Šta ne stigneš danju, ostavi za noć. Ovakav recept su uvek primenjivale zaposlene žene. Iako je možda od „domaćice” gore jedino biti „i domaćica”, one čije je radno mesto samo pored šporeta bile su ipak mnogo niže na društvenoj lestvici. Nevidljive, nepriznate, nedostojne daljeg obrazovanja, onemogućene da se osamostale… A ako su želele da se ostvare, i njima je ostajala samo noć – čak i za vezenje Vilerovih goblena.

„Traže da se u Ustav unese da je i domaćica radna žena. (…) Neki od iznetih stavova čak predstavljaju uvredu zaposlene žene. Zar samo domaćice vaspitavaju decu i uče ih ljubavi, vodeći istovremeno računa o kući, mužu, ishrani, bolesnima? Zar to isto ne čine i zaposlene žene, posle često veoma teškog rada na radnom mestu? (…) Može li domaćica da uplaćuje socijalni doprinos i da tako sebi obezbedi penziju? (…) A bilo je tu mišljenja i pogleda na život koje neko ko sebe smatra komunistom i starim skojevcem, ne bi smeo ni u snu da sanja, a ne da javno iznese. Mislimo na onu jadikovku zbog stavljanja u isti red domaćica i kućnih pomoćnica kod određivanja u sudu visine obeštećenja od osiguranja. Zamislite, uvređeno se tu uzvikuje, odredili mi odštetu kao kućnoj pomoćnici! A recite nam kakva je razlika kad jedan te isti posao radi i domaćica i kućna pomoćnica?”, grmeo je Dragoslav Stefanović sa stranica „Pančevca” u tekstu „Šta hoće domaćice” objavljenom 1. septembra 1973. godine. Na kraju je Stef, čija se „novinarska” slušala i po komitetima jer je bio i viđeni društvenopolitički radnik, preporučio konferencijama žena da se ograde od takvog stava. A u skladu s vrednostima socijalističkog društva izgleda mu nije bila ni domaća supa jer je „pileću sitnež” i „štrudle” proglasio „palanačko-malograđanskom idilom”.

Društveni život uz kafenisanje

Bez obzira na to što većina žena ne bi sebi poželela samo sudbinu domaćice, izgleda da je Stef polupao lončiće u ovom tekstu napisanom povodom članka u „Ilustrovanoj politici” u kojem su se neke domaćice iz Pančeva usudile da za sebe zatraže neka prava. Pre svega, izgleda da je najpre hteo međusobno da polupa, to jest da sukobi domaćice i zaposlene žene.

A nije mu na pamet palo da i rad „domaćice” kod kuće, za koji nije plaćena, učestvuje u privređivanju u jednom domaćinstvu, jer onaj koji radi oslobođen je kuvanja, čišćenja, brige o deci, nabavke, spremanje zimnice, organizacije proslava, pa i brige o starijim članovima porodice i deci sa smetnjama u razvoju i deci i odraslima sa invaliditetom… Te zato „onaj koji radi” može da se u svom punom kapacitetu posveti samo svojoj karijeri, može više i da radi i zaradi. Ali da li je to onda i zarada „domaćice”? U tom grmu i leži zec, pa je to i razlog zašto se i ženama koje nisu radile prilikom razvoda u Austriji ili Nemačkoj dodeljuje pola staža koji je muž do tada stekao. I to se ne smatra socijalnim obezbeđenjem, što će očigledno biti „penzija” od 150 evra, koliko će i u Srbiji u dogledno vreme imati i žene koje nisu radile, već mirovinom stečenom dotadašnjim radom. Naravno, to važi i za muškarce koji su sedeli samo kod kuće, ali je i tamo ipak veći broj žena domaćica.

Dr Nada Pavlović, načelnica Očne bolnice

Gde ćete biti za Osmi mart?:
„Nalaziću se na svakodnevnom poslu: pregledu pacijenata, viziti stacionarnih bolesnika, možda operaciji… Posle podne međutim biću kod kuće u očekivanju neke posete i čestitke za Osmi mart. (…) Oftalmologija se kao i svaka druga nauka razvija iz dana u dan. Sasvim sigurno da i poslaničke obaveze odnose mnogo vremena. Ipak nekako stižem, ali uz redovno konstatovanje da slobodnog vremena nema i da je, da bi se sve postiglo, 24 časa u jednom danu – malo…” (Mart 1972)

Ipak, ako ništa drugo, Stefov tekst iz 1973. verovatno je jedini koji je ekskluzivno bio posvećen domaćicama na stranicama „Pančevca” u drugoj polovini prošlog veka. One nisu bile zavredele nijedan intervju, jer žene koje isključivo nose kecelju kod kuće, imaju još jedan problemčić pored onoga da, ako se razvedu, mogu da ostanu bez ikakvih prihoda u starosti, a to je da su sklonjene od očiju društva i da uglavnom nisu socijalizovane.

– Same sebi smo zato smišljale zabavu. Pejorativno se i danas govori o ženskom kafenisanju, koje je nekada bilo vrlo rašireno. Ali i sada se sa setom sećam tih druženja – kada se nađemo ja, Ružica, Nada, a tu je bila često i Bosa. Bio je to naš društveni život. Razmenjivale smo recepte, pričale o tome šta smo videle na televiziji ili pročitale u novinama, hvalile, a ponekad i kudile našu decu. Ali ne verujem da su o nečem drugom mnogo pričale i žene koje su radile – seća se naša čitateljka Petrija Ć.

Na plećima domaćice

U traganju za tim kako se na jake žene gledalo u drugoj polovini prošlog veka, a i kakve i koje žene su se smatrale jakim, po tome koliko su domaćice uopšte dobile priliku da govore, jasno je da se one, po mišljenju novinara „Pančevca”, takvima nisu smatrale. Olakšavajuća okolnost je sigurno to što ih je bilo teško sresti van kuće, ali zar nije malo čudno da je samo jedna, izuzimajući slučajna anketiranja o cenama ili kvalitetu mesa u prodavnicama i na pijaci, bila upitana šta misli i o ravnopravnosti. Ali i kada je o tome upitana, „domaćica” Bojana Nikolić u tekstu „Položaj žena u našem društvu – između posla i doma” više je bila zabrinuta za zaposlene žene koje su i domaćice, umesto da govori o svojim mukama. Ipak, na kraju će se usuditi da kaže da je, iako nije u radnom odnosu, njen doprinos „ekonomskom poslovanju” u kući značajan.

U samo još nekoliko tekstova žene će biti „domaćice”, ali je povod za pisanje bio potpuno drugi. Melanija Teta Maletin je u „Pančevac” stigla zato što je 28. juna 1986. napunila 100 godina. Do 98. je radila po kući. „Radila sam umereno ali po čitav dan, ranije sam ustajala ali i ranije legala, umereno sam jela i uvek na vreme, slatko nisam volela, niti alkohol, iako sam imala kafanu (’Kod Tajde’)”, glasio je njen recept za dugovečnost.

Mirjana Rakita, direktorka u Privrednoj banci

Da li je ovo svet muškaraca?
„Ovo jeste svet muškaraca, što je i normalan red stvari, jer je ženi priroda dodelila ulogu majke i stuba porodice. Ona je, u tom smislu, onemogućena da se i na poslovnom planu dokazuje. Naravno, svako pravilo ima izuzetke, pa tako poslovne žene postoje u svim sferama društva. I u politici, privredi, kulturi, modi… žena može poslovno da uspe, ali to podrazumeva odricanje u intimnom, porodičnom smislu.” (Mart 1996)

Isključivo domaćica danas je ipak mnogo manje, pa time i ženskih kafenisanja po kućama, mada im se i danas podsmevaju uglavnom muškarci koji svakako razmenjuju dubokoumne misli dok pričaju o šrafovima i sušenju slanine i kobasica, ili neviđenoj bravuri nekog fudbalera „livadara” uz flajku pivu u nekoj kafani. Šalu na stranu, domaćica je sigurno stajala uvek na najnižoj lestvici i kada su žene u pitanju, izuzimajući možda jedino „žene lakog morala” ili „pevaljke” koje je već pomenuti novinar takođe jedared „izudarao” u jednom od svojih napisa.

A „umetnicom” je zavredela da se nazove „domaćica” Mica Hadžić iz Omoljice u tekstu „U mreži Vilerovih konaca” od 28. avgusta 1981. godine. Jasno je da je to bilo zahvaljujući lepoti veza. Ali je talentovana Mica svom „umetničkom nadahnuću” mogla da posveti samo vreme kada muž ode da prilegne posle ručka, jer mu je do tada pomagala u pečenju rakije. Ali i svaka noć joj je pripadala „jer se tim radom odmarala”. Autor teksta je takođe pogrešno zaključio da Mici, kao i svakom umetniku, nisu dovoljna ni dva života da napravi ono šta želi – pre će biti da bi njoj trebala bar tri životna veka jer i umetnica je domaćica.

Zanimanje „domaćica” bilo je dodeljeno i slikarki Radmili Balan u tekstu „Volim razgrađene kuće” od 25. aprila 1975. godine. Iako joj je pripremu za akademiju prekinula udaja, to je prežalila jer, kako reče, „deca su svet za sebe i dovoljna da zamene sve na svetu”. Ali je na pitanje da li žena domaćica ima vremena za slikanje odgovorila: „Kako koja. Meni su sad deca velika pa imam vremena. Uostalom, noć je tiha i mirno se može raditi”.

Rosa Svirčević, direktorka muzeja

Da li je ovo svet muškaraca?
„Ovo je i te kako svet muškaraca, i zato jeste ovakav kakav je, jer su muškarci, uglavnom, bahati u svemu. Žena mora da ulaže velike napore da bi postigla dobre rezultate i na poslu i u porodici. Naročito je potreban veliki trud onim ženama koje se nalaze na onom mestu gde organizuju posao, pre svega, zbog okolnosti u kojima živimo. Finansijska sredstva nedostaju svima, a pogotovo kulturi, u kojoj i ja radim.” (Mart 1996)

Aleksandra Beba – nikada „šefica kuhinje”

„Gotovo da nema domaćice koja, prelistavajući šarene strane ’Bazara’, ’Politike’, ’Politike eskpres’, ’Nade’, ’Večernjih novosti’, već po dobroj navici, pogledom ispod recepata ne traži dobro poznati, decenijama prisutni potpis Aleksandre Bebe”, pisao je „Pančevac” 17. marta 1989. godine. Ipak, jedna od najpoznatijih pančevačkih faca u jugoslovenskom medijskom prostoru, čije je kuvanje bilo uzor mnogim domaćicama, sama nije bila domaćica, nego je radila kao službenica u SDK. Iako je već kao šesnaestogodišnja devojčica imala bogatu knjigu recepata, nikada neće uspeti da objavi knjigu svojih recepata. A to joj je bila jedna od najvećih želja.

I to bi bilo sve kada su samo „domaćice” u pitanju, bar u tekstovima u gradskom listu u drugoj polovini veka. Ni u čestitkama povodom Dana žena neće biti pominjane, osim jedanput. Najlepše želje će se upućivati „ženama borcima”, „ženama drugovima”, „saborcima”, „majkama”, „vaspitačima”, „ratnicima” „graditeljima” kao 1964. A jedino će se u svom uvodniku „domaćica” setiti Milan Mirković 1986, kada je napisao da je „kad je reč o društveno-ekonomskom položaju žene, sve manje-više isto, i u fabrici, i u politici, i u kući”, te je samo jednostavno poželeo srećan praznik svima, „radnici, službenici, domaćici, majci, supruzi, kćeri, svima na kojima kuća leži”.

Miomira Cvetković, direktorka škole „23. maj” dvanaest godina

Da li je teško biti uspešna žena?
„Žena vodi kuću, brine o porodici, vaspitava decu, izostaje sa posla kada su deca bolesna, stalno telefonom proverava kako funkcioniše porodica dok ona radi. Na radnom mestu treba da bude savesna, sposobna, ljubazna, doterana i da opravda poverenje koje joj ukazuje neki namćorasti muškarac u fotelji rukovodioca. Njena ličnost se uvek deli između posla i obaveza na radnom mestu, ima grižu savesti ako zbog obaveza mora da produži radno vreme i zna da će je kod kuće dočekati prekoran pogled muža koji je stigao na vreme i čeka da ona podgreje ručak. Na kakvu karijeru žena može i da pomisli? Ako to poneka, skupivši hrabrost, i učini, cena uspeha je najčešće prevelika.” (Mart 1997)