FELJTON: „Jake žene” devedesetih: Dovoljno „jake” da ne budu „jake” (7)

„Drage moje, toliko je toga i važnijeg i surovijeg da vama, eto, dopade samo rep ovog teksta i ništa više. Čestitam vam i s tugom se sećam vremena kada, za Osmi mart, u novinama nije bilo važnijih događaja. Ako se to vreme ikada vrati, obećavam da ću ovaj deo strane posvetiti samo vama. Do tada će proći taman toliko godina da ću ženama moći da pišem samo lepe reči. Da ste mi žive, zdrave i emancipovane!” Ovim rečima nas je glavni urednik „Pančevca” 1989. godine uveo u poslednju deceniju jubilarnog 20. veka.

Već unapred autorka ovih redova, predlažući sadašnjim medijskim vlastima ovaj projekat kojim bismo se setili šta smo i kroz medije i u našim svetonazorima sve pripisivali „jakim” ženama, to jest onim izdržljivim koje su takvima smatrali, pitala se da li ući u tu poslednju deceniju. Prvenstveno zbog rata – kada su na kartama koje se dele unapred iscrtani likovi majke vojnika, verne ljube, pa neverne ljube, požrtvovane sestre, ponekad bolničarke… Ali još više zbog bliskosti s vremenom sadašnjim. Sudionice te decenije, mnoge od njih, i danas su tu među nama, u našem Pančevu, ili su rasute širom sveta jer su im bili preuski naši zacrtani putevi varoški, malograđanski. A preuski su možda i naši svetonazori u pogledu tako bliskog vremena. Jer već unapred autorka ovih redova zna da će čitaoci prebrojavati baš na fotografijama u ovom broju koliko je žena kojoj političkoj opciji pripadalo, pitati se zašto nekih na njima nema i ljutiti se ako se sete da je neka od njih neko nepočinstvo počinila ili im se nekad zamerila.

Arhiva Pančevca

Uz zadovoljstvo što su prethodni nastavci ovog serijala, a posebno fotografije, iako mutnjikave zbog kvaliteta štampe, izazvali veliko interesovanje naše čaršije – na sreću, uglavnom je tu bilo radosti zbog toga što se neko setio njih ili njihovih bližnjih žena (ili samo takvi komentari do autora stižu) – zebnja i odgovornost prema čitaocima, iako je takvih sve manje kada su u pitanju novine, ipak postoji. Jer i autorka, kao sudionica te decenije, od svoga svetonazora ne može pobeći. Ali vek ne bi bio vek bez svoje poslednje decenije – a zadatak ovog ipak autorskog teksta je da razmislimo kako smo na „jake” žene gledali u celoj drugoj polovini 20. veka. Uz važnu napomenu – kroz oči medija, to jest našeg gradskog lista „Pančevca”, koji je bar tada krojio i varoške misli i primisli. A sigurno je da mnoge jake žene u novinama nisu bile predstavljene, što slučajno, što namerno. Zbog toga je autorka ovih redova morala da posegne i za alternativom – „Novim Pančevcem”, gde su pronađene Ofelija Backović i Biljana Regodić, a u ličnoj arhivi i za fotografijom jedne Radmile Vukelić. I uz još jednu napomenu – da vrlo mlade žene, uglavnom umetnice i sportistkinje, koje su tada krenule tek da pune novinske stupce jer su bile dovoljno neobične, talentovane, drugačije i hrabre, ostavljamo za priču o 21. veku. Za neku drugačiju priču – o čemu najbolje svedoči glumica Maša Dakić u monodrami „Prima facie”.

Arhiva Pančevca

Kad ale na površinu izlaze

Uplovimo zato hrabro u tu poslednju deceniju 20. veka. Da možda potvrdimo da u smutnim vremenima najgore zna da iz nas izbije. Doduše, u vremenu od 1993. do 1995. skoro da su iščezli ljudi, pa i žene, sa stranica „Pančevca”. Retka prilika, nažalost, bio je Osmi mart 1995. Nepotpisani autor prigodne foto-reportaže koji je aparatom „ulovio” prodavačice cveća na ulici zaključio je da su „pojedine pripadnice lepšeg pola dvostruko profitirale od Osmog marta” – ne samo da su dobile poljupce od kavaljera nego su imale priliku i da zarade. A ispod fotografije na kojoj žena od žene kupuje cveće napisao je da se „može samo pretpostaviti” kome ga kupuje. I nije tu bio kraj – ispod treće fotografije, na kojoj Romkinja stoji kod prodavca, piše da je „ova cigančica” pokušala da uličnog prodavca umilostivi zajedno s bebom u naručju samo da bi dobila poklon. Ali odmah tu, prekoputa „rova”, u susednom tekstu u istom broju, u nekoliko redova je preneto i kako je Centar za žene „Isidora” obeležavao Osmi mart, kada je pedesetak žena nosilo transparente s natpisima kao što je „Nećemo da budemo mašine za rađanje”.

„Sleva” ili „zdesna” – upadanja u klišee izgleda nikome nije manjkalo, pa ni u vreme kada je posle 1997. „Pančevac” prodisao. U takođe potpisu ispod fotografije iz vremena bombardovanja, od 2. aprila 1999, koji je nosio naslov „Otmenost”, junakinja je bila žena – anonimna: „našminkana, doterana i sa savršenom frizurom, srdačnog pogleda, sa širokim osmehom” koja je nosila blistavi servis na poslužavniku, dok se iz uglancane „Cepterove” posude širio opojni miris upravo skuvane kafe. A nije se radilo o „lepotici iz otmenog bečkog salona”, nego o „dami iz našeg skloništa”.

Ipak, usudiće se novine da bar na početku tih devedesetih sagledaju ženu u vremenu rata i iz drugog ugla. U tekstu pod naslovom „Nek je samo živ” od 5. jula 1991. Biserka Nedeljković biće dovoljno „jaka” da ne bude „jaka”, pa će zavapiti da bi želela da zna da li joj je mlađi sin Živan, koji ima 21 godinu i vojnik je u Ljubljani, bar živ, dok čeka da joj starijeg Gorana pozovu iz rezerve.

Arhiva Pančevca – „Zabavna čestitka” ženama za Osmi mart 1998.

Istovremeno, stizaće kod nas i žene iz rata. Najbolje drugarice Dubravka Pavlović i Svetlana Živanović ispričale su za „Pančevac” u februaru 1992, kada su već pošle u školu „Sveti Sava”, da ipak sanjaju da se vrate u svoju školu u Osijeku, tamo gde deca vole da se igraju, a ne kao ovde. Takođe, i mnogo starija Radmila Rikica Šlozberg, Jevrejka, koja je u porodičnom predanju sačuvala sećanje na progon iz Španije, a sama preživela i Aušvic i Mauthauzen, morala je devedesetih godina 20. veka da napusti svoje Sarajevo. O tome je ova hrabra i žilava žena za „Pančevac” svedočila u junu 1992. u tekstu pod naslovom „Imala sam divnu priliku da umrem”.

Tikva je konačno pukla

Ipak, kako su pucali životi, tako su pucale i dotadašnje stege. Pukla je naša „jugotikva”, pa se razbila i poželjna slika žene koja „tiho” i „sa osmejkom” prihvata ono što joj život pruža. Žene, posebno one mlađe, i još poneke, neće se libiti da priznaju da im je dosta toga da „vredno” rade po ceo dan, i na radnom mestu i u kući. Hrabrost je bila i u iskrenosti „Pančevca” da pitanje o tome najzad postavi baš povodom proslava Osmog marta 1997. i 1998. godine.

Miomira Cvetković, koja je bila direktorka Hemijske škole, nije glumila kada je rekla: „Žene svoju ravnopravnost sa muškarcima skupo plaćaju. Da bi odgovorila svim obavezama, njen radni dan mora da traje 12 sati”. Više o tome šta su i govorile, i radile, a i kako, baš „jake žene” ili one koje je i medij prepoznao, više u sledećem nastavku ovog serijala.

(Pančevac / Nevena Simendić)

„JAKE ŽENE” OSAMDESETIH: Zbori kȏ muškarac, a radi kao žena

FELJTON: „Jake žene” sedamdesetih – busije za budućnost (5)

FELJTON: „Jake žene” 60-tih, voz i za servirke i za doktorke nauka (4)

FELJTON: Otkrivanje „jakih žena” 50-tih godina prošlog veka (3)

FELJTON: Narodne herojke – prve „jake žene” posle Drugog svetskog rata (2)

FELJTON „Jake žene” – titula ili predrasuda (1)