Naša gošća Aleksandra Bijelić, rođena je i živi u Pančevu, a diplomirala je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu na Odseku za opštu muzičku pedagogiju.

Može se reći da je ona džez pevačica, vokalni pedagog, studijski muzičar, kompozitor i aranžer. Više od sedamnaest godina nastupa s Beogradskim diksilend orkestrom, sarađuje sa RTS-ovim Big bendom, a pre dve godine objavila je svoj prvi autorski album „Neka druga“.

PANČEVAC: Kako biste opisali svoj poziv?

Aleksandra Bijelić: Svoj glas tretiram kao instrument koji koristim solistički ili u grupi, a takođe sam i vokalni pedagog, studijski muzičar, komponujem, aranžiram… Dakle, muzika je moj poziv, ali jednostavnije rečeno moje zanimanje je džez pevačica. Za taj muzički pravac sam se opredelila, jer mi je ta prirodnost muziciranja, improvizacija i sam zvuk koji se dobija iz akustičnih instrumenata u grupi ljudi, razmena i međusobno slušanje koje imamo u toku izvođenja, oduvek bila bliska i u kamernoj muzici, čak i dok sam se tokom školovanja bavila klasičnom muzikom i sticala osnove iz nje. A kada sam otkrila da postoji složenija harmonija sa meni zanimljivijim melodijskim kretanjima, praćena bubnjem koji prede kao motor, gde svakiizvođač ima pravo na ličnu slobodu izraza, to je bila ljubav u svakom pogledu.

Da li je podloga za takav izbor potekla iz gena?

– Privatno u mojoj kući se uvek slušala kvalitetna muzika. Mogu reći da je tata bio audiofil iako niko u porodici nije bio muzičar – bili su ljubitelji dobre muzike. Išli smo na koncerte, tako da iz najranijeg detinjstva pamtim „Šeherezadu“ Korsakova ili zvuke italijanske opere Verdija, Pučinija, Maskanjija… To je slušala starija generacija, to jest baka, dok je njena sestra iz Južne Afrike, gde je živela, donosila ploče sa zvucima trube Luja Armstronga, Oskara Pitersona, Nine Simon… Roditelji su slušali nešto moderniji i tvrđi zvuk, pa sam rano otkrila „Stonse“, „Bitlse“, Elvisa Preslija, Tinu Tarner, Aretu Frenklin, Džordža Majkla, Dejvida Bouvija, ali isto tako i gospel horove s Mahalijom Džekson, koji su mi bili fascinirajući i puštala bih pesmu po nekoliko puta uzastopno. Tu su i Džejms Braun, kao i fank bendovi. Moja omiljena muzika u to vreme bila je, naravno, hor „Kolibri“, mada su mi se dopadali i Bajaga i „Riblja čorba“, pre svega zbog društva iz vrtića. Sve u svemu, fond moje unutrašnje zvučne biblioteke bio je vrlo bogat još pre polaska u nižu muzičku školu.

Zanimljivo je da ste još u najranijem uzrastu favorizovali savršene izvođače…

– Bila sam netolerantna na falš ili bilo kakav muzički neukus, te je moje često pitanje postavljano mami bilo „Ko je ovog čiku ili tetu pustio da peva“. Svima je to pitanje bilo simpatično, ali zapravo nisam sigurna da li su razumeli da meni falš ton para uši i smeta. Sluhisti će razumeti o čemu govorim, ostali verovatno neće. Sve u svemu, za mene je najbolja pevačica svih vremena Vitni Hjuston, otkada sam je prvi put čula, a bila sam drugi razred osnovne škole.

Školovanje u muzičkoj školi započelo je paralelno s prvim razredom osnovne škole…

– Međutim, solfeđo mi uopšte nije bio jasan, pa sam prvi razred ponavljala, a oni koji su išli u muzičku i zbog solfeđa napustili znaće o čemu govorim. I tako sam se do kraja niže škole provlačila na sluh. Uprkos navedenim početnim problemima sa solfeđom, 2012. godine diplomirala sam na Fakultetu muzičke umetnosti na odseku opšta muzička pedagogija, na kom je glavni predmet upravo solfeđo. Klavir sam svirala ozbiljno dobro i osvajala nagrade na takmičenjima zahvaljujući ambiciji moje tadašnje profesorke, ali ni to mi baš nije bilo jasno šta će mi. Nikada se nisam ložila na bilo koju vrstu takmičenja, naročito ne u muzici, jer i tada sam znala da je svako poseban na svoj način, ali se, eto, to pokazalo kao dobro za mene da me je disciplinovalo. Moj rad zapravo je proisticao iz želje za dobijanjem zvuka u kome ću uživati i to je tako ostalo do dana današnjeg, jer najvažnije je da se meni sviđa to što čujem.

Prelazak u srednju muzičku školu bilo je otkrivanje da postojiviše slične dece…

– I taj period ću pamtiti kao vreme najlepšeg druženja i sticanja znanja kroz druženje i muziciranje po učionicama, vežbanje čak i kada profesor nije tu. I tu je već moglo da se vidi psihološki kakvu će ko karijeru dalje praviti. Mnogo nas se druži i sarađuje i danas. Ja sam pohađala klasičan klavir u školi „Mokranjac“ celu srednju školu i negde u trećoj godini sam čula da postoji džez odsek u „Stankoviću“, koja se nalazi u istoj zgradi samo na trećem spratu i u suterenu. Upisala sam džez pevanje paralelno sa četvrtom godinom klavira, jer tada je moglo da se bude na dva odseka ili u dve škole. To sada ne može, te apelujem kao profesor uz objašnjenje da ako neko hoće da svira klavir i peva ili svira kontrabas i peva ili svira dva ili više instrumenata, jer je sposoban za to, da se ponovo uvede takva mogućnost.

Printscreen/TVPrva

Sav taj džez…

– Upisom u školu „Stanković“ upoznala sam ljude koji će biti značajni za moj dalji muzički razvoj, jer su nas kao učenike koji sviraju ili pevaju u školskom big bendu vodili na probe Džez orkestra RTS-a da vidimo kako to rade pravi majstori, a samim tim sam počela redovno da odlazim i na koncerte džez muzike, Beogradski džez festival i vokalne radionice, koje su držali sjajni predavači iz Evrope i Amerike i mogu reći da sam svoje znanje najviše na taj način sticala i to praktikujem i sada kad imam vremena zajedno sa svojim učenicima. Usledilo je poznanstvo s pokojnim Predragom Ivanovićem, trubačem, tada već u penziji, Big benda RTB-a, koji je napisao i sa svojim kvartetom otpevao čuvenu pesmu „Pod sjajem zvezda“. To je bila za mene odskočna daska jer je on preporučio da nastupim s Big bendom RTS-a i izvedem dve njegove kompozicije na koncertu, gde su dame poput Bisere Veletanlić, Slađane Milošević i drugih takođe nastupale. Za mene je to bio onaj momenat ogromne odgovornosti, mada sam bila stoprocentno sigurna da ja mogu da ispunim sva očekivanja. A tokom te saradnje s Big bendom sam upoznala i svog dugogodišnjeg saradnika pijanistu i supruga, takođe Pančevca, Ivana Aleksijevića. Nešto kasnije primetio me je i Vladimir Racković, gitarista i producent, i pozvao da budem vokal Beogradskog diksilend orkestar. S njima sarađujem već punih 17 godina, pa sam nastupala po najvećim evropskim džez festivalima u Nemačkoj, Francuskoj, Skandinaviji, Austriji, Švajcarskoj i, naravno, u našem regionu. Interesantno je da je njihov jedan od osnivača takođe Pančevac, trombonista Ljuba Matijaca. Za sve to vreme paralelno radim kao studijski muzičar na pratećim vokalima i primenjenoj muzici za film, pozorište. Pored toga, jedno vremesam intenzivno pozajmljivala glas u crtanim filmovima, najviše usingovima za crtane serijale veoma popularne među decom i omladinom – „Princeze sirene“, „Kirari“ „Jagodica Bobica“, „Lenji grad“…

Pre dve godine objavili ste svoj prvi autorski album pod nazivom „Neka druga“.

– To mi je donelo ogromnu promenu u pristupu muzici, najviše u preuzimanju odgovornosti za svoje delovanje i bavljenje muzikom, jer sam
autor skoro svih pesama na albumu. I konačno sam shvatila da treba da izađem iz senke svojih već afirmisanih starijih kolega s kojima godinama sarađujem i iz okruženja u kom se osećam udobno, a koje sam rešila da malo obogatim još nekim novim mlađim saradnicima. Mnogo su mi pomogli u tom poduhvatu: Branislav Radovanović, Marija M. Karan, Srđan Marković, Lazar Arsović, A.N.D.R, Pera Krstajić, zatim moji dugogodišnji saradnici Ivan Aleksijević, Filip Bulatović MAPO Keys i, naravno, moj bend. Trenutni angažmani su najčešće s Big bendom RTS-a, a u planu su koncerti na nekim letnjim festivalima u regionu – Sloveniji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i, naravno, Srbiji i to u različitim sastavima.

U planu je da do kraja godine snimite novi maksi singl?

– Nadam se da će uz njega ići i spot, a pesme su u glavi gotove i sada sledi realizacija. Nikada sebi ne postavljam rokove, mada možda bi trebalo. Inače, samopromocija mi se nikada nije sviđala, jer kvalitet nalazi put. Nažalost, mnogo je nekih ljudi, ne bi ih ni nazvala kolegama mada oni sami sebe takonazivaju, koji su ovladali marketingom, a njihove veštine suštine bavljenja nisu njihov glavni adut. No, neka cveta hiljadu cvetova, sreća je da se ne bave hirurgijom.

Kako provodite vreme u Pančevu?

– O životu u ovom gradu mogu da kažem da je malo lagodniji i sporiji nego u Beogradu, jer u manjem mestu prirodnije teče razmena između ljudi, poznaju se generacijama unazad, viđaju se češće i zna se „čiji si“, a to bi trebalo da bude važno upravo zbog mladih naraštaja. Možda sam po tom pitanju konzervativna, ali porodična stabla i genetika su neizostavni deo svakog od nas, kao i negovanje i gajenje starih sorti voća i povrća i poštovanje prirodnog ciklusa godišnjih doba. Ja se ipak u osnovi bavim tradicionalnim džezom i tome podučavam mlade. Za mene su univerzalne vrednosti.

(Pančevac/J. Filipović)

NAŠA GOŠĆA ZORICA MITROVIĆ: Rezultati rada motivacija za dalje

NAŠA GOŠĆA MONIKA HUSAR : Do uspeha putem kojim se ređe ide