Ostalo
Vršac: Sutra tretman suzbijanja krpelja
U najavi prošireno izdanje sa činjenicama o ekološkim posledicama bombardovanja – najavljuje Živojin Milanović, autor knjige „Obrisi sećanja za nezaborav”
NAŠ GOST: Živojin Milanović, fotograf svedok razaranja Rafinerije 1999.
U najavi prošireno izdanje sa činjenicama o ekološkim posledicama bombardovanja – najavljuje Živojin Milanović, autor knjige „Obrisi sećanja za nezaborav”
Nižu se godine. Početak bombardovanja 24. marta, kada je i Pančevo prvi put pogođeno od zvanično 24 puta, polako bledi u sećanjima, pa na polaganje venaca dolaze samo boračka udruženja. Ali 4. april, kada su u 4 sata i 29 minuta projektili prvi put pali na južnu hemijsku zonu i kada su u rafinerijskoj Energani poginula tri Pančevca, ne zaboravlja se tako lako. Posle toga, te 1999. godine, proći će samo osam dana do 12. aprila, kada će se, posle udara s najmanje deset projektila na rezervoare Rafinerije nad Pančevom prvi put zavaljati crni gusti dimovi. Natapaće oni banatsku ravnicu i posle 7. juna, kada je deset minuta pre ponoći Rafinerija pogođena po sedmi put. U jednom od udara, 15. aprila, gađana je zajedno sa „Azotarom”, a kada se mislilo da ne može biti gore, 18. aprila, u drugoj „noći veštica”, kako su je pančevački novinari tada prozvali, u nekoliko sekundi pored ove dve fabrike na meti se našla i „Petrohemija”.
Rat na sopstvenom pragu, prinudno, tada će od Živojina Žike Milanovića, koji je do tada fotografijama punio i stupce u fabričkom listu „Rafinerac”, napraviti ratnog reportera. Za sve vreme bombardovanja beležio je i foto-aparatom i kamerom i za potrebe fabrike, a i iz razloga vojnih i bezbednosnih, razaranja koja će od Rafinerije napraviti gomilu starog gvožđa. Ali ostaće te fotografije i kao svedok za javnost šta je počinjeno, jer teško je bilo poverovati samo koji mesec kasnije, u septembru, kada je Rafinerija ponovo startovala, šta se tu zbivalo.
Ipak, da stignu do javnosti, osim na nekoj izložbi, trebalo je mnogo duže – više od 25 godina. Krajem prošle godine deo njih je objedinjen u knjizi pod naslovom „Operation Allied Force – Obrisi sećanja za nezaborav”.
Foto: privatna arhiva
– Ne, nisam se plašio. Više sam razmišljao o tome kako će izgledati kadar. Ali sam na početku bio ubeđen da Rafinerija neće biti bombardovana jer sam mislio: neće valjda da prave Bopal u Srbiji. Nisam tada znao da je toliko zlo u pitanju – govori mi Žika u razgovoru koji smo upriličili 3. aprila, dan pre nego što će biti obeleženo 26 godina od prvog gađanja Rafinerije i pogibije Mirka Dmitrovića, Duška Bogosavljeva i Dejana Bojkovića.
• Potresnu priču nam pripovedaju tvoje fotografije sa hrgama metala. Ali najjače emocije pobuđuju slike na kojima su radnici, vatrogasci… I svedočenja o poginulim radnicima. Da li su ti ljudi morali da poginu?
– Ne. Ali… Svašta mi prolazi kroz glavu. Da je Duško Bogosavljev, koji je bio najstariji od njih, bio rezerva za tu noć i da je zamenio kolegu. Da se Mirku Dmitroviću, koji je stradao na licu mesta, prošlog avgusta ugasila loza kada mu je umro i stric. Nikada nikome nisam dao fotografije od tog jutra kada sam došao u Rafineriju jer to su bile strašne scene. Tek kasnije sam saznao da sam tada doživeo infarkt. Kada smo ujutru ušli u Energanu i videli kako to tamo sve izgleda, suze su mi neprestano tekle. Osetio sam i strašno stezanje u grudima. Takav stres nikada ni pre ni kasnije nisam doživeo. Bio sam toliko ipak pri sebi da i u tom magnovenju radim širokougaone totale. I danas mogu da osetim taj miris i da čujem te zvuke. Ali sam valjda bio pod tolikim adrenalinom da u tom trenutku nisam mogao da umrem. Tek posle godinu dana, kada sam pao, utvrdili su mi veliki ožiljak na srcu. Napisao sam kasnije i scenario za film „Svi dani u jednom” koji počinje onda kada se rađa sin Dejana Bojkovića, nekoliko dana pošto je on izgubio bitku za život. Jezivi su za mene i mog kolegu Ernesta Lacka bili i naknadni obilasci porodica. Nismo imali snage da obiđemo više od jedne u toku jednog dana. Sa distancom sada mislim da nisu morali da poginu. Dežurali su tada noću često i direktor Energane Todor Nikolić i njegov zamenik. Moglo je da bude i više i manje stradalih. A zahvaljujući Todoru, moj bivši šef Aca Manić i ja smo danas živi. Trebalo je da i mi dođemo u treću smenu. Valjda da pravimo neku propagandnu reportažu u stilu „vi nas bombardujete, a nas baš briga”. Ali on nam je rekao: „Nemojte, molim vas. Dižemo kapacitete. Treba ’Rumunka’ da proradi. Ima dana više nego kobasica”. Toga ću se sećati celog života. Od 2.626 radnika tada je po ratnom rasporedu u Rafineriji ostalo 385. Moj domaći zadatak je bio da sve beležim, a moj neposredni šef je bio Ilija Anđelković, glavni čovek za ABH zaštitu za južni Banat.
• Da li ti je onda posle tog strašnog šoka kasnije bilo lakše da preživiš druga bombardovanja?
– Bilo je sve relativnije, ali i poštenije. Iako je bilo strašno, bar smo znali da će nas gađati. Uvek ću se sećati i prvog iskustva sa gašenjem požara od 12. aprila, kada su pogodili rezervoare. U stvari, tu nije bilo gašenja pošto su pogodili čvorište cevovoda svih derivata: dizela, džeta za avione, benzina, lož-ulja… Znali su tačno šta gađaju. Vatrogasci su mogli samo da hlade rezervoare penom. Na kraju je u plamen utovarivačem ušao Raša Radonjić iz Omoljice. Ogromnom kašikom je peskom i zemljom iz nekoliko puta zasipao vatru. Plašio sam se tada jedino da zbog skupljanja metal ne napravi džep koji može da eksplodira. Molio sam se jedino da me odmah pogodi u glavu, da se ne mučim.
Foto: Živojin Milanović (knjiga „Obrisi sećanja za nezaborav”)
Foto: Živojin Milanović (knjiga „Obrisi sećanja za nezaborav”)
Foto: Živojin Milanović (knjiga „Obrisi sećanja za nezaborav”)
Foto: Živojin Milanović (knjiga „Obrisi sećanja za nezaborav”)
Foto: Živojin Milanović (knjiga „Obrisi sećanja za nezaborav”)
Foto: Živojin Milanović (knjiga „Obrisi sećanja za nezaborav”)
Foto: Živojin Milanović (knjiga „Obrisi sećanja za nezaborav”)
Foto: Živojin Milanović (knjiga „Obrisi sećanja za nezaborav”)
Foto: Živojin Milanović (knjiga „Obrisi sećanja za nezaborav”)
Foto: Živojin Milanović (knjiga „Obrisi sećanja za nezaborav”)
• Godinama te znam kao kolegu i mislila sam da si celog života bio foto-reporter. A ti si u Rafineriji u stvari bio zaposlen na tehničkim poslovima.
– Počeo sam da radim kao prevodilac na postrojenju FCC, što je skraćenica za fluidni katalitički kreking, jer je na njegovom puštanju bila angažovana međunarodna ekipa. Tada sam upoznao Savu Bogojevića kao direktora prerade. Sećam se da je jedne noći došao u dva ujutru. Pratili smo parametre pri puštanju u probni rad, a ja sam morao sve da prevodim. Nisam tada znao da on perfektno govori engleski i da je tačno znao kako prevodim. Pre toga sam napamet morao da naučim 700 specifičnih tehničkih pojmova vezanih samo za Rafineriju. Na primer, „ptičji kavez” je, u stvari, značilo korpa u reaktoru FCC. Ali da bih shvatio o kakvoj tehnologiji je reč, morao sam da vučem za rukav inženjere. Od nas petnaest prevodilaca ostao sam na kraju samo ja. Mnogo toga sam kasnije naučio i u održavanju, u tehničkoj kontroli, najviše od Pište Peštanca. Njega i danas, bez obzira na to što je u penziji, angažuju kao jednog od najboljih defektatora. To je čovek koji je zadužen da posle zaustavljanja i isparavanja postrojenja uđe u kolone, rezervoare, da proveri stanje na cevima… Moraš mnogo da znaš da bi to mogao da radiš. Dosta mi je pomoglo i to što sam uspeo da upišem četvrtu godinu na Mašinskom iako me to nikada nije zanimalo jer sam oduvek želeo da se bavim filmom. I pošto sam u tehničkoj kontroli napravio model izveštaja sa fotografijama, redovno su me kasnije i za to angažovali. Sve mi je to koristilo za vreme rata. A posle toga sam dobro sarađivao s Nikolom Garićem na obnovi fabrike, kada sam fotografisao ključna mesta na oštećenim postrojenjima.
• Zašto je knjiga toliko dugo čekala da bude objavljena, jer si dugo planirao da je izdaš?
– Moje fotografije su bile sastavni deo izveštaja o razaranjima Rafinerije koji su predati i državi radi podnošenja tužbe protiv NATO-a. Bilo ih je par hiljada, ni broja im ne znam. A u knjizi se nalazi samo izbor od oko dve stotine. Tada se radilo sa filmovima koje sam jedva nabavljao. Zahvalan sam posebno na pomoći fotografu Brašovanu, kod koga sam i razvijao fotografije. Nakon rata, na svakoj izložbi, obnavljala se ideja i o izlaženju knjige. Ali sve je ostajalo na ideji i svi su me tapšali po ramenu. Nakon što sam otišao u penziju 2011. godine, niko me nikada nije pozvao da kaže: ej, Žiko, hajde da nešto uradimo od toga. Mnogi sigurno nisu hteli da pomognu i iz političkih razloga. Valjda da se ne zamere „Đuri” što nas je tukao. I onda je sve krenulo kao na filmu posle susreta sa doktorkom medicine Ljiljanom Verner, predsednicom Upravnog odbora fonda „Dijaspora za maticu”, koja je prošlog proleća došla iz Hanovera u Pančevo da dopuni dokumentarni materijal koji je snimila u junu 1999. godine. Poklonio sam im svoj materijal s molbom da me samo potpišu i ispričao im da imam ideju da izdam knjigu i da je spremno već 70 odsto materijala. Ponudila mi je pomoć i za sedam dana stiglo je već obaveštenje da je njihov upravni odbor prihvatio da finansira taj poduhvat. Vlada Mitrović iz „Pasaža” je napravio najbolju moguću ponudu za najnižu cenu i knjiga je ugledala svetlo dana na izmaku godine.
Naslovna stranica knjige „Obrisi sećanja za nezaborav” Živojina Milanovića
• Tako je Pančevo ipak uspelo da na dostojan način obeleži 25-godišnjicu bombardovanja. Na promociji u decembru najavio si i izdanje na drugim jezicima.
– Engleska verzija je već završena. Planirana je i ruska i nemačka. Ali sada smo posvećeni možda više tome da se pojavi drugo dopunjeno izdanje u kojoj bi bile navedene i posledice bombardovanja po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Želimo da pokažemo da je ovde izvršen svojevrsni i jedinstveni ekocid. U međuvremenu sam imao priliku da od bivših oficira naše vojske, koji često o tome govore na raznim forumima, saznam još mnogo podataka o ekološkoj katastrofi koja je usledila posle bombardovanja. Mislim da je zato velika priča pred nama.
(Pančevac / Nevena Simendić)
Položeni venci na spomenik radnicima Rafinerije nafte Pančevo
