Rasle su porcije mesa. Miljei su krasili sve više televizora po dnevnim sobama. Na kredit smo kupovali fiće, onda stojadine. Punili smo regale sa sve više gaća i majica. Sanalazili smo se od pedesetih do devedesetih godina prošlog veka kroz neprestane preokrete, reforme i stabilizacije. Ali neki su jeli kupus, a drugi meso.

„Novootvorena knjižara „Kulture“ u novogradnji u ulici Ž. Zrenjanina svojom uređenošću i snabdevenošću odmah po otvaranju privukla je ljubitelje knjiga“ – potpis u „Pančevcu“ iz 1959. godine kada je otvorena čuvenja „Prosvetina“ knjižara

„Zaokret u ekonomskoj politici“ – 1955, privredna reforma – godine 1964, reforma prema ZUR-u, iliti Zakonu o udruženom radu tokom sedamdesetih godina prošlog veka, uz neprestanu odanost „samoupravljanju“. Tikva je na kraju pukla tokom osamdesetih godina sa bonovima za benzin, „par-nepar“ sistemom ograničenja vožnje automobilima, stečajima, nestašicama ulja, kafe, praška… Reč „stabilizacija“ je tada postala mantra političara, kojom su dosledno dokazivali odanost „socijalizmu“, istovremeno dosledno trpajući pare na svoje račune. Zato je mantra „običnog naroda“ sve vreme morala biti – „snađi se“. Da li smo onda stvarno živeli bolje u „staroj Jugi“? Prelistavajući stranice „Pančevca“ od 1954. pa sve do „konačnog zaokreta“ 1990. godine, i autor ovih redova postavlja ovo pitanje iako sa ponosom nosi etiketu „jugonostalgičara“.

Kako su se menjali ekonomski kursevi, proglašavali su se i otpadnici i neprijatelji režima, pa su i novinari uzmicali. I dok se do polovine šezdesetih mogu čak i napabirčiti živopisniji napisi o trudbeničkima mukama, od tada pa do polovine osamdesetih, „Pančevac“ će, uz povremene ispade, uglavnom ličiti na bilten sa komunističkih komiteta.

Fića – auto „nižeg ranga“

Na stranicama novina nema storija o tome da se već od pedesetih počelo znati ko šta vozi i u socijalizmu. Fiće su bile za trudbenike, dok su „diše“ i članovi komiteta vozili bar „tristaće“. Jedini tekst u kojem je i „Pančevac primetio da se socijalne razlike dobrano vide i u tom periodu posvećenosti običnom radniku verovatno je onaj pod naslovom „Fića – član porodice“ od 1. jula 1967. godine. Nepotpisani autor je u crtici – pre bi se reklo kozeriji, stao u odbranu jednoga Pančevca koga su komšije napale što troši njihovu zajedničku vodu na pranje svog omanjeg ljubimca sa dvoja vrata, pošto im nisu zasmetali vlasnici jedne „škode“ i jednog „renoa“, zaključujući na kraju da se i po tome dobro zna koji je automobil „višeg ranga“.

Radio je bio veliki zgoditak sredinom ’50-tih godina prošlog veka – „Pančevac“, 14. oktobar 1956. godine

Ali, proklamovala se i borba da se i trudbenicima dopusti da se bar približe višoj ligi. Sugeriše se tako u „Pančevcu“ od decembra 1962, prilikom objavljivanja isplatnih lista iz privrednih organizacija, da bi trebalo poraditi na tome da se razlike smanje. Najgore plate, oko 12 i po hiljada, tada su imali radnici mlinova, „Tekstilane“, Fabrike obuće „Pančevo“ i Fabrike nameštaja „Gaj“. Nešto bolje, sa platama od 12 do 16 hiljada, stajali su „Tesla“, GIP, „Trudbenik“ i „Panonija“. Više mesa na tanjiru sebi su mogli da priušte sa platama od oko 13 do 16 hiljada uposlenici Staklare i „Milana Premasunca“ a u „viši rang“ su se mogli ubrojati „Utva“, „Trgocentar“ (kasnije „Trgoprodukt“) i PTT-a sa zaradama od 20 do 23, Pravi srećnici su bili radnici ATP-a i Poslovnog udruženja za mehanizaciju i hemizaciju poljoprivrede koji su u kovertama kući nosili od 25 do 28 hiljada dinara. Tek kasnije će na njivama južno od grada niknuti hemijske fabrike.

Naslovi iz „Pančevca“ tokom ’50-tih godina prošlog veka koji svedoče o tome kako se borilo za standard „radnog čoveka“

Odakle ti pare!

Valjda da bi utešili one koji do „višeg ranga“ nisu uspeli da stignu, počelo se ispitivati i poreklo imovine. Posebno je u tom smislu zabavan i poučan tekst „Pod lupom imovina“ iz oktobra 1962, kada je u dvorištu Narodnog odbora (sadašnjem dvorištu Narodnog muzeja) vlast uzaptila šest automobila osumnjičenih za nezakonito bogaćenje. Autor D. P. u nadahnuću piše da se u njihovim porodicama sigurno vode „razgovori nesvakidašnji“. „Upomoć se poziva tašta sa mirazom, prijatelj sa pozajmicom, advokat sa pragagrafima i dugi spisak svedoka“. A sumnjivci su, čuda li, bili dva stakloresca, opančar, tehničar, poslovođa trgovinske radnje… I svašta su sebi pokupovali, od televizora, auta, do klavira, neplaćanjem poreza, špekulacijama i nalaženjem „rupa“ u zakonu… Komisija za ispitivanje porekla imovine, kako napisa D. P, imala je jednostavan posao – samo je uporedila prihode i rashode, a mi se danas mučimo koju tehnologiju sa slične rabote da smislimo.

Ipak, dve godine kasnije biće pohvaljena „134 pančevačka milionera“ koji su na kraju 1964. prijavili da su zaradili više od 1.200.000 dinara. A na spisku nisu, kako stoji u tekstu, bili ni lekari, ni inženjeri, ni umetnici, već građevinski i mašinski tehničar, krojač, elektromonter – koji su svoje prihode uvaćeali „vanrednim radom“.

Sa „studentskom“ na more

Decenijama je i omladina dok se još školovala, bar u familijama koje nisu bile u „višem rangu“ morala i sama da zarađuje za džeparac i odlazak na more.

– Kad smo bili klinci, dok sam živeo na Kotežu I, upadali smo na otpad od Vodovoda u Ulici oslobođenja, gde su bacali svoj krš, i skupljali alternatore. Popravljali smo ih a onda prodavali. Nismo krali, to nikome nije trebalo. Skupljali smo i puževe kod Crkve svete Ane – seća se Miroslav Rokvić Roksa, rođen 1959. godine.

Bane Nikolić, koji je od Rokse mlađi dve godine, na pitanje kako se snalazio, odgovara najpre da je radio, a ne da se „snalazio“.

– Prvi moj posao preko Studentske bilo je čupanje metlica na kukuruzu koje su se skidale da bi se plod razvio. Angažovao nas je PIK Tamiš i tu smo lepe pare zarađivali. Posle sam nosio i džakove u „Semenu“, ali one manje od 20 do 25 kila. jer nisam bio baš razbacan. Tovarili smo ih na kamion. A i tu je bila dobra para – priseća se Bane.

Da je „studentska“ tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka bila jedini način da se zaradi bar za more, svedoči i Alisa Ćosić, rođena 1968.

– Radila sam mesec dana kao sekretarica u „Azotari“ jer sam već u srednjoj školi naučila da kucam na slepo. Prodavala sam i za Novu godinu i Osmi mart razne figurice i korpice koje smo sami pravili. Tada nas klince inspekcija nije jurila – priča Alisa.

Naslovi iz „Pančevca“ tokom ’70-tih godina prošlog veka o napretku potrošačkog društva, ali i povećanju standarda i velikim krizama

Od krize do krize

Period od 1955. do 1965, doba „zaokreta“, trebalo je da posle ekonomskog kraha 1954, do kojeg je dovela megalomanija investicionog ulaganja u velike fabrike bez ikakve računice, bar nahrani stanovništvo koje je sve više siromašilo. Tito je tada poručio u Zvorniku „socijalizam ne znači samo imati velike i moderne fabrike“, već je neophodno „našim radnim ljudima“ obezbediti „bolje uslove života“. Narodni odbor Sreza zdušno je sprovodio ove reči u delo, pa je sve do sredine 60-tih glavu lupao oko toga kako obezbediti žiteljima Pančeva što bolji život. Krajem 1955. skovali su plan da 1960. godine lična potrošnja poraste za skoro 50 odsto. To se imalo ostvariti povećanim zapošljavanjem i boljom snabdevenošću trgovina, kako bi i trudbenici sada uživali kupujući radio-aparate, televizore, frižidere, motocikle i automobile, začine, južno voće… Ali, sudeći po napisima u „Pančevcu“ sve do kraja šezdesetih godina u Pančevu skoro nikada neće biti dovoljno hleba, mleka, mesa, ogreva i voća i povrća. Sijaset tekstova su svake godine novine posvećivale „zimnici“, koja je i danas na ovim prostorima neizostavni deo života „običnog čoveka“. A jeli smo i manje od jugoslovenskog proseka, iako bi u to teško poverovao današnji Pančevac. Tako smo 1960. prosečno pojeli 127 kg povrća a deficitarni su bili i grašak, boranija, pasulj i crni luk. Danas u eri proterivanja hleba iz zdrave ishrane sigurno ne bi 130 kg hleba po glavi stanovnika godišnje bilo malo, ali to je tada bilo ispod jugoslovenskog proseka, a ni „oko 42 litre mleka koliko svake godine stoji na raspolaganju svakom Pančevcu nije dovoljno“. Ispodporčena je bila i potrošnja od 23,5 kg mesa. Očigledno smo se ipak počeli više mastiti tokom sledećih godina jer je već 1961. vršačka klanica „Graničar“ obezbedila pakete mesa za zaimnicu težine i do 67 kilograma, u kojima su bili suvo meso i slanina, mast, čvarci i meso za pihtije. Radnje su se polako punile robom i iz inostranstva.

Ali – sve je to treblo i platiti. Već 1962. pojaviće se termin „stabilizacija tržišta“. Govorilo se i tada kako komunalna preduzeća propadaju jer se malim cenama kupuje socijalni mir. Ipak, bilo je tu i „sukoba na levici“, pa se standard pokušavao zaštititi kontrolom cena brašna, hleba, masti, mesa, ulja i mleka, ali i berbersko-frizerskih i krojačkih usluga i ogreva. Kapitalizam u socijalističkom ruhu je ipak pobedio sa „privrednm reformom“ 1965. Zacrtani pravac je trebalo braniti, pa u avgustu te godine „Pančevac“ pridikuje: „U sprovođenju privrednih reformi niko nije toliko naivan da veruje da će sve ići glatko“. Sve veći broj nezaposlenih postaće „radne rezerve“. Na Birou za zapošljavanje 1967, bilo je 3.700, a broj „neuposlenih“ će se do 1976. popeti i na 7.500. Ugasile su se i sijalice. Ali ko se nadao da ćemo sa restrikcijama struje živeti u svim krizama koje će uslediti. I dok bi nas u mraku 1967. ostavljali po pet sati, uspećemo mi da dostignemo i mnogo dužu satnicu osamdesetih. U reklamama „Trgocentra“ televizor je 1965. koštao 134.000, a samo godinu i po dana kasnije 200.000 dinara.

Ali i uzletelo se. Na krakto. Niko se više nije sećao čekanja u redu za hleb u Pančevu, letovalo se bar uz salamu i paradajz, pili su se „kokta“ i „jupi“ za Novu godinu, 29. novembar i rođendane. „Prve mere za zaštitu standarda“ ipak će nam se vratiti već sredinom sedamdesetih. Klizićemo nezaustavljivo u grotlo gluposti i neznanja, korupcije i krađe. Bar trećina Pančeva je novu 1980. dočekala u mraku jer elektro-sistem nije izdržao snežnu oluju. Izmislićemo tada „stabilizaciju“. Koliko je ova reč bila prazna i budalasta, svedoči i citat sa Sedme sednice SK Srbije, koji je „Pančevac“ preneo u februaru 1980: „Raspoređivanje čistog dohotka i raspodela ličnih dohodaka po prirodi stvari spadaju u temelje našeg sistema privređivanja. Tu je prelomna tačka na kojoj živi ili ne živi sistem dohotka, na kojoj se on razlikuje od drugih i drugačijih sistema.“

– Ulje, prašak i kafu nam je slao stric iz Bosne. Tamo ih je bilo. A ovde, samo ako naiđeš kada stigne u prodavnicu ili ako nekog poznaješ ko tu radi. Naglo smo osiromašili u porodici iako je otac bio inženjer u „Azotari“ jer mama nije radila. More sam poslednji put videla 1979, sve dok nisam počela da radim – priča nam Alisa.

Naslovi iz „Pančevca“ tokom ’80-tih godina prošlog veka – svedoci početka propasti

„Pančevac“ je tada čak pisao da nam teško pada „povremena nestašica“ jer smo navikli na „izvoljevanje“. Ipak, sredinom osamdesetih novinari će dići najzad glas. Upozoravali su, a činilo se i da ih narod podržava. Ređaće se naslovi „Rafinerija negativno poslovala“, „Azotara u gubitku zbog gasa i struje“, „Isključenja pred vratima“, „Ručak od 100 dinara nedostupan za mnoge“, „Skupo je i umreti“, „Druga runda stabilizacije“, „Stanarine 14 puta skuplje“, „I učitelji prete štrajkom“, „Štrajkuju Utvini vazduhoplovci“…

Ali nije vredelo. Pobediće neke druge sile. Ono što se nije promenilo je da smo izdresirani na život od krize do krize, sa međuvremenom koje skoro da ne postoji.

(Pančevac / Nevena Simendić)

FELJTON: Sasvim obična istorija Pančeva (1)

FELJTON: Kako smo rasli i dorasli – Od krajcarice do gejmera

FELJTON: Kako smo se školovali i da li smo se iškolovali

FELJTON: Kako smo letovali od garaža do hotela

FELJTON: Šta smo i kako slavili – šta smo želeli i dočekali