Sanjali su da nadvise tornjeve crkava, da izbrišu prošlost „marijaterezijanskog” grada, da „kulama” menjaju prizemljuše „tipičnog ravničarskog grada”, da još davno grade „Pančevo na Tamišu”, da se šire do Beograda, da zidaju vodotornjeve usred centra Pančeva… Srećom, za mnogo toga nisu imali dovoljno para.

„Kada se danas prošeta ulicama, istina da još uvek dominiraju ravničarske prizemne kuće, ali se javljaju i nove sa modernim fasadama, koje sve više menjaju izgled 800 godina starog Pančeva”, a „nova zgrada Sreske skupštine, devetospratnica na uglu ulica Nikole Tesle i Lenjinove, sedmospratnica u ulici Branka Radičevića, kao i zgrada vodotornja, koja će se podići iduće godine, doprineće da ni crkve ni tornjevi, koji su nekada dominirali svim vojvođanskim gradovima pa i Pančevom, izgube na prevlasti” – tako su, kako piše „Pančevac” 8. februara 1964, novi geometri naših duša hteli da zbrišu sve njima nepoznato, ubeđeni da su vlasni i dovoljno pametni da urezuju istoriju u „dušu ovog grada”. Delom su i uspeli. Deo centra grada već je bio nestao 1961. godine zbog izgradnje „opštine” – zgrade koja će biti proglašena za prvu „lepoticu”. Kasnije će ih biti još dve.

Davne 1718. na na uglu Žitne (danas Žarka Fogaraša) i Gospodske (danas Ulice vojvode Petra Bojovića) podignut je magacin soli radi dopremanja „belog zlata“ lađama iz Lipova u Rumuniji. A onda je u prvoj polovini šezdesetih godina prošlog veka na tom mestu podignuta zgrada sa sedam ulaza visine od 5 do 7 spratova, srećnici koji su se useljavali u tada moderne stanove bili su uglavnom radnici „Azotare“. I šljakeri, a i tehničari, pa i direktori kojima su uglavnom pripadali stanovi sa tri sobe.

Lako obećana visina

Srećom, nisu imali para da na uglu ulica Žarka Zrenjanina i JNA (danas Radomira Putnika) već iduće, 1965. godine započnu izgradnju vodotornja od 14 spratova na mestu jedne od graničarskih kuća, u kojoj su se sve do devedesetih godina prodavale boza i tulumbe u čuvenom „Pelivanu”. U neboderu od stakla i aluminijuma, koji su projektovali arhitekte Bogdan Gađanski i Stanko Borovinšek, pored rezervoara od 12.000 kubika vode, trebalo je da budu smešteni i Radnički dom, dvorana s rotacionom binom, biblioteka sa oko 50.000 knjiga, tri manje dvorane za sastanke, dok bi na najvišem spratu bio kafe-restoran.

Umesto „graničarske kuće” neboder od 14 spratova od betona i aluminijuma.
Planirani izgled ugla ulica Žarka Zrenjanina i Radomira Putnika 1964. godine.

Novi hotel će, doduše, nići na mestu gde su ga i planirali, na ulazu u Pančevo, ali tek šest godina kasnije. Ali pored njega nikada neće biti izgrađeni „moderna bioskopska sala” sa 800 sedišta, pokrivena hala za rukomet i boks, koja će moći da primi od 1.800 do 3.000 gledalaca, kao i otvoreni i zatvoreni bazen. Jasno je da bi, da su stigli i mogli da sve ovo i ostvare, sve preostale „straćare” oko hotela morale biti srušene, pa mi danas ne bismo morali da obnavljamo „Gajićevu apoteku”, zdanje na uglu ulica Dimitrija Tucovića i Svetozara Miletića.

Ali „prizemljušu” u Ulici JNA broj 11 „Pančevac” je ispratio tekstom „Staro ustupa mesto novom” 7. novembra 1965. Zbog izgradnje zgrade suda već je bio srušen niz kuća u susedstvu, a ova, u kojoj su se nalazili frizerska i obućarska radnja, poslovnica „Dnevnika” i kafana „Jadran”, morala je nestati da ne bi zaklanjala pogled na novi simbol „modernog grada”. Prekoputa, nekoliko godina kasnije, nići će i „robna kuća”, isto tako nakrivljena kao i sud, jer u planu je bilo da se baš tim pravcem, kada se sruši ceo centar, „udari” bulevar prema novom mostu na Tamišu. A trebalo je podići i Narodnu banku između Sokačeta i Ulice Dimitrija Tucovića, obloženu mermerom, dok bi se na prostoru između Komunalne banke i Lenjinove izgradile nove zgrade, od „Vodne zajednice” do Tamiša trebalo je da nikne i nastamba dugačka 180 metara…

Jedna od srećom neostvarenih zamisli urbanista
Uklapanje višespratnice i „zgradice” u staklu na mestu „Ristića” sa Gradskom kućom (danas Muzej), koja je trebalo da preživi čistku „zaostalih” i „primitivnih” prizemljuša – Pančevac iz 1959. godine

Ipak će „graditelji” uspeti da Pančevu, posle zgrade „opštine”, podare još dve „lepotice”. Najpre će tu titulu 1971. poneti „zgrada SDK” od osamnaest spratova u Zmaj Jovinoj ulici, a onda i plava betonsko-staklena kula „nove pošte”, svečano otvorena za Dan republike 1980. godine. Ljubitelji „visine” izgleda nisu imali problema samo s tornjevima crkava, nego i s nasleđem jedne austrijske carice. U tekstu „Kakav izgled dati gradu” od 25. januara 1964. „Pančevac” slavi što „do pre neke godine marijaterezijanski grad sastavljen od prizemljuša sada ubrzano prerasta u moderan grad”. Stidljivo usput konstatuje da još nemamo urbanistički plan, pravdajući to time što je trebalo u međuvremenu „rešiti niz problema, počev od uklanjanja svih ostataka prošlosti koji nisu bili tradicija i istorija, već arhaizam i primitivizam, i kao takvi kočnica daljem prosperitetu”. Ipak, beogradska firma „Prostor” je još 1959, angažovana da nam da smernice o tome kako će izgledati naša varoš. Ali od njih su nam ostale samo neke futurističke vizije. Jedino što su pametno savetovali jeste da se latimo izgradnje kanalizacije i vodovoda i električne mreže.

Ideja prvih urbanista Pančeva o izgledu centra grada iz 1964. godine
Na sreću, stigli su da poruše samo deo gde je kasnije sagrađena zgrada „opštine” , današnje sedište gradske uprave

Konačno, sa zemljom je sravnjen ugao Karađorđeve i Zmaj Jovine ulice u leto 1985, kako su „stručnjaci” rekli u pitanju je bilo samo „nekoliko dotrajalih prizemnih zgrada, sklepanih radionica i nefunkcionalni Dom pionira koji ne mogu da se uklope u ambijent višespratnica”. Danas se na tom mestu raširila zgrada „olovka” sa šiljkom, simbolom stremljenja ka nebu, mada u ovom slučaju ne više „socijalističkih graditelja”, već „novokomponovanih” privatnih preduzetnika.

I gigant i puž

Pančevački Zavod za urbanizam osnovan je 1960. godine, ali je počeo da radi tek 1962. godine, kada se pred zborovima birača pojavio i prvi urbanistički nacrt Pančeva. Krajem šezdesetih godina konačno će se u plan, umesto vodotornjeva u najužem centru grada, upisati, između ostalog, uključivanje u beogradski železnički čvor, izgradnja naselja Strelište za 5.000, Tesle za 9.500, pa čak i Koteža 2 sa 6.500 žitelja. Konačno, u decembru 1974. dobićemo Generalni urbanistički plan razvoja Pančeva. Ali problemi će se gomilati.

Sledećih godina neće se baš mnogo u gradskom mediju mariti za urbanstičke planove, a po napisima se da zaključiti da su se „graditelji” spustili na zemlju jer novca nisu imali ni za dovoljan broja stanova za raju koja je pristizala u jedan od najjačih industrijskih centara u staroj Jugi. Mnogi su i danas ubeđeni da je novac iz „industrijskog giganta” Pančeva služio da se diže najpre Beograd, a potom godinama i Novi Sad. Čak i „Pančevac” 1983. u tekstu „Kako nadoknaditi propušteno?” konstatujte da je „raskorak između silovite gradnje industrijskih pogona i puževskog koraka u razvoju osnovnih gradskih funkcija doveo Pančevo u situaciju koja se slobodno može nazvati predinfarktno stanje”, te da je spisak komunalija koje nedostaju gradu poduži: vodovod, fekalna i kišna kanalizacija, elektrifikacija, telefonske instalacije, saobraćajnice…

Nedosanjani snovi

A kako bi pobegli iz stega dalekog nam Novog Sada, „graditelji” su sanjali da se približe Beogradu, pa i izgradnjom još jednog grada od Tamiša do Dunava. Ideja se pojavila još 1968, o njoj se javno počelo govoriti 1970, a „Pančevac” 15. oktobra 1974. pod naslovom „Pančevo (banatski) deo budućeg megalopolisa” piše da je na tom prostoru moguće izgraditi naselje za 150.000 stanovnika. Čak je i skovan plan zajedno s Preduzećem za vodne puteve „Ivan Milutovnić” iz Beograda. Trebalo je da se novi grad zove Pančevo – Novo mesto. Kao što je slučaj i sa svakom drugom megalomanskom idejom, i ovu je zameo vetar, jer bi za ostvarenje ovog nauma bilo potrebno, između ostalog, refulirati 35 miliona kubnih metara iz korita Dunava i obezbediti oko 900.000 kubnih metara zemlje za stabilizaciju refuliranog terena, izgraditi 10.000 kvadratnih metara kejova duž obala reka, dva mosta preko Dunava, tri mosta preko Tamiša… Gradski oci su ipak trljali ruke jer im je bilo obećano da će u našu kasu stići 35 odsto od prodaje stanova.

Naselje „Potamišje” nikada neće biti izgrađeno, možda i zbog prekida „socijalističke” izgradnje početkom devedesetih godina prošlog veka. Kasnije, izgradnja će krenuti drugim tokom – preko privatnih investitora na mestu srušenih kuća u centru grada.

Još jedan nedosanjan san bilo je Potamišje između drumskog i železničkog mosta. O izradi urbanističkog plana za ovo naselje krajem 1986. sklopljen je i ugovor sa Institutom za urbanizam Slovenije. Urbanisti su gorljivo branili svoju novu viziju, pravdajući je time što u Pančevu više nema mesta za izgradnju novih stanova. Javnost je bila sumnjičava, ako ništa, zbog toga što „ruža vetrova”, koja je već decenijama i Sodaru i centar grada zasipala tonama hemikalija iz južne industrijske zone, duva pravo na lokaciju gde je trebalo da obitava i 20.000 ljudi. Tadašnji „graditelji” se nisu dosetili mnogo jednostavnije ideje koja je danas „silovito” zavladala Pančevom. Da sve srušiš, osim možda jezgra grada od dve-tri ulice, pa da na mestu preostalih „prizemljuša” zgrade gradiš kako stigneš.

Jedna od poslednjih „intervencija” u centru grada, ovaj put uspešna, kada je po zamisli „Panprojekta” prostor „ugljare” u Ulici Nikole Tesle 1990. godine pretvoren u pešačku zonu, dok su na donjem delu ulice podignute zgradice koje su srećom uklopljene u ambijent

Ipak su „graditelji” iz pančevačkog „Urbanizma” krajem osamdesetih bili malo pristojniji, a i zazirali su od tek probuđene javnosti. U januaru 1990. organizovali su i javnu tribinu o tome šta raditi na prostoru između ulica Moše Pijade, Đure Đakovića, Braće Jovanovića, Ružine, Oslobođenja i Georgija Dimitrova, baš na prostoru gde se danas masovno neplanski konačno sahranjuje „marijaterezijanski” grad. Ali uverenje Pančevaca da i ovaj deo grada ipak spada u „ambijentalnu celinu” grada nisu uspeli da promene. U dupke punoj auli Savremene galerije okupljeni narod ih je optuživao, pa i vređao, tvrdeći da su baš urbanisti krivi za propast Pančeva time što su dozvolili da se tik uz grad diže teška hemijska industrija, a da su mu „dušu” ubili izgradnjom „lepotica” u centru grada. Jer moto urbanista za ovu tribinu je bio baš „traganje za dušom grada”. Ipak, bio je to poslednji put da neko pita „obične” građane šta misle o tome kako ovaj grad treba da izgleda.

(Pančevac / Nevena Simendić)

FELJTON: Promena lika Pančeva kroz stambenu izgradnju

FELJTON: Borba i ljubav trgovaca i potrošača u „socijalizmu”

FELJTON: Žene – ogledalo socijalističkog društva

FELJTON: Standard Pančevaca u doba socijalizma

FELJTON: Šta smo i kako slavili – šta smo želeli i dočekali

FELJTON: Kako smo letovali od garaža do hotela

FELJTON: Kako smo se školovali i da li smo se iškolovali

FELJTON: Kako smo rasli i dorasli – Od krajcarice do gejmera

FELJTON: Sasvim obična istorija Pančeva (1)