovali u „Tehnomarketu” bila i tri profesora s likovne akademije. Ali kakav je uglavnom odnos akademaca prema naturščicima?

– Naša akademija, kao i većina akademija zapadnoevropskog tipa, promoviše sumanutu ideju da umetnički izraz mora odmah da se traži. Uveliko se zapostavlja zanatska komponenta, a samim tim i valorizacija toga šta je dobra slika ili skulptura. To je prepušteno subjektivnom razmišljanju ili samog umetnika ili čak i nakupaca, ljudi koji peru novac, sportista fudbalera, pevača…

Jeste bolno pitanje kako akademski slikari gledaju na ostale, pogotovu na neke amatere. Nekoliko puta sam u Pančevu naišao na vrlo oštar đon kao amater, čak i od nekih slikara koji po mom mišljenju nemaju neku vrednost. Koji su zalutali u slikarstvo jer su ih tata i mama naterali da se time bave, a koji nikada nisu našli svoj umetnički izraz. I to nije samo moje mišljenje. Zato im i jeste bitna samo ta diploma. A s druge strane, imate mnogo slikara koji nisu akademski proizvodi, koji su savladali zanat, ali imaju i talenat da nađu sopstveni izraz.

• Ne prodajete svoja umetnička dela, ali šta da rade ljudi koji bi poželeli da ih imaju?

– Puno skulptura i slika sam poklonio. Nijednu nisam prodao zato što je u njih uložen veliki deo intime. Duboko se vežete za svaku sliku koju radite. Ali zato žena preti da će me izbaciti iz kuće, a u firmi mi kažu da će me iseliti ako sa slikama zauzmem još neku prostoriju. Razmišljao sam da ih poklonim gradu, ako ih neko želi. Nažalost, svi znamo da ne postoji ni minimum uslova za čuvanje ni postojećih vrednih slika i drugih umetničkih dela u našem muzeju. Ali možda će ipak završiti u nekoj galeriji ili će negde biti izložene. Možda ću ih razdeliti – bar deo. Da budu na bilo koji način upotrebljene, na primer i na nekoj prodajnoj izložbi u humanitarne ili društveno odgovorne svrhe. Ali ih na tržištu prodavati neću.

(Pančevac / Nevena Simendić)

NAŠ GOST, MILENKO PRVAČKI: Niko ne može da mi uzme Pančevo!