FELJTON: „Jake žene” 60-tih, voz i za servirke i za doktorke nauka (4)

Da li je „drugarica poslanik”, a bilo ih je nekoliko iz Pančeva tokom šezdesetih godina prošlog veka, dok je referisala po plenumima, razmišljala o tome šta joj dete radi kod kuće? Ili je već onda mogla sebi priuštiti kućnu pomoćnicu. Zbrajala su se mesta po vrtićima dok su žene uterivane u hale nekog „Trudbenika”, a u tekstu od 6. marta 1965. pod naslovom „Ko da brine o sudbini dečjeg vrtića” autor se zapitao i koliki je broj majki iz „Utve” čija deca ostaju nezbrinuta, „jer sudbina mališana najčešće je prepuštena u prepodnevnim časovima njima samima ili kućnim pomoćnicama. Od 165 žena tek 20 ima zbrinutu decu i to su uglavnom deca roditelja sa višim prihodima”. Kućne pomoćnice su koštale i po 15.000 dinara, što su bile dve trećine tada prosečne ženske plate. A kada bi tadašnje vlasti i otvorile neku predškolsku ustanovu, i dalje je to bilo preskupo za običan plebs, pa se u istom tekstu konstatuje da retko ko ima da plati i tri hiljade dinara, te je zato vrtić „Mara Mandić” pored Staklare prazan.

– Nisam imala ni gde da ga upišem. A kada sam otišla da tražim posao jednog prepodneva jer sam, pre nego što sam se doselila u Pančevo, bila tekstilni laborant, što je bilo lepo zanimanje, ostavila sam sina od dve godine s komšinicom. I kada sam se vratila, našla sam ga kako mu glava visi s kreveta. Odustala sam tada da se zaposlim. Kajala sam se zbog toga posle celog života, ali šta sam mogla – priča nam Petrija Ć., koja je šezdesetih godina stanovala u centru grada.

Vozovi su tako prošli za mnoge žene.

Život je negde drugde

Tada se u eufemističkom rečniku društvenopolitičkih radnika ta raspolućenost između kuće i posla zvala „konflikt između porodičnih i društvenih obaveza žena”. A konflikt su morale da reše „konferencije za društvenu aktivnost žena” koje su se imale osnovati u svim opštinama po naređenju Konferencije za društvenu aktivnost žena Jugoslavije održane u Zagrebu u aprilu 1961. A da je ipak ovaj konflikt tvrda voćka, posvedočiće dve godine kasnije i tekst pod naslovom „Volite li decu”, od 27. aprila 1963, u kojem se Radmila Mišić, radnica „Trudbenika” i kandidatkinja za „drugaricu saveznog poslanika”, zapitala: „Da li znate da stotine majki radeći u noćnim smenama pomišljaju na svoje mališane, koji u to vreme slatko spavaju? I u rana jutra, kada se kućama vrate, a svetlost dana uvuče se u svaki kutak, zaborave na potrebu sna, i te radnice postaju sada domaćice, koje ispraćaju decu u škole, odlaze na pijacu, kupuju kod pekara hleb i žure da pripreme ručak… I nema od toga težeg posla: voleti mašinu i decu.”

Foto: arhiva Pančevca

Ali neće valjda muškići sedeti za kalemovima u tekstilnim fabrikama i neće li možda „Trudbenik” ili „Tesla” prekidati proizvodnju noću da bi žene mogle da odspavaju pre nego što sutradan oprave ponovo ručak.

Dirljivo je ipak bilo koliko su možda neki i poverovali u to da će se poslovi u domaćinstvu izjednačiti ili da će „servisi” zameniti celokupan ženski rad u kući. Već na prvoj Konferenciji žena SSRN u Pančevu, održanoj 11. novembra 1961, kojoj je prisustvovalo oko 250 „delegata” iz fabrika, društvenih organizacija i sindikata, zaključeno je da su „odnosi članova porodice prema poslovima u domaćinstvu i pored postignutog napretka još uvek zastareli” pošto je „staro pravilo da žena sama obavlja kućne poslove”, te je svim organima vlasti naloženo „da se angažuju u iznalaženju rešenja”.

Možda je zato dirljivo, ali sigurno smešno rešenje predloženo u tekstu „Kako će se živeti godine 2054”, gde se predviđa oslobađanje žena od kućnih poslova pomoću elektronike, jer će se kuvati na elektronskim štednjacima sa ultrakratkim talasima na kojima će se šnicla spremati za nekoliko sekundi, stan će se „oprati” kada se upravi mlaz tople vode na nameštaj, a zatim mlaz toplog vazduha koji podzemnim putem dolazi iz centrale, dok se rublje neće ni prati pošto će se proizvoditi od jeftinih specijalnih materija tako da će se svaki komad po upotrebi baciti…

Za kondukterke i protiv njih

Prvi primer bitke između „organa” i života je i rasprava o tome mogu li žene biti kondukterke. Posle tekstilnih fabrika, ugostiteljstvo, trgovina i saobraćaj su bili mesta gde bi vlasti mogle udomiti žene koje su se sve više opismenjavale. Ali „atepeovci” su bili nevoljni da rešavaju sukobe između nasilnih, pa i pijanih putnika i „nejakih” kondukterki. Jedna od prvih sedam bila je i Dana Mandić, koja je u martu 1964. za „Pančevac” izjavila da ipak uz takt i strpljenje uspeva da izađe na kraj i s takvima, te da se nada da je neće isterati s posla. Gradski list će 24. januara 1965. svedočiti čak i o žučnoj raspravi između direktora Zavoda za zapošljavanje i ATP-a, koji je rekao da nisu više „raspoloženi” da zapošljavaju žene kao konduktere pošto taj posao zahteva i rad noću, pa je veliki broj bolovanja, a u autobusima u kojima rade ima i veliki broj „švercera” jer nisu u stanju da se suprotstave nasrtljivim putnicima.

Ali u voz se moralo uskakati. Iako mnogi misle da je žensko preduzetništvo dostignuće tek s kraja prošlog veka, pionirka je sigurno bila Milena Bublić, direktorka Krojačke zadruga „Moda”. U tekstu „Četrdeset žena za žene” od 24. februara 1968. govori se o tome da s konfekcijom u malim serijama od po 200 komada, isključivo za Beograđanke, uspevaju da uspešno posluju, a da pritom „nikome nismo dužni i niko nam ne daje kredite”. Teško je bilo ipak uskakati na muški teren. Iako je bilo i drugarica koje su bile varioci ili metalostrugari, u Hemijsko-tehnološkoj školi je od osamdeset upisanih đaka četrdeset moralo biti muškog pola, dok je u Školskom centru za obrazovanje kadrova u poljoprivredi ženama bio zabranjen pristup među traktoriste.

Foto: arhiva PančevcaMožda su zato žene pomislile da ima nečeg i u mišicama, ili bar u njihovom pametnom korišćenju, pa su uz pomoć Vladimira Jorge u januaru 1967. i u Pančevu počele da uče borilačke veštine. „Pančevac” je prvu grupu devojaka koje su uspešno savladale „kurs iz džudoa, karatea i ajkidoa” nazvao i amazonkama – „prvim pionirkama neobičnog sporta koji zahteva sve muške osobine”.

I skromne i drčne

Ipak, malo je bilo žena među uspešnim sportistima, pokoja „perspektivna” rukometašica, veslačica, uglavnom gimnastičarke. Novine su se trudile da i njih promovišu među društveno angažovanim radnicama, predanim nastavnicama i referentkinjama, primerenim učenicama, suncem opaljenim poljoprivrednicama koje su tri decenije provele nad motikom, zadovoljnim spremačicama kojima samo fale gumene rukavice… Dunja Jovanović koja je na Gradskom stadionu 1961. podigla sletsku zastavu je, naravno, bila „skromna”; Zaga Jagodić, radnica „Tesle”, imala je „blagi osmejak”; lekarska pomoćnica u porodilištu Zorka Medenica se tiho ispovedala dok je govorila kako je život posvetila svom pozivu; telefonistkinju u Opštini Smilju Čolić odlikovali su strpljenje i taktičnost…

Ali pored žena blagog osmeha i krupnih očiju, junakinje portreta novinara, tada samo muškaraca, sve češće je bila, kako bi to naš narod rekao, drčnija ženska čeljad. Angelina Tol, učenica Medicinske škole, koju su njeni vršnjaci izabrali za „sveznalicu”, otvoreno je priznala da je iz Gimnazije pobegla zbog matematike, a ne da bi život posvetila humanom poslu medicinske sestre. Polukvalifikovana radnica „Trudbenika” Radomirka Jovanović nije krila da roditelji nisu hteli da je školuju, te da joj je teško da na Radničkom univerzitetu završava kvalifikaciju uz noćni rad. Milica Lazarov je dve godine od roditelja morala da krije da ide na časove baleta, dok je u kostime ulagala tajno sklonjeni novac, mada je na kraju pristala da postane zubarka. Milica Lazić, jedna od tri „drugarice varioca” iz „Utve”, nije oklevala da kaže da više voli taj posao nego domaći ženski. Ali, iako je imala troje dece, sama je za sebe kazala da je „oduvek bila muškarac”. Ili joj je, ipak, tu titulu dodelila okolina?

Foto: arhiva Pančevca

A koliko je tada bila dugačka nit po kojoj su žene igrale, možda će najbolje ilustrovati dve priče – jedna o jednoj servirki, a druga o ženi pod imenom Olga Žegarac Čubrilo. Vera V., kako se predstavila, nije dobila ni nagradu za neko književno delo, nije bila poznata po izvođenju zabavnih melodija, nije imala ni tri fakulteta. A u članak „Servirka i psihologija” od 4. aprila 1964. dospela je jer ju je ostavio dečko, student psihologije, kada je saznao da je počela da radi u ekspres restoranu. Samo mesec dana ranije, 7. marta 1964. godine, junakinja teksta pod naslovom „Dr” bila je Olga Žegarac Čubrilo, „najmlađi doktor pravnih nauka u našoj zemlji”, koja je završila fakultet za nešto više od tri godine, koja nije otišla na Akademiju likovnih umetnosti iako je i tamo bila primljena, koja je petnaest godina svirala klavir, jedina žena pravobranilac opština u Vojvodini – žena koja će sigurno obeležiti i istoriju Pančeva s kraja prošlog veka.

Kakve god titule i zvanja imale, žene je retko ko pitao šta sve to sa sobom nosi. Ali kad su ih jedared pitali, nisu ostale dužne. U tekstu povodom 8. marta 1969. pod naslovom „Zaposlena domaćica” penzionerka Molovina Felbab na pitanje šta ženama nedostaje odgovorila je spremno da ravnopravnosti nema ni u političkom ni u ekonomskom pogledu. Ruža Jovanović, referent u PIK-u „Tamiš”, tvrdila je da žene nisu našle svoje mesto jer „ne može jedna žena samo da se nalazi u Opštini”, a frizerka Miroslava Mrkalj je svedočila o rastrzanosti žena između posla i kuće. One najuspešnije o tome niko nije pitao – one su morale da budu dovoljno „jake” za sve.

(Pančevac / Nevena Simendić)

FELJTON: Otkrivanje „jakih žena” 50-tih godina prošlog veka (3)

FELJTON: Narodne herojke – prve „jake žene” posle Drugog svetskog rata (2)

FELJTON „Jake žene” – titula ili predrasuda (1)