Tamo negde davne 1953. Sefkerin je nakon Drugog svetskog rata imao najviše stanovnika, a u Sakulama je najviše ljudi bilo 1948. godine. Jer dok su druga mesta rasla, bar do kraja devedesetih u prošlom veku, ova dva sela su se sve više praznila. Ljudi su odlazili jer se tu nisu gradile ni fabrike đubriva, ni „kapaciteti” za preradu nafte, ni giganti za proizvodnju plastike. I Sefkerin i Sakule bili su, možda i srećom, duboko u slivu Tamiša, daleko od ulivanja u Dunav, čemu se zahvaljujući Pančevo spaslo blata, ali zato je dobilo vetrove smrdne i neke čudne bolesti. Košava doduše briše, možda i jače, i ravnim Sefkerinom i Sakulama, ali tu je bar čista.

Život uz ribu, krave i ovce

– Naravno da ga volem. Nema šta drugo da ti kažem nego da je ovde priroda lepa. Zato ovde treba do dođu ljudi. Kod nas ima samo rode i tako, slavuja. Ima i divlje guske, divlje svinje i šakali – odgovorio mi je Jovan Vojinov kada sam ga upitala zašto voli svoje rodno Sakule.

Jovan Vojinov, meštanin SakulaFoto: Pančevac / R. Đerić

A sreli smo Jovana 4. decembra, kada je od podneva košava opasno počela da pojačava. Priča nam da u Sakulama ima i kafana i kafića gde ljudi mogu da se zabavljaju, ali da on tamo često ne svraća. I dok smo s njim razgovarali baš ispred crkve, gde smo ga slučajno sreli, naišao je i Sveta Antić na svom biciklu. Odmah je stao pored nas dok Jovan nastavlja da priča.

– Ljudi koji dođu ovde, prilagode se. I nije ovde pusto, ako pitaš, i ne bi’ se nigde selio. A idemo mi često i do Beograda i Pančeva autobusom. Nije to daleko, ni na jednu ni na drugu stranu. Idemo mi i po Južnom Banatu. I deca imaju šta im treba. Tu je i ambulanta, „Gomeks” i „Persu”. Imamo sve – ubeđuje me dalje Jovan da je Sakule dobro za život.

Sveta Antić, meštanin SakulaFoto: Pančevac / R. Đerić

Kaže i da se ceo život bavio poljoprivredom.

– A lepo je ići i u ribu na Tamiš. Love se veliki šarani, somovi, ima i tolstolobika, deverika, babuški… Da li nas ‘vataju ako nemamo dozvolu? ‘Vataju, ali mene ne. Moraš da platiš danas. Nije kao pre – nasmejao se Jovan.

A kada sam ga pitala šta bi voleo da se napravi u Sakulama, odgovorio mi je „neki klub”, da imaju gde da se druže, a ne samo u kafani. Nisu propustili Jovan i Svetislav da me podsete da je u njihovoj neposrednoj blizini Idvor, iz koga je Mihajlo Pupin, ali su mi s ponosom rekli da je kod njih, u njihovom ataru, čuvao stoku.

Crkva posebnog imena

I za obilazak i za slikanje svakako je pet crkava u sva četiri naselja Opova. Jedna je katolička, a četiri su pravoslavne, od čega tri nose naziv Svetog Nikole. Ona u Sakulama, zidana sredinom 19. veka, posvećena je prazniku Prenosa moštiju Svetog oca Nikole i proglašena je za nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. A po nazivu jedinstvena je crkva Crkva sabora Svetog arhangela Gavrila u Sefkerinu. Doduše, Sefkerinci su u široj okolini poznati i po Mandalini, jednoj od najvećih i najpoznatijih seoskih zavetina u Srbiji, koja se praznuje 4. avgusta, u znak sećanja na pomor stoke od pre dva veka. Pored liturgije i molitve u crkvi, prateća menažerija su i pljeskavice i drangulije po tezgama. Ali seoska slava prilika je da se narod vidi, pokaže i druži.

– Obiđem i ja tada Sefkerin pošto dođem kod bake. Više mi je to značilo kada sam bio mali jer sam se družio s drugom decom. A sada dođem da obiđem imanje i odem ponekad na pecanje na Tamiš. Ali sve ređe – ispričao mi je je Joca, čija baka s majčine strane je iz Sefkerina.

Da li bi se preselio? Samo mi je odgovorio: „Možda, kad budem u penziji. Da nađem mir.”

(Pančevac / Nevena Simendić sa saradnicima)

O, OPOVO! Do Barande, najstarije najmlađeg naselja

O, OPOVO! – Tamiš, a na Tamišu Čarda