Vladimir Valešinski: Veliki pregalac u domenu umetničkog prosvećenja

Gost ovog broja „Pančevca”, fotograf i snimatelj Vladimir Valešinski, rođen 1951, godinama ne prestaje da fascinira svojim poduhvatima u raznim oblastima umetnosti.

Teško je i pobrojati sva njegova dostignuća, počev od obilja umetničkih fotgrafija koje je napravio tokom decenija pregalačkog rada do promovisanja lika i dela nebrojenih velikana.

Nakon toliko ostvarenih dela, što neko ne bi uradio ni za tri života, njegov elan i entuzijazam nimalo ne jenjavaju.

Naprotiv, na pomolu su novi veliki Vladini projekti…

Foto: Privatna arhivaFoto: Privatna arhiva

Pančevac: Interesovanja ka sferi umetnosti javljaju se još u
ranom detinjstvu…

Vladimir Vlada Valešinski: Odrastao sam u jednoj normalnoj radničkoj porodici i uživao u blagodetima skromnog, ali srećnog detinjstva. Inače, otac mi je bio grafičar, tj. grafički ilustrator, koji se bavio američkim retušem, a radio je i kao foto-reporter. I tako ispada da to moje nasleđe potiče iz njegovog vremena. Dakle, još kao mali bavio sam se fotografijom. Kasnije je to počelo da prelazi u filmsku umetnost. Bavio sam se i filmom, najpre onim od osam milimetara i 16 milimetara. Nakon toga dolazi video, kao i televizija.

Sredinom osamdesetih godina prošlog veka kreće i učešće u osnivanju lokalnih televizija, između ostalih i u Pančevu…

– U to vreme sam se sa svojim timom uključio u rad i osnivanje brojnih lokalnih televizija. Tako sam učestvovao u stvaranju desetina lokalnih elektronskih medija u mogim našim mestima, pa čak i u Hrvatskoj i Rumuniji. Recimo, lokalna televizija Temišvar bila je praktično prva u toj susednoj zemlji neposredno nakon revolucije i svrgavanja komunističkog lidera Čaušeskua. Za to smo nagrađeni i zahvalnicama na najvišem nivou. Kada je reč o Srbiji, pored Pančeva, doprinos smo dali i formiranju lokalnih televizija u Smederevu, Vršcu, Sremskoj Mitrovici, Kruševcu i mnogim drugim gradovima, pa i u Kosovskoj Mitrovici, koja, nažalost, u to vreme nije zaživela, jer su bile takve političke okolnosti. Sve te navedene televizije sam na neki način osnovao, zapravo napravio sve od tehničke podrške do tehnike, koja je bila kompletno naša kako predajna, tako i emisiona.

Važan segment bio je i timski rad…

– Ekipu koju sam oformio, pored ostalih, činilo je nekoliko ljudi iz Vršca, a među njima i Dragan Dobričić, koji je bio prva violina Televizije Beograd na polju radio-difuzije, koji u tom domenu ima i nekoliko svetskih pronalazaka. Kao što rekoh, pored ostalog, osnovali smo i Televiziju Pančevo. To je bilo 1986. godine, a tada je zapravo formirana prva Televizija Pančevo, koju sada svi mešaju sa ovom drugom, stvorenom devedesetih godina prošlog veka. Zapravo, učestvovali smo u razvoju i jedne i druge. Radili smo pregalački i maltene danonoćno. Ta prva televizija Pančevo bila je vezana za samodoprinos, čime smo pomogli opštini do to uspe. A druga televizija je, eto, opstala i do danas, kao i one u drugim mestima.

Obilje umetničkih fotografija…

– Između stvaranja tih lokalnih televizija radio sam i na raznim drugim projektima. Pored ostalog, počeo sam i da izlažem svoje fotografije, a postao sam i član Udruženja srpskih umetnika fotografije Vojvodine (USUF). U to vreme naša centrala bila je u Ulici Lava Tolstoja u Pančevu. Istakao bih i galeriju „Pikaso“, koju je pokrenuo naš sugrađanin Živojin Ivanišević, nažalost pokojni. E on je devedesetih godina pokrenuo produkciju koju je prepustio meni da vodim. I to je išlo na našim kanalima, kao što je bio Treći kanal RTS-a, pa TV Politika, a kasnije i Hepi kanal. Reč je o najeminentnijim našim srpskim slikarima koje smo mi fotografisali i pravili priče i filmove o njima. Od toga je ostalo veoma mnogo materijala, pa planiram da s tim bogatim nasleđem upoznam javnost.

Ovekovečeni su i slikari Pančeva 20. veka…

– Paralelno s tim radili smo i knjigu „Slikari Pančeva 20. veka”, koja je objavljena 2005. godine. Tokom izrade materijala ja sam s kamerama i foto- aparatima ušao u ateljea desetina naših eminentnih slikara. To je jedan divan materijal i hvala bogu da smo to snimali, jer su nedugo zatim mnogi od njih napustili ovaj svet. Tako smo ih ovekovečili i sačuvali od zaborava.

Saradnja s velikim Šobajićem ima posebno mesto…

– Kad sam počeo da se specijalistički bavim slikarima, usledili pozivi od mnogih velikih velikana, poput Sotirova, Miletića, Martinovića, Mitrovića, Šobajića… Kada je reč o ovom poslednjem, čuvenom Milošu Šobajiću, u poslednjih pet godina njegovog života pratio sam ga konstantno u svim aktivnostima. Zato mislim da imam najjači materijal što se tiče tih godina u kojima je živeo veliki umetnik. Sada hoću to da prikažem Pančevcima, pošto imam ekskluzivan film koji nigde nije emitovan. U stvari, jedan deo tog ostvarenja pušten je na otvaranju Šobajićeve izložbe u galeriji „Kombank” u Beogradu. Sada planiramo to da uradimo u pančevačkom Narodnom muzeju, s obzirom na to da je ta institucija vlasnik jedne Šobajićeve skulpture. Naime, on im je to poklonio kada je gostovao u Pančevu. U dogovoru s direktorom muzeja napravili bismo jednu lepu prigodnu izložbu i emitovali prvi put taj film.

Film obuhvata čak i sliku za Ginisov rekord…

– Paralelno s tim filmom, Miloš Šobajić je radio na jednoj slici koja je prijavljena Ginisovoj knjizi rekorda. Mislili smo da bi to mogla da bude najveća slika u ulju na platnu na nivou celog sveta. Šobajić je nju uradio na platnu veličine od nekih 11 sa 10 metara, tačnije jedan ceo ar. Nismo tako nešto našli nigde u svetu. Istini za volju, pronašli smo veće murale, ali ovakve slike ne. I onda se na Vilinim vodama u jednoj hali pristupilo izradi te slike. Šobajiću su pomagali studenti koji su kod njega pohađali doktorske studije. Ta slika je uspešno završena, a interesantno je da sam sve to snimao i da imam kompletan i veoma ekskluzivan materijal o stvaranju jedne tako impozantne slike. Nažalost, neposredno nakon toga Šobajić je preminuo od posledica koronavirusa 2021. godine.

Tu nije kraj planovima o umetničkim projektima i pančevačkim velikanima…

– Momentalno završavam film o Jonelu Popoviću, velikom pančevačkom umetniku koji je ostao dubok trag u slikarstvu. Uporedo s tim spremam materijale o našem izuzetnom akvarelisti Dragoslavu Husaru, koga sam isto pratio godinama, od izložbe u Požegi do kolonije Prilipac. Sa Slobodanom Sotirovim sam proveo veoma mnogo vremena. Išli smo i u lov i na Dunav i u njegovu vikendicu u Slankamenu, tako da imam ogroman materijal. To će biti prezentovano jednog dana, s obzirom na to da je on velikan u slikarstvu i naš uvaženi profesor. Verovatno će neki filmski arhiv sve to na kraju imati kao svoj materijal u domenu opšte kulture i koristiti za opšte osvešćenje Srbije.

Foto: Privatna arhivaFoto: Privatna arhiva

(Pančevac/J. Filipović)

NAŠ GOST ĐORĐE DRAGAN: Ljubav, znanje i prirodni sastojci stvaraju dobro vino

Naš gost pronalazač Negoslav Milivojev