Neko Milana Manića poznaje kao likovnog umetnika, neko kao pisca, neko po šahovskim video-snimcima, a neko po svetskim rezultatima u retro gejmingu. Istina je da sve to doživljava kao različite oblike istog stvaralačkog procesa.

„Pančevac”: Ko je na vas najviše uticao u detinjstvu i mladosti?

Milan Manić: Moja porodica, jednostavna i radnička, a rekao bih na neki način, kako ja to osećam – i protivrečna, stara gradska porodica mnogo je uticala na mene i moj odnos prema životu i radu. Odrastao sam na pričama o prevazilaženju izazova – od pradede koji je preživeo veliku svetsku ekonomsku krizu hraneći mnogobrojnu porodicu i proizvodeći pirotski kačkavalj i specifično kiselo mleko što se u zemljanim posudama vozem slalo i za Beograd, preko dede po ocu, Sretena, učesnika NOB-a, strelca na avionu „Iljušin”, kojim je od okupatora oslobađao i prostore Vojvodine, i kasnije rukovodioca u pirotskom preduzeću „Dragoš”, do dede po majci Milana – po kome sam dobio ime. Deda Milan, čovek izražene radne etike uticao je na mene na drugačiji način, pre svega na realnom sagledavanju i proceni sebe; hoću reći da je on cenio skromnost i trud, više od bilo kakvih ideja.

Od deda sam naučio važnost slobode, ali i radne etike i skromnosti. Otac Miroljub bio je radnik, a majka Slavija profesorka ruskog jezika. Od porodice sam nasledio duboko poštovanje prema radu, upornost, odnos prema znanju i neposrednost koja mi je važna i u umetnosti.

• Kako je teklo vaše formalno obrazovanje?

– U rodnom Pirotu završio sam Osnovnu školu „Vuk Karadžić” i Tehničku školu, smer elektrotehničar automatike. Nakon srednje škole upisao sam Elektronski fakultet Univerziteta u Nišu, gde sam studirao od 1998. do 2000. Studije sam prekinuo zbog akutne limfoblastne leukemije, nakon čega je usledilo dugotrajno lečenje, transplantacija koštane srži i niz teških komplikacija.

• Na koji način ste bolest prevazišli?

– Posebno mesto u mom životu ima brat Sreten. Kada sam kao mlad čovek oboleo i kada je transplantacija koštane srži postala mogućnost za nastavak života, upravo je on bio davalac. Tada je imao svega šesnaest ili sedamnaest godina i bio učenik Ekonomske škole, na smeru za kuvara. Danas, kada o tome razmišljam sa ove vremenske tačke, taj njegov postupak doživljavam kao nešto mnogo veće od jedne medicinske činjenice, kao prekretnicu koja je trajno oblikovala moj odnos prema svetu. Bio je to izuzetno hrabar i nesebičan čin jednog veoma mladog čoveka koji se, pritom, plašio igle: spasao mi je život. Sreten je danas taksista i veoma smo bliski.

• Šta je bilo presudno da počnete da se bavite stvaranjem?

– Verujem da su mi dugogodišnje lečenje, a kasnije i invalidska penzija i naročite okolnosti života dali nešto što mnogi ljudi nemaju – vreme. Umesto da ga doživim kao ograničenje, pokušao sam da ga pretvorim u priliku za neprestano usavršavanje. Imao sam više vremena da čitam, pišem, stvaram, analiziram šahovske pozicije i proučavam retro igre do najsitnijih detalja, nego što bih ga, verovatno, imao u uobičajenim životnim okolnostima. Ne mislim da sam zbog toga poseban. Mislim da sam jednostavno pokušao da ono što mi je život ostavio na raspolaganju iskoristim najbolje što umem. Verujem da su upravo godine posvećenog rada, a ne neka posebna darovitost, dovele do rezultata koje sam kasnije ostvario.

• Uprkos prekidu formalnog školovanja, nastavili ste da se obrazujete.

– Da. Završio sam osnovnu informatičku obuku u Fenix-u u Pirotu, specijalističku informatičku obuku na Univerzitetu u Nišu, PMF u oblasti Photoshop-a, dok sam dodatne veštine Illustrator i video-montažu stekao samostalno. Program IT prekvalifikacije koji su organizovali FMI i CITE Centar za IT edukaciju u Beogradu, u saradnji sa Kancelarijom za IT i eUpravu Vlade Republike Srbije i Programom Ujedinjenih nacija za razvoj – UNDP, završio sam 2022. godine. U okviru programa stekao sam znanja iz programiranja i veb tehnologija, uključujući HTML, CSS, JavaScript, Git, WordPress i React.js. Praktičnu nastavu iz React.js pohađao sam u kompaniji Endava. Diplomu mi je uručila tadašnja ministarka Darija Kisić Tepavčević u zgradi Ujedinjenih nacija u Beogradu.

• Kada ste postali naš sugrađanin?

– U Pančevo me je 2012. godine dovela ljubav – doselio sam se zbog supruge Marine, koja je lekar po zanimanju, pa je tako ovaj grad postao moj novi dom i središte mog stvaralaštva.

• Kao da ste u našem gradu „eksplodirali” u umetničkom smislu…

– Može se tako reći. Umetnošću sam se bavio i pre dolaska u Pančevo, ali upravo je Pančevo postalo središte mog ozbiljnog i intenzivnog povratka stvaralaštvu, kao i moje profesionalne umetničke afirmacije. Od 2013. godine, pa tokom brojnih narednih, nastale su stotine digitalnih radova, kroz koje sam istraživao različite postupke, tehnike i mogućnosti digitalnog vizuelnog izraza. Taj intenzivni eksperiment postepeno se prečišćavao i sazrevao, da bih između 2016. i 2018. godine formirao prepoznatljiviji i celovitiji likovni jezik.

Sfere interesovanja u umetnosti

Kako kažu ljudi koji ga dobro poznaju, likovno stvaralaštvo Milana Manića zasniva se na istraživanju odnosa reda i nemira, simetrije i napetosti, geometrije, svetlosti, teksture i prividne gravitacije. Digitalni medij posmatra kao laboratoriju u kojoj ispituje granice apstraktnog vizuelnog jezika. U književnosti ga privlače apsurd, ironija, unutrašnji dijalog, egzistencijalna pitanja i nedorečenost.

• Kako ste se uklopili u lokalnu umetničku sredinu?

– Umetnici su me dobro prihvatili, a saradnja i kontakti sa pančevačkim stvaraocima bili su važan deo moje dalje afirmacije. Status samostalnog umetnika dobio sam 2017, kada mi je Grad Pančevo uplaćivao doprinose, a 2018. godine postao sam član Udruženja likovnih umetnika Srbije. Oba događaja odigrala su se nakon intenzivnog stvaranja. U Pančevu sam produbio i svoje književno stvaralaštvo, a veliki deo književnih i likovnih nagrada i priznanja koje sam kasnije dobio ostvario sam upravo u ovom periodu. Moj pančevački stvaralački period obuhvata više od 120 izložbi, dve objavljene knjige i dvadesetak nagrada i priznanja. Aktivni sam član, pored ULUS-a, i Udruženja likovnih umetnika Pančeva i Udruženja likovnih i primenjenih umetnika „Nova art scena” iz Pirota.

• Bavite se veoma uspešno još nečim što na prvi pogled nema jasnih dodirnih tačaka sa umetnošću…

– Svoj rad ne posmatram kao niz odvojenih oblasti, već kao jedan interdisciplinarni stvaralački put u kojem se prepliću umetnost, književnost, šah, tehnologija i retro kultura. Zajednička nit svega toga je traganje za ravnotežom između discipline i mašte, reda i nemira, ograničenja i slobode. Intenzivno se bavim šahom i retro gejmingom. Moj pristup ovim oblastima nije samo takmičarski, već i estetski i analitički. U šahu me privlače kombinacije, tihi potezi i cukcvang – trenutak kada se gotovo ništa ne dogodi, a čitava pozicija počne sama od sebe da se urušava, dok u retro igrama istražujem mogućnosti pokreta, ritma, rizika i vizuelne dinamike: ne biram najlakši put do rezultata, namerno ulazim u težu borbu nego što je potrebno, jer želim da igra izgleda kao koreografija, a ne kao mehaničko sakupljanje poena.

Specifičnom tehnikom igranja ukrštenim rukama na računarskoj tastaturi ostvario sam zapažene rezultate u svetskom retro gejmingu, uključujući prvo mesto u jednoj disciplini na platformi Twin Galaxies, koja sarađuje sa Ginisovom knjigom rekorda. Moji video-sadržaji o šahu i retro igrama premašili su 52 miliona pregleda, a postao sam i partner YouTube-a.

• Postoji li nešto što povezuje sve ono čime ste se u životu bavili i što i dalje radite?

– Vremenom sam shvatio da se isti princip pojavljuje u svemu što radim. Iako moj rad počinje u digitalnom mediju i u okviru proširenih medija ULUS-a, sve što stvaram doživljavam kao jedinstveni proces. Digitalna grafika nije samo slika. Video nije samo snimak. Šah nije samo igra. Retro gejming nije samo zabava. Pisanje nije samo tekst. Sve su to različiti jezici iste ideje i različita lica jednog istog pitanja koje me prati čitav život: kako čovek u svetu koji postaje sve složeniji može da sačuva unutrašnju ravnotežu, a da pritom ne izgubi radoznalost, igru i slobodu stvaranja.

(Pančevac / Siniša Trajković)

Aleksandar Stanojlović: Šta nam priča nova karta Pančeva