Foaje Kulturnog centra je bio pun tog 29. novembra prošle godine na „Književnom kafeu” Jasmine Topić. Strah gošće Dragane Mladenović da neće doći mnogo ljudi ipak se izjalovio. Naravno, nije u pitanju koncertna sala, ali za pesničko veče bilo je prepuno. Neposredni povod je bila zasad poslednja u nizu Draganinih nagrada – „Milica Stojadinović Srpkinja”, koju je dobila za zbirku „Robotka”. A pre toga je u toj „šašavoj” 2024, kako ju je sama nazvala, pobrala još tri priznanja, i to za potpuno različite knjige. Pomenućemo i da je domaćica večeri Jasmina Topić takođe dobila „Srpkinju” 2021. za zbirku „Privremeni boravak”. I to je jedan od razloga za prenos ovog „Književnog kafea”, jer je verovatnije da je Pančevo u prošlosti imalo više jakih pesnika i pisaca, a čini nam se da će se ovo vreme pamtiti više po književnicama, spisateljicama, pesnikinjama… Između ostalih, i po Jasmini i Dragani.

A da u pesništvu bar ima dosta mesta, očigledno je i po tome što je Jasmina odmah na početku večeri vrnjšakinji Dragani – jer su obe rođene 1977. godine – poželela dobrodošlicu i kao „igraču sa domaćeg terena”, to jest iz Pančeva, a potom ju je upitala kako joj zvuči titula da je pisac i za decu i za odrasle. Dragana je odgovorila da joj je divno da piše i za decu i za odrasle, ali malo draže za decu, a najdraže – poeziju za decu, ali da ona, čini se, i nije potrebna, sudeći bar po tiražima.

• Jasmina T.: Ipak postoji jaka pesnička scena i najmlađih autora, koji se okupljaju na najraznovrsnijim čitanjima, čak i po kafićima. Znači da izlaze iz institucija „na trgove”, tamo gde se dešava život. Ipak nas dve već pripadamo srednjoj generaciji. Povod našeg susreta je svakako nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja”, koja je možda i najznačajnija u Srbiji kada su u pitanju književnice. Ali to je bilo samo jedno u nizu priznanja koja si dobila u prethodnom periodu. Koliko ti nagrada za književnost za decu pomaže da vidiš u kojim pravcima se krećeš u okviru te književnosti, a koliko ti lično znači nagrada koja nosi ime Milice Stojadinović Srpkinje, jedne od retkih žena pesnika, koja je izvučena iz tame istorije možda najviše zahvaljujući ovoj nagradi?

Dragana M.: Za mene je zaista bila specifična 2024. godina jer sam dobila četiri nagrade za četiri različite knjige. Krenulo je sa „Duškom Radovićem” za knjigu za decu „Kad stvari poljude”. Bila je to za mene i velika prekretnica jer mi je mnogo značilo da posle pet-šest godina aktivnog pisanja dobijem jednu tako veliku nagradu. Ali cela godina je bila šašava. Jer sam dobila i nagradu za humor i satiru u Lazarevcu, pa nagradu Sajma i na kraju nagradu „Milica Stojadinović Srpkinja”, koja mi ipak posebno znači. Za sve je prva asocijacija kada se pomene njeno ime rodoljubiva romantična poezija, čak po mom ukusu i preterano. Ali pošto je nagrada tražila da se napiše i esej o njoj, to vraćanje njenoj poeziji za mene predstavlja posebnu vrednost. Upoznala sam je kao tragičnu junakinju. Čak sam otkrila dodirnu tačku između nje i „Robotkinje” jer su i jedna i druga probile granicu. Radile su ono što im nije dozvoljeno. Milica Stojadinović Srpkinja se osmelila da sredinom 19. veka piše poeziju, da se bavi intelektualnim radom, da radi ono što je tada jedino bilo vezano za muškarce. Taj njen iskorak naravno da je podrazumevao i užasnu kaznu jer je završila maltene kao prosjak iako je pisala rodoljubivu poeziju i bila slavljena kao „vrdnička vila”. A Srbija ju je šutnula. Njeni najrođeniji su je ostavili bez krova nad glavom. Došla je do toga da nije imala više ni papir za pisanje. Zato je dobro što se Kulturni centar Vojvodine opredelio da nagradu za spisateljice nazove po njoj.

Dijalog između dve vršnjakinje, dve Pančevke, dve pesnikinje – Dragane Mladenović i Jasmine Topić („Književni kafe”, 29. novembar 2024)Foto: Pančevac /N. S.

• Ova tvoja priča dobija dodatnu težinu s obzirom na to da su ti i u prethodnoj i u ovoj knjizi u fokusu žene, ono što se dešava ženama, ono što je aktuelno. A skoro tri godine posle izdavanja zbirke „Femicid” priče o nasilju nad ženama i dalje su aktuelne. S „Robotkom” je ta priča nastavljena i dalje se, čini mi se, razvija.

– Nisam volela „Femicid” kad se pojavio jer je ta knjiga užasna. Mislila sam i da je niko neće voleti zato što govori o jezivoj temi. Bez pardona. U pitanju su novinski članci, istiniti zločini pretočeni u pesme. Bio je to rezultat mog istraživanja o tome otkud nekome ideja da može da tuče ženu. I sam jezik o tome dosta govori. Poslušajte samo odrednicu iz srpskog rečnika: muškarac je osoba muškog pola, muška glava, kao što žena nije osoba ženskog pola, već osoba suprotnog pola muškarcu. Rečnik kaže i da je žena ljudsko biće sposobno da rađa, ona koja je udata, supruga, drugarica u odnosu na muškarca, član porodice koja se brine o poslovima u kući, domaćica, bedinerka, kućanica, ona koja radi za platu, nagradu, nadnicu, služavka, a zatim i da je žena mnogo plašljiv muškarac, čovek takoreći kukavica i slabić.

• Ponekad pesme iz „Femicida” zvuče i kao geg, humoristička konstatacija. Ali na kraju vas pesma preklopi, tada shvatimo da ništa tu nije smešno, a da je smeh na pojedine stihove samo odbrambeni mehanizam. Već na promociji „Femicida” pomenula si da si počela da radiš na „Robotki”, da pretražuješ novinske članke, tražiš priče. A za pesničke knjige nije tipično da se pišu u istraživačkom maniru. Jasna konceptualna tema postoji u obe knjige.

– U pitanju su dva različita postupka. Za „Femicid” i „Slovo ljubve” sam prikupljala materijal. Za „Slovo ljubve”, u kojoj je tema mržnja, tražila sam, na primer, viceve o Romima, u stvari o „Ciganima”. I onda naletiš na „najbolje viceve” iz ove, iz one godine… Uvek ima novina i možeš da biraš. Tu je i odnos prema manjinama… „Dođoši, kuferaši, čujte, ovo je rodna zemlja, ovo je gospodska kuća. Dođoši, izujte se. Dođoši, pokajte se. Nema ovde brda ni opanaka za vas…” Uzimala sam gotove tekstove, koje sam preoblikovala u poeziju. A u „Rodbini” i u „Robotki” sam pravila narativne strukture. Ove dve knjige, kao i „Magda”, na neki način su pesnički romani. Imaju junake i obris fabule. U njima se stalno nešto dešava. Do sada baš nisam ukrštala ova dva metoda, ali možda je to neki moj sledeći put.

• Kod tebe je već manir da imaš likove, da imaš dramsku postavku u poeziji. Uvek su tu likovi kroz koje progovaraš, a zatim i likovi, izmišljeni ili stvarni, kojima se oni obraćaju. U „Robotki” se pojavljuju i Bogdan i Petar kao muške figure, a s druge strane imamo „robotku”. I tvoj jezik u pesmama deluje skoro svakodnevno, samo što dobija određenu ritmizaciju, pa na kraju i zbog koncepta i jasne ideje znamo da čitamo poeziju. Kako je tekao proces pisanja „Robotke”?

– Sve je počelo s jednim potencijalnim evropskim projektom, iza kojeg mi je ostalo pet-šest pesama o ženama u salonu lepote i o toj jednoj ženi koja ništa ne razume, da ne kažem da je glupa, ali svakako naivna. Dosta sam lutala potom. Razmišljala sam o tome kako ona ne razume ni jednostavne ljudske odnose. A tu su stalno bile i te žene u salonu. Dosta toga sam i odbacivala. Bilo je tu i priča o Lečiću, pa jedna glumica, pa druga glumica, pa onda svedočenje o „bunga-bunga” žurkama… Strašna poezija. A onda se pojavila junakinja za koju tada još nisam znala da je „robotka”, koja bi nešto smešno tresnula, u stvari grozno, uz tu silinu žena u salonu. One liče na antički hor, u stvari su „dekameronke” koje lupetaju. Ali nisu samo žene u salonu.

Publike nije falilo kada je u „Književnom kafeu” Jasmina Topić ugostila Draganu MladenovićFoto: Pančevac / N. S.,

• Imamo zapravo dva suprotstavljena antička hora jer su tu i tate iz sektora „Adam”. To liči na postavku antičke drame kada nismo sigurni da li će sve krenuti ka komediji ili tragediji.

– Razlika između „Femicida” i „Robotke” i jeste u momentu smeha. „Femicid” je pratila gorčina, a ovde je smeh začinio poetsku priču. Reč je i dalje o gorkim temama, ali smeh je začin. Žene iz salona tome dosta doprinose, dok su tate iz sektora „Adam” vrlo ozbiljne, kao što im i priliči.

• Ispred svakog od deset ciklusa u „Robotki” nalazi se mali piktogram koji simbolizuje ciklus koji sledi. A interesantno je i to što nas ti teraš da na primer u drugom ciklusu, o ozbiljnim muškarcima iz sektora „Adam”, budemo učesnici. Najpre imamo lekciju, pa primer iz prakse, a onda sledi ispitno pitanje.

– Tačni odgovori su uvek oni stereotipni – muškarcima pripada sloboda, žene su te koje su sklone histeriji, one su te koje zvocaju… A ideja je da se pokaže da to ne rade samo muškarci, nego da to radimo i same sebi… Ubacujemo u sebe razne stereotipe, na primer da žene ne mogu da vode, da žene nemaju dobru orijentaciju… Stara je priča o materici i histeriji, da žene upadaju u trans, ali je stereotip i da su žene emotivnije, te zato muškarci ne treba da pokazuju emocije… To su sve rodne uloge koje smo nasledili i u koje nas društvo stalno gura. I „Robotka” je puna stereotipa i stega. Ali njeno oslobađanje u susretu sa ženama iz salona zato će izazvati posledice. Ona odjednom hoće da vodi, da radi, da prestane da služi muškarcima na taj jadan način, zbog čega je i napravljena. I zato doživljava kaznu. To je fabula koja možda nije bila centralna i najvažnija u priči, ali se nekako sama iskristalisala.

• Žene iz salona preuzimaju ulogu buntovnica i to pokazuju kada iskazuju poštovanje u odnosu na Jovanu, njihovu ortakinju koja se vraća iz zatvora (gde je ležala zbog ubistva muža koji ju je tukao – prim. nov.). Ali gorak zaokret sledi na kraju jer se junakinja pretvara u kiborga, u kutiju s prorezom. Da li si u nekom trenutku osetila zasićenje i pomislila da si preterala i rekla sebi: e, sada je i meni već dosta?

– S „Robotkom” ne. U pitanju jeste fabula s početkom, krajem, istom junakinjom. Ali moj cilj je bio da u svakoj pesmi postoji začin – da bude malo smešno, da bude malo zaumno, tako da sve pesme budu na istoj visini. Nema nijedne pesme koja je krajputaš. Moja ideja je bila da svaka pesma vrisne, da svaka nešto uradi. I zato svako ima neku svoju pesmu za koju nalazi da mu je najbolja. Trudila sam se da svakoj pesmi dam taj dodir sa čitaocem.

• Da li razmišljaš o nekoj novoj temi, novom ciklusu ili to prepuštaš spontanosti?

– Nameravam da napišem roman za decu. Dugo mi se to vrzma po glavi i vreme je da se suočim s tim, za šta će mi trebati dosta vremena. Ideja je takođe da, pošto nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja” donosi i knjigu, malo stanem posle ovoliko godina i da vidim šta sam sve radila. Da napravim izabrane stihove. A i da napišem nešto novo – opet ženski – gde će mi tema biti majka. A tu tek ima dosta materijala.

(Pančevac / pripremila: Nevena Simendić)

OD DAME DO PROREZA NA KUTIJI: „Robotka” Dragane Mladenović napunila „Književni kafe”