FELJTON: Žene – ogledalo socijalističkog društva

Socijalizam nam je u nasleđe ostavio, bez obzira na sve napore, ženu raspolućenu između porodice i društvenog života, ali i „afežeovke”, „raspuštenice” i „pevaljke”. Poželjno je bilo i divljenje prema majci, požrtvovanoj supruzi i radnicama tekstilana, učiteljicama, spremačicama. Bilo – ili i ostalo?

Bile su najpre skojevke, revolucionari i borci, i rame uz rame s muškarcima su se izborile za slobodu. Postajale su potom društvenopolitički radnici, članovi organa upravljanja, radni čovek, aktivisti, delegati… Stigle su i do samoupravljača i sastavnih delova sistema opštenarodne odbrane… Bili su to zacrtani likovi žene i na stranicama „Pančevca” od pedesetih do kraja osamdesetih godina prošlog veka, u taktu sa zaključcima komiteta, odbora, aktiva, konferencija… Iza slapova reči ponekad bi se pomolio i pravi život većine žena u „društvu ravnopravnih” – od rada u tri smene u tekstilnim fabrikama za bedne plate, bežanja na bolovanja, žongliranja između uloga domaćice, majke, supruge i zaposlene žene, preko kontrola rađanja putem kiretaža, poniženosti zbog dece rođene van braka, siromaštva „samohranih” majki, do napada novinara na „pevaljke” bez sluha i glasa koje radnom narodu ne daju da spavaju, kao da ne postoje i „pevači” koji nemaju ni sluha ni glasa. Razvedene žene su i tada bile „raspuštenice”. A sa „Afeže” godinama, pa i danas, posprdno će se nazivati svaki skup, pa i od dve žene, čije reči ne gode osetljivim ušima mnogih muškaraca, pa i žena.

Skromne, tihe i nasmejane

I dalje su početkom pedesetih godina poželjni likovi žena i u „Pančevcu” bile skojevke i borci iz Narodnooslobodilačkog rata. Bar pripadnici srednje generacije pamte da su nekada čuli za Olgu Petrov ili Maru Mandić, ali ni oni pojma nemaju ko su bile Lidija Aldan, ili, na primer, Marija Fučekmanci, Elza Zadravec i Magda Sulaver, pa čak i sestra Brace Petrova, Jelisaveta, koja je zajedno s njim poginula u Topoli 2. marta 1942. Posle toga „borkinje” su postajale društvene radnice, predsednice društava prijatelja dece, odbora Crvenog krsta, konferencija žena… Ljudi su se divili „primernim omladinkama”, oduševljavali se na defileima za Dan mladosti u glavnoj pančevačkoj ulici pionirkama u plavim suknjicama… Isticale su se tekstilne radnice koje su život ostavile izvlačeći konce s kalemova u tekstilanama, učiteljice s neizmernom ljubavlju prema deci… Našla se tu i poneka spremačica, tetkica u sportskom klubu… Ali sve će ih povezivati skoro uvek jedna osobina – „skromnost”, a najčešće i divan osmeh i tiha narav.

Tako je Dunji Jovanović, kojoj je u junu 1961. pripala čast da diže sletsku zastavu, pored toga što je bila dobar sportista, gimnastičarka s medaljama sa prvenstva Srbije i odlična učenica Gimnazije, u opis pridodato da je i „skromna i primerna omladinka”. „Tetka Milena”, koja je zbog svoje posvećenosti fudbalerima iz Sportskog društva „Partizan” dospela i na stranice „Pančevca”, u junu 1962. je opisana kao žena „sa licem koje uvek razvlači u osmeh”. „Učiteljica Koviljka”, kandidat za poslanika 1965, bila je „izuzetna ljudska priroda po skromnosti”. „Jedna od najboljih”, kako i glasi naslov teksta iz juna 1967. godine, 45-godišnja Jovanka Orza, spremačica u Stambenom preduzeću, bila je prezadovoljna svojom platom, iako je poželela da joj kupe bar mantil i gumene rukavice. Učenica Slavica Novkov, prvak u fizici na republičkom takmičenju 1973, bila je naravno „krhka, skromna, uvek nasmejana”. Učiteljica u penziji i dugogodišnji društvenopolitički radnik Katarina Kajka Bucu u tekstu iz 1974. izazivala je divljenje svojom „izvanrednom skromnošću” i asketizmom. Te iste godine za „primer upornosti” je proglašena frizerka Branislava Domazet, najmlađi član Zanatske komore Vojvodine, „tiha i skromna”. Nastavnica Marija Živanov, dobitnica republičke nagrade „25. maj” za prosvetu 1987. Godine, bila je, a šta drugo, „krhka, tihog glasa, blistavog iskrenog osmeha”, dok je Jadranka Jovanović, učenica iz Dolova koja je iste godine pobrala brdo nagrada iz ruskog jezika, dodatno pohvaljena jer je „tiha i nenametljiva”. Uz divljenje Terezi Lazić, radnici laboratorije u bolnici, s kojom je tada „Pančevac” napravio razgovor na kraju radnog veka, istaknuto je da „nije volela aplauze”. I kao da su se i same žene čudile zašto su bitne, i same će isticati da je njihov „radni put sasvim običan”, poput nastavnice srpskohrvatskog Gordane Dimić. Tek krajem osamdesetih stranice će početi da osvajaju i one glasne. Jednu od njih, dostojnu celog teksta, svoju direktorku Veru Kažić radnici „muške” fabrike „Petrohemije” odmila su zvali „mama”. Bila je to „čelična ledi” Pančeva.

Kondukterka „njet”

U neradne dane u „socijalističkoj Jugoslaviji” nije spadao Međunarodni dan žena – Osmi mart, ali se dostojno morao obeležiti i na naslovnim stranama „Pančevca”. Tako je, naravno, iz muškog pera propraćen ovaj praznik 1960. godine, sve uz fotografiju tekstilne radnice. Dve godine kasnije i „on” je, pošto je morao o svemu imati svoje mišljenje, rekao: „Da bi se učešće žena u privrednom i društveno-političkom životu uopšte još više osjetilo, dužnost je čitave zajednice da pomogne ženi kao majci i posebno da joj olakša ulogu koju ona danas ima u domaćinstvu”. Reči druga Tita odmah su pretočene u „smernice” SSRN-a za proslavu te godine, koja je začinjena referatima o „društvenoj brizi o deci”, otvaranju „dečjih boravilišta”, servisa, davanju kvalifikacija nekvalifikovanim ženama, zapošljavanju „tamo gde im odgovara”.

Decenijama tipični naslovi o ženama u „PančevcuˮFoto: Pančevac

A izgleda da im je najviše odgovaralo da rade po vasceli dan u tekstilanama, gde su bile najmanje plate. Zabašurila se izgleda i odluka Saveznog izvršnog veća iz 1956. da se ima ukinuti noćni rad žena. Dmitar Gligorov, tehnički rukovodilac „Trudbenika”, bar nije lagao kada je tada, upitan šta o tome misli, rekao da bi tako tekstilna industrija ostala bez dovoljno sirovina. I pet godina kasnije „Trudbenik” će održavati rad žena u tri smene. U tekstu pod naslovom „Trenutak sadašnjosti u ’Trudbeniku’” radnica Nada Dušković 1963. se žalila da joj je teško da provede noć na nogama jer je sutradan kao ženu čekaju deca i poslovi u domaćinstvu. Anka Ećimović će priznati da je umor savlada između tri i četiri časa ujutru. U igri mačke i miša žene bi pred sedmicu u kojoj je trebalo da rade noću petkom i subotom opsedale fabričku ambulantu da bi pobegle na bolovanje, pa je noću često ostajalo da radi samo pola smene.

I dok su žene bile dostatne da rade noću u tkačnicama, kao razlog da se na neka druga radna mesta ne primaju upravo je istican rad u trećoj smeni. „Pančevac” 24. januara 1965. u tekstu „Da li su žene dobri kondukteri” prenosi „žestoku raspravu” između direktora Zavoda za zapošljavanje i direktora ATP-a, koji je rekao da nisu više „raspoloženi” da zapošljavaju žene kao konduktere pošto taj posao zahteva i rad noću, pa je veliki broj bolovanja, a u autobusima u kojima rade žene ima i veliki broj „švercera” jer žene nisu u stanju da se suprotstave nasrtljivim putnicima. Ali nisu bile problem samo „kondukterke”, jer konkursne komisije bez zadrške tada nisu uzimale u obzir samo žalbe drugarica, čak i za službenička nameštenja. U privredi je 1962. godine radilo samo 29 odsto žena. Ni deceniju kasnije neće se u stvarnosti napredovati. U tekstu „Žena teže do radnog mesta” od 26. oktobra 1974. godine „Pančevac” navodi da se preduzeća „već na konkursu opredeljuju za muškarce nezavisno od kvalifikacije – čak i u računovodstvu, pravnoj službi ili trgovini”, možda zato jer ih „razdiru” razne brige: o deci, pa i razni „sentimentalni problemi”. Među 3.555 nezaposlenih bile su 2.283 žene, ili 65 odsto. I možda će žene do kraja osamdesetih postajati sve glasnije i manje „skromne”, ali će i 1987. na evidenciji SIZ-a za zapošljavanje biti 70 odsto žena. Zato im je uvek ostajao stalni posao domaćice.

Foto: Pančevac

Foto: Pančevac

Foto: Pančevac

Foto: Pančevac

Foto: Pančevac

Foto: Pančevac

Foto: Pančevac

Foto: Pančevac

Foto: Pančevac

Foto: Pančevac

Foto: Pančevac

Foto: Pančevac

Foto: Pančevac

Foto: Pančevac

„Spremačica” i „spremač”

Graditelji svetle budućnosti su pedesetih godina naivno, a i malo suludo, planirali da žene oslobode bremena svih kućnih poslova razvojem restorana društvene ishrane i raznoraznih servisa. Ali će i šezdesetih godina konstatovati da su naša domaćinstva i dalje zaostala, pa su smislili još jedan dekret. U tekstu „Zaposlena žena i njeni problemi” od 11. novembra 1961. promovisana je nova ideja Komisije za rad žena u SSRN – predmet „domaćinstvo” za učenike osnovnih škola „kako bi omladina dobila osnovna znanja iz ekonomike domaćinstva i izmenila zastarela gledanja i odnose na podelu rada u domaćinstvu”. Ali da je glava tikva tvrda, svedoči naša sagovornica Alisa Ćosić, koja je „domaćinstvo” izučavala u „Zmaj Jovinoj” školi krajem sedamdesetih godina.

– Svake druge nedelje smo imale „praksu” iz „domaćinstva”. Sve devojčice su nešto „kuvale”, a gost je uvek bio neki dečak. Kada sam se pobunila i pitala nastavnicu zašto i oni ne kuvaju, odgovorila mi je da nema kapaciteta u kabinetu. Nije me ubedila, pa sam joj rekla da bismo mogli da se menjamo na svaku drugu nedelju, a ona me je optužila da se stalno zbog nečega bunim. Diskriminacija je postojala i između devojčica, zato što su mikserom mogle da mute samo one koje su se njoj sviđale, jer tada to nije bila sprava koja je postojala u svakoj kući. Druge su prale stolove – priča Alisa.

Neki su ipak i tada shvatali da je stvar u glavama. U tekstu „Zašto smo za prosvećivanje žena” Desa Romić, članica Komiteta, napisala je još 1956. da se kod žena „ne radi samo o prosvećivanju u onom prosvetiteljskom smislu: da je pismena i da joj je dostupna škola. Prosvećivanje je u odnosu na ženu njezino podizanje kao čoveka, svuda i u svakoj oblasti gde se ispoljava čovek, a gde se upravo zapaža da žena nije na nivou čoveka muškarca”.

Na fotografijama Osmi mart kroz godine

U međuvremenu, izmoreni gomilama smernica, planova, dekreta, praznih‚ reči, zaboravili smo zašto postoji i Osmi mart. „Pančevac” će u tekstu „Pokloni su sve skuplji a trpeza bogatija” iz 1968. priznati da se taj dan pretvorio u poklanjanje cveća i darova. Opštinska konferencija za društveni položaj i aktivnost žena u Pančevu će povodom Dana žena 1980. čak preporučiti da se „ženska pitanja” više ne izdvajaju kao posebna. Posebne su izgleda ostale samo „svečane akademije” kao 1985, kada će se ženama u slavu u Domu JNA čitati referat, pevati i recitovati, dok su i na pumpama „Naftagasa” „drugarice vozači” dobijale karanfile. Ali kao slutnja toga da će i muškarci i žene uskoro otići dođavola deluje čestitka „Pančevca” za Osmi mart 1987. godine sa slikom majke i deteta, „večitom inspiracijom umetnika, simbolom rađanja, opstanka, trajanja”, jer, kako napisa nepoznati autor, „ona i ono” ostaju „večiti znak nade i vere u sutra”.

Sve to vreme žene su i dalje suvereno vladale na spiskovima nezaposlenih i dosledno dobijale manje plate na istim radnim mestima. Istine radi, treba reći i da su se neke stvari izmenile. I muškarci znaju danas da se pohvale da i usisaju kuću, a da ponekad spreme i redovan ručak, a ne samo svoj specijalitet. Ali glava je glava. Većina muškog sveta će i dalje zapeniti, kao da im se identitet ruši, kada se pomene ženski rod za neka zanimanja. Odgovora na pitanje zašto onda nije rogobatno reći „spremačica” i „sekretarica”, „domaćica”, pa i „učiteljica”, nema. „Spremač” i ne postoji u rečniku, „sekretar” valjda važi i za onoga i za onu iz nekog ministarstva, a „domaćin” i nije zanimanje, nego status. Iza reči se često krije život.

(Pančevac / Nevena Simendić)

FELJTON: Standard Pančevaca u doba socijalizma

FELJTON: Šta smo i kako slavili – šta smo želeli i dočekali

FELJTON: Kako smo letovali od garaža do hotela

FELJTON: Kako smo se školovali i da li smo se iškolovali

FELJTON: Kako smo rasli i dorasli – Od krajcarice do gejmera

FELJTON: Sasvim obična istorija Pančeva (1)