O, OPOVO! Đačka dobrodošlica i debela ‘ladovina

Ako biste da iz Opova „zavrnete” prema Barandi, morali biste najpre kroz Borisa Kidriča, pa kroz Bratstva jedinstva. Ako ste krenuli od Pančeva kroz Sefkerin, morali ste proći kroz Žarka Zrenjanina, a kada već stignete u Barandu, uletećete u Stevice Jovanovića, a do Sakula ćete zatim kroz Žarka Zrenjanina i Oslobođenja, a u Sakulama, šta drugo, čeka vas glavna džada koja se zove Borisa Kidriča, dok će vas JNA direktno odvesti do Idvora. Da je vreme u ovim mestima malo zaostalo, svedoče i ulice 29. novembra, Ive Lole Ribara, Petra Drapšina, Narodnog fronta, pa i Partizanska. A da bi bar za ubuduće izbegli istorijske premetačine, Opovčani su 2015, kada su se najzad latili toga da i ulicama koje su se do tada nazivale „bezimene” daju nazive, odlučili da to ne budu istorijske ličnosti. Komisija se mudro, da joj ne bi spočitali odsustvo svesti o istorijskom trenutku, izvadila tako što je saopštila da nije u redu da nekim „sporednim uličicama” daju imena velikana. U međuvremenu, raniji nazivi nisu izmenjeni.

A i na bilbordu na uglu onih prvih dvaju pomenutih ulica, Borisa Kidriča i Bratstva jedinstva u centru Opova, umesto nekog „velikana” stoje imena Đorđa Đorđevića, Lorete Nedić, Nikoline Pecikoze, Stevana Komarčevića, Mihajla Svetlika, Sare Spasevski, Katarine Vasić i Sofije Vujičin – lica osam nasmejanih lepih devojaka i mladića, ili pre će biti devojčica i dečaka. Reč je o osam najboljih svršenih učenika dve osnovne škole, „Dositej Obradović” iz Opova i „Zoran Petrović” iz Sakula i njihovih izdvojenih odeljenja „Sveti Sava” u Sefkerinu i „Olga Petrov” u Barandi. Mudro, nema šta.

Dobrodošlica u centar Opova – najbolji opovački đaciFoto: Pančevac / N. S.

Opovčanke potukle Opovčane

Već smo naveli da je „prosečni Opovačnin” uglavnom svršeni srednjoškolac. Po tome se ne razlikuju od regiona, ali podaci Republičkog zavoda za statistiku s popisa od 2022. godine pokazuju da je u Opovu ipak obrazovna struktura malo lošija. Kada su u pitanju fakulteti, tome se ne treba ni čuditi, jer centri poput Pančeva i Vršca privlače najobrazovanije. Ali ima i više neobrazovanih – samo sa osnovnom školom ili čak i bez nje. Naravno, situacija se poboljšava prirodnim odlivom najstarijeg stanovništva, što pokazuje i podatak da u Opovu nema nijednog deteta i mladog čoveka do 20 godina koji je nepismen. Ali situacija se ubrzano menja na svim školskim nivoima. U toku samo jedne decenije za 3,3 odsto je više svršenih srednjoškolaca. Ipak, zabeležen je minimalni rast od 0,3 odsto „akademskih građana”, što se može tumačiti time što oni s diplomama fakulteta ili viših škola uglavnom odlaze trbuhom za kruhom.

Bitku za obrazovanje ipak žešće vode žene u Opovu, kao i u drugim mestima Južnog Banata. U broju diploma fakulteta i viših škola muškarce su potukle za 15 odsto. Nažalost, i dalje vode i u broju onih bez osnovne škole, što se može smatrati relikvijom nekih bivših vremena, vremenima „šporeta i metle”, naravno za žene.

Čekajući digitalizaciju i sove

Ono o čemu treba više porazmisliti jeste ipak to što se trećina stanovništva Opova na poslednjem popisu izjasnila da i dalje ne barata dobro kompjuterima. Za utehu je što je takvih 2011. bilo čak više od 60 odsto, a i to što je i trećina stanovnika pančevačkih sela takođe zabeležena kao „kompjuterski nepismena”. Možda bi zato bilo dobro da razna udruženja u manjim i seoskim sredinama, i u jednom i u drugom mestu, smisle i neke kurseve za opismenjavanje na sokoćalima i računarima, umesto manifestacija na kojima se stalno mesi i veze. U međuvremenu, prirodnim putem, od jednog do drugog popisa, ipak je za 20 odsto povećan broj bar delimično kompjuterski pismenih, dok je za devet odsto više onih koji smatraju da dobro barataju kompjuterima – što podrazumeva da znaju da obrade tekst, kreiraju tabele, koriste internet i elektronsku poštu, Skajp, Vajber, Vocap… I da li treba reći da je među kompjuterski pismenima opet više žena.

Kako god, među oko četrdesetak posetilaca kafića u Opovačkom parku, ispod drveta starosti više decenija, usred podneva 1. avgusta, nismo primetili nikoga ko je kuckao po mobilnom. Niko nam nije turirao ni motor pored glave, nije bilo ni automobila na travnjaku, iako smo parking i mi „jedva” našli. Šalu na stranu, trebalo nam je samo da pređemo još 70 metara, pa da se učačakmo ispred „Gomeksa”. Čar je to manjih mesta gde se i dalje smatra nepristojnim da se drugima penjete na glavu – pa izvolite na pivce i kabezu u debeloj ‘ladovini Opovačkog parka. A kad malo ladne, u ovaj park stići će i sove, jer je tu njihovo najveće okupljalište tokom zime u južnom Banatu.

(Pančevac / Nevena Simendić)

O, OPOVO! Mamac – ravničarski filmski glamur